KAKO SU BUGARSKI KRVOLOCI UBIJALI SRBE: Stravični zločini o kojima se ne priča (FOTO)

Zbog događaja koji su pratili raspad bivše Jugoslavije tokom devedesetih, kao i zbog zverstava na teritoriji tzv. Nezavisne Države Hrvatske, premda imamo na umu zločine koje su bugarski nacionalisti počinili nad Srbima tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ti zločini su uglavnom zaboravljeni i gurnuti u stranu.

Preporučujemo

U međuratnom periodu, međutim, situacija je bila potpuno drugačija, i to s razlogom jer su rane još uvek bile sveže. Kuriozitet, da je na venčanje kralja Aleksandra i rumunske princeze Marije 1922. godine bio pozvan čak i predstavnik Austrije, te da je samo bugarskom caru Borisu III bio zabranjen dolazak, možda najbolje govori u prilog tome.

Ne samo što su nas napali s leđa te surove zime 1915. na 1916. godinu, kada smo zbog ofanzive iz pravca Bugarske morali da se samoubilački povlačimo preko albanskih vrleti, nego su i zločini nad civilnim stanovništvom koje su bugarske snage činile u Moravskoj vojno-inspekcionoj oblasti prevazišle u mnogome i teror dahija koji smo bili iskusili početkom veka pre toga.

Moravska oblast je bila u suštini bugarska okupaciona zona koja je obuhvatala sve predele koje je Kraljevina Srbija držala do 1912. godine, odnosno, do Prvog balkanskog rata. U pitanju su bili Vranjski, Niški, Pirotski, Ćuprijski, Zaječarski, Negotinski i Požarevački srez.

Bugarski kralj Ferdinand I dočekuje u Nišu nemačkog cara Vilhelma II, 1916. godine. Foto: Wikipedia/Alexmilt

Makedonija nije, stoga, bila deo ove oblasti čije se sediše nalazilo u Nišu u kojem je bugarski kralj Ferdinand I dočekao nemačkog cara Vilhelma II (svog drugorođaka kojeg nije voleo) a kasnije i novog austrougarskog cara i kralja Karla I (njegovog prethodnika Franju Josifa nazivao je "idiotom, starim senilkom").

Bugarski je okupator na prostoru Moravske oblasti odmah po dolasku pokrenuo proces bugarizacije, posebno u niškom kraju na koji su tamošnji imperijalisti bacali oko još od kako je Rusija pokušala da im da taj prostor pre Berlinskog kongresa.

Bilo je zabranjeno govoriti srpskim, sve je moralo biti na bugarskom, posebno svako obraćanje administraciji, u protivnom su ljude hapsili kao provokatore. Imena ulica su menjana, kao i prezimena pa su tako Petrovići postajali Petrovi a Jovanovići - Jovanovi.

Jedan od vođa Topličkog ustanka 1917. godine, četnički vojvoda Kosta Vojinović. Foto: Wikimedia Commons/pogledi.rs

Oni koji nisu hteli da se pokore, bili su ubijani. Već 7. novembra 1915. godine okupacione vlasti u Nišu su sazvale sveštenike, učitelje, nastavnike, profesore, činovnike i druge ljude od ugleda, navodno da bi im dali nove isprave, nakon čega ih hapse i smeštaju u tvrđavu; nakon četiri dana mučenja, odvode ih u selo Kremenicu kod Bele Palanke, na lokalitet poznat kao Jankova padina, gde ih streljaju.

Sedam dana kasnije streljaju sveštenstvo u selu Jelašnici. Taj obrazac se ponavlja u Lebanu, Prokuplju, Vranju, Zaječaru, Kačaniku, Leskovcu, svuda. Masakr u Surdulici je svakako najpoznatiji, pošto je tokom 1916. i početkom 1917. godine tamo stradalo oko 2-3.000 ljudi, a žrtve su, kao i u drugim mestima, uglavnom bili pripadnici srpske inteligencije.

Ni Toplički ustanak od 21. februara do 25. marta 1917. godine, podignut u selu Obiliću kod Bojnika u Pustoj reci, nije mogao da poremeti njihove "velike planove".

Spomenik topličkim ustanicima iz 1917. godine u Prokuplju. Foto: Wikimedia Commons/CrniBombarder!!!

Ali najgore od svega možda i nisu sami zločini koje su oni činili, već cinizam koji je te ratne zločine pratio. Hapšeni su, na papiru, "da bi bili odvedeni u Sofiju". Ono što se zaista dešavalo opisao je zgroženi i zaprepašćeni austrougarski oficir za vezu pridodat nemačkoj 11. armiji, pukovnik fon Lustig (čak je, dakle, i on bio zgrožen).

"Poznato je da se većina srpske inteligencije, dakle činovnika, učitelja, sveštenika i drugih, povukla sa onim što je ostalo od srpske vojske, ali je izvesni broj njih počeo polako da se vraća zbog psiholoških i materijalnih razloga.

Ovde, na teritoriji okupiranoj od strane Bugara, bukvalno je nemoguće da pronađete ni njih ni one koji nisu ni pobegli; oni su "otišli u Sofiju", kako kaže nova bugarska izreka.

Petar Darvingov, načelnik štaba Moravske vojno-inspekcione oblasti, u suštini bugarske okupacione zove u Srbiji, tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Бабрадов

Ti su ljudi predati bugarskim patrolama kao osumnjičeni bez ikakve pravne procedure, sa naredbom da se "odvedu u Sofiju". Patrole se obično vrate sutradan bez njih.

Bilo da ih odvedu 20 ili 200 kilometara daleko, svejedno je. Patrole uzmu lopate, nestanu s njima u planinama i brzo se vrate, ali bez pritvorenika. Bugarski oficiri čak ni ne pokušavaju da sakriju egzekucije, već se hvale njima", pisao je u to vreme pukovnik fon Lustig.

A zašto su to radili? Kao da sam cinizam "odlaska u Sofiju" nije dovoljan, dodajemo još jedan, objašnjenje bugarskog upravnika Vranjskog sreza, koji je pogubljene ljude nazivao "ubicama, lopovima i koljačima" čiji su "zločini toliko veliki da će trebati barem deset godina da se ispravi njihovo zlo".

Nama se čini da je jedino stvarno zlo u celoj priči - nacionalizam sam po sebi.

(O. Š.)