ŠTA PRAVOSLAVLJE ZAISTA MISLI O SPORTU: Bićete u šoku i neverici kada pročitate ovaj tekst! (FOTO)

Nema apsolutno nikakvog spora o tome da sport u našim životima igra važnu ulogu, na uglavnom pasivan način - gledanjem utakmica i nadmetanja naših omiljenih klubova i pojedinaca.

Preporučujemo

Takođe nema nikakvog spora oko toga da je preko devedeset odsto Srba deklarativno pravoslavno (podvlačimo reč deklarativno, jer zaista malom broju vera igra neku ulogu u životu).

Zato deluje kao veoma važno pitanje ono koje se tiče odnosa pravoslavnog hrišćanstva prema sportu kao takvom. Na sajtu Svetosavlje.org pronašli smo jedan zanimljiv tekst nepotpisanog autora, pod naslovom "O nauci, umetnosti i sportu".

Tekst počinje rečima sa kojima bi se svi, ili barem većina, mogli složiti: "Civilizacija kojom se čovečanstvo toliko ponosi, ima očigledno antihrišćanski karakter". Preskočićemo delove vezane za nauku i umetnost, i prenećemo vam samo deo koji je relevantan za današnju temu.

Foto: Tanjug/AP

"Svoj udeo u postupku obezduhovljavanja savremenog društva ima i sport. U čemu vidimo odričan uticaj sporta na čovekovu dušu?

I. Duša prima podsticaje koji dolaze od nekoliko izvora: od duha; od tela; od spoljašnjeg materijalnog sveta; od nevidljivog natprirodnog sveta; od sadržine svesti – razumske i čuvstvene prirode. Naša duša i s njom povezani nervni sistem svaki tren prima i prerađuje ogromnu količinu podataka.

Bavljenje sportom i telesno usavršavanje (bodibilding, fitnes, aerobika) nameću vezivanje i prijemčivost duše za telesne podsticaje; duša se usmerava samo prema telu. Podsticaji koji dolaze od duha pri tome ostaju bez odaziva, kao da ih duša prezire. Jačina umnog rada se pri bavljenju sportom obično smanjuje.

U živčane centre, kao u matičnu upravu, pristižu nadražaji od svake ćelije čovečjeg tela. Kod bavljenja sportom se ćelijski procesi pospešuju, a samim tim i snaga i napon njihovih podsticaja; oni postaju sve zahtevniji i uporniji. Usled toga telo počinje da troši energetsku zalihu ljudskog organizma u većim količinama nego obično, to jest narušava duševni sklad, te na taj način kao da porobljava dušu.

Foto: Marko Todorović

Odnos između duha i duše, između duše i podsvesti (sadržine svesti) se otupljuje. Utisci koji se primaju preko čula više su površinske i upotrebne prirode; njihova se veza sa osećajno-umnim područjem smanjuje, što znači da se utisci podvrgavaju drugom postupku prerade, niže kakvoće.

II. Ojačavajući telesne osnove u čoveku, sport unapređuje nagonsko područje, tim više što mnoge vrste sporta podražavaju tuču, borbu, i tako dalje. Ovde nagoni imaju preovlađujući značaj, a nadzor uma nad njima postaje suvišan, pa čak i ometajući činilac.

III. Kod nekih duševnih obolenja javlja se sledeći priznak: bolesnik počinje da čini jednolike mehaničke pokrete. Tu se radi o poremećaju veze između vegetativnog i centralnog živčanog sistema. Takvi pokreti se odlikuju određenom učestalošću i trajnošću. Čovek čini pokrete sa isključenom svešću, poput mašine.

Foto: Tanjug/AP

Isto tako i sportski trening uključuje vežbe zasnovane na automatskim pokretima, koje čovek ponavlja tokom određenog vremena. Obični rad zahteva celishodne pokrete, u kojim učestvuju i centralni i vegetativni nervni sistem – govorimo prilagođavajući se savremenim izrazima. Kod automatizma ta veza slabi, vegetativni živčani sistem dobiva samostalnost sa kojom kasnije ne može izaći na kraj. Pokreti se dešavaju izvan nadzora svesti. Ovde se opet remeti skladna veza među duševnim silama.

Psiholozi su primetili da postupak mehanizacije rada, na primer rad na beskonačnoj traci, približavajući se do određene mere automatizmu, deluje razorno na čovekovu duševnost. Rad na tekućoj traci je naročito škodljiv oblik proizvodnje.

U običnom poslu se postavlja cilj, rešava se zadatak, izabire se sredstvo, telesni pokreti se ne ponavljaju jedan za drugim, svaka deonica posla menja im narav. Stoga ni teški fizički posao ne narušava celovitost čovekovog duševno-telesnog sastava, ne sužava mu domet svesti, ne pravi od njega robota. A trening je, kako je već rečeno, zasnovan na sklopovima spolja besciljnih pokreta automatske prirode.

Printksin: Youtube/Sasa Dimitrijevic

IV. U sportu telo ne postaje oruđe duše, već cilj sam po sebi. Sama reč „fiskultura“ (fizička kultura) može se protumačiti kao poklanjanje telu, čašćenje tela (lat. cultura – služenje, čašćenje). Duševni i duhovni svet sportu su sasvim nepotrebni, osim nekim oblicima istočnjačke borbe i joga vežbi, koji su povezani sa demonskim svetom i upražnjavaju očigledne meditacije.

Sport uključuje nadmetanje, dvoboj, odnosno samopotvrđivanje preko pobede nad protivnikom. Psiholozi su opazili da sport od drugova koji se takmiče jedan protiv drugog, pravi protivnike ne samo na borilištu, već i u svakodnevnom životu; sport ne združuje, nego rastavlja i suprotstavlja ljude.

V. Što se tiče joga vežbi, one su tesno povezane sa određenim meditacijama antihrišćanske naravi, i u svojim asanama (pozama) poistovećuju čoveka sa predmetima i životinjama, što će reći – narušavaju njegovu osećajnu samosvest, a takođe posredstvom stavova i meditacija veštački pobuđuju polne centre, da bi se i ta energija iskoristila, preobrazila i rasporedila. Čovek po shvatanju jogija nije ličnost, nego kratkotrajni sklop pojedinosti.

Foto: Tanjug/AP

VI. Neki ljudi uprkos očiglednom tvrde da borilački sportovi (boks, karate i drugi) čine čoveka spokojnim, uravnoteženim i miroljubivim. U samoj stvari takvi ljudi, dobivši stalni kompleks borbe, teže tome da ga ostvare ne samo u sportskim dvoranama, nego i na ulici.

Navika stvara potrebu; kult borbe stvara potrebu za njom, te čovek podsvesno ili svesno sam izaziva odgovarajuće uslove za nju. Statistika ne daje umirujuće podatke. U prestupničkim krugovima karatisti zauzimaju veoma jak položaj, što nikako ne svedoči o njihovoj miroljubivosti. Pored toga, meditativne pripreme za istočnjačke vrste borbe poistovećuju čovekove pokrete sa pokretima zveri i životinja (udarac lava, udarac bika, pri kojim čovek mora da ih zamišlja i da se u mislima sa njima poistovećuje): primenjuje se samohipnoza radi razvijanja zverske strane u čoveku.

Poklonici sporta ukazuju na Platona koji je jednom bio pobednik na Olimpijskim igrama, a od naših savremenika na pisca Meterlinka koji se bavio plivanjem i automobilskim trkama, i oduševljavao boksom.

Foto: Telegraf

Međutim, kao prvo, antičke atlete nisu bile bodibilderi ni sportisti koji su se specijalizovali za jednu jedinu oblast; njihova vodilja je bila lepota tela, a ne povećavanje mišićne mase. Značajno je da se pokroviteljem Olimpijskih igara smatrao Apolon – bog lepote i umetnosti.

Za drevne atlete je svojstveno da su izbegavali jednostranosti u razvoju tela, kao i automatizaciju pokreta. Njihova je priprema obuhvatala različite vrste vežbi: trčanje, vožnju kočija, bacanje diska, rvanje i tako dalje. Za pobedu je atleti trebalo jedinstvo snage i lepote, estetika u samoj borbi, snalažljivost, domišljatost u odgovorima.

Značajno je da su drevne atlete nazivali asketima, a borcima stavljali na glavu isto što i pesnicima – lovorove vence. Njihove vežbe su bile bliske čovekovom životnom poslu (na primer, lov, penjanje na planine i tako dalje). Priprema je obuhvatala obaveznu dijetu, koja je propisivala uzdržavanje od alkoholnih pića. Čoveku koji je prekršio ustanovljena moralna pravila, nije bio nije bilo dozvoljeno učešće na takmičenjima.

Foto: Tanjug/AP

Današnji dizači tegova izazvali bi kod drevnih Jelina (Grka; prim. nov.) ne divljenje, nego smeh: zašto se čovek pretvorio u masu mišića i žila, kad čak i magare može da ponese na sebi tovar iste težine kao tegovi, a da ga za to niko ne odlikuje?!

Treba spomenuti i jednu očiglednu činjenicu: savremeni sport je prouzročio celu gomilu polomljenih lobanja i noseva, ali nije dao ni jednog Platona. Što se tiče Meterlinka, on nije bio toliko sportaš, koliko poklonik boksa, poklonik svega zverskog u čoveku. On je, kao i većina dekadenata, bio pesnik tamnih nagona ljudske podsvesti, pa je stoga opevao boks, kao Eredija u svojim sonetima očnjake i kandže („borba zverovskih tela, sraslih u letu“).

Simptomatično je da je Meterlink pripadao, zajedno sa nekim francuskim pesnicima-simbolistima i kompozitorima, jednoj demonskoj sekti."

Očigledno je da Pravoslavna crkva nema jedinstveno gledište o ovoj temi, pošto neki hvale sport pa se čak i bave njime (poput jednog vladike Srpske pravoslavne crkve), dok ga drugi kude. Šta vi mislite o tome, napišite nam u komentarima. Voleli bismo da čujemo.

(Telegraf.rs / Izvor: Svetosavlje.org)