ZELENA DECA PALA S NEBA U 12. VEKU: Niko ne zna šta su bila, identitet njihovih potomaka strogo čuvana tajna (VIDEO)

Znak na ulazu u selo Vulpit u Safoku, Engleska. Na njemu su misteriozna zelena deca i vuk. Foto: Foto: Wikimedia Commons/Rod Bacon/geograph.org.uk

Preporučujemo

Selo Vulpit (Vučja jama) nalazi se u Safoku, grofoviji na jugoistoku Engleske, na obali Severnog mora. Selo i dalje postoji, baš kao i u srednjem veku, kada se desilo nešto što ga je proslavilo za sva vremena.

Naime, jednog letnjeg dana tokom vladavine kralja Stivena sredinom 12. stoleća, seljani su tokom žetve pronašli pored jedne vučje jame (iskopane sa ciljem hvatanja vukova) dva deteta, brata i sestru. Njihova koža je bila zelena, pričali su nerazumljivim jezikom, i bili su odeveni u materijal nepoznat meštanima.

Postoje dva onovremena izvora ove priče, Vilijama od Njuboroa i Ralfa of Kogšola, koji su uglavnom slažu, mada postoje i neka razmimoilaženja.

Uglavnom, deca su izgleda odvedena u dom lokalnog vlastelina, Ričarda de Kalnea. Danima su odbijala svaku hranu dok nisu otkrila sirova zrna pasulja koja su pristala da jedu. Vremenom su se privikla na normalnu ishranu, i izgubila svoju zelenu boju. Nedugo nakon što su kršteni, dečak je umro.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Devojčica, koja je naučila engleski, ispričala je da dolaze iz zemlje u kojoj Sunce nikada ne sija i u kojoj je svetlost uvek slična sumraku. U toj zemlji je sve zeleno. Vilijam od Njuboroa je pisao da je devojčica rekla da su svoju domovinu zvali Zemljom svetog Martina, i da se nalazila ispod površine zemlje.

Navodno, deca nisu znala da objasne kako su se tu našla. Čuvala su stado svoga oca kada su iznenada čuli neki glasni zvuk (možda zvona crkve) koji su pratili i našli se pored vučje jame gde su i otkriveni od strane seljana. Ralf of Kogšola kaže da su pratila stado u duboku mračnu pećinu, da su onda čuli zvuk, i da su izašla u našem svetu.

Ralf takođe tvrdi da je devojka dugo godina radila kao služavka na dvoru Ričarda de Kalnea, da je bila veoma razuzdana i drska, te da se napokon udala za nekog čoveka iz Kings Lina. Škotski autor Dankan Lunan je istraživao i ustanovio da se navodno devojčica zvala Agnesa i da se udala za čoveka po imenu Ričard Bar.

Srednjevekovna crkva Svete Marije u Vulpitu, u grofoviji Safok, Engleska. Foto: Wikimedia Commons/Keith Evans/geograph.org.uk

Lokalni pisac i folk-pevač Bob Roberts je u svojoj knjizi "Delić Safoka" napisao 1978. godine da su mu ljudi rekli da i dalje u Vulpitu postoje ljudi koji su potomci zelene dece, ali da niko nije hteo da mu kaže ko su.

Naravno da postoji bezbroj teorija o njihovom poreklu; od klasičnih 19-vekovnih simboličkih objašnjenja (recimo da deca predstavljaju starobritansko stanovništvo, Kelte) pa sve do vanzemaljaca.

Pomenuti Dankan Lunan je pre dvadesetak godina u jednom tekstu izneo hipotezu da su deca slučajno sa svoje rodne planete prebačena na Zemlju zbog kvara na transmiteru materije.

Čudan opis svog sveta koji su deca dala on objašnjava time da je njihova planeta uhvaćena u sinhronoj orbiti oko svog sunca zbog čega je nastanjiva samo na tankom pojasu između ledene tamne strane i vrele prednje strane koja je okrenuta ka zvezdi; zbog toga je u svetu zelene dece uvek sumrak.

Daleko realnije objašnjenje je da su to bila deca Flamanaca kojih je bilo dosta u tom delu Engleske, a koji su ubijeni tokom vlade Anrija II; bez roditeljskog staranja deca su se loše hranila pa su obolela od hipohromne anemije koja se naziva i "zelena bolest" zato što telu daje čudnu zelenkastu boju; nakon što se obnovi zdrava ishrana, boja kože se vraća u normalu. Što se Zemlje svetog Martina tiče, pa, nekoliko desetina kilometara od Vulpita postoji selo tog imena. A i Flamanci su bili poznati tkači, možda su deca nosila odeću od materijala kakvu seljaci nikada nisu videli.

Međutim, to ne objašnjava opise koje su deca davala, a i čovek kao što je vlastelin Ričard de Kalne bi valjda prepoznao flamanski jezik; naprosto je nemoguće da je živeo u najgušće naseljenom delu Engleske, gde je bila gomila Flamanaca, a da nikada nije došao u kontakt s njima. Naravno, sve to važi ako uzmemo priču kao činjeničnu, što je samo po sebi krupan logički skok.

Tu dolazimo do glavne dileme. Prečesto se lako odbacuju narodna predanja i zapisi iz srednjeg veka, i tretiraju se kao izmišljotine, kao da su naši preci bili ludi. Sa druge strane, kako poverovati u ovu priču? Verovatno je u pitanju, dakle, fikcija, nastala iz keltskog folkora. Deca nisu ništa drugo nego vilenjaci.

(O. Š.)