KRALJEVINA HRVATSKA OD TRSTA DO ZEMUNA: Ovo je bio pakleni plan, koji je srušila srpska vojska (FOTO)

Etnička karta Austrougarske monarhije. Foto: Wikimedia Commons/Andrein

Preporučujemo

Tokom druge polovine 19. stoleća i početkom 20., Austrougarska monarhija je bila u dubokoj krizi. Podela na Austrijsko carstvo i Kraljevinu Ugarsku - koje su se našle u realnoj uniji, dakle, sa zajedničkim vladarom, vojskom i spoljnom politikom, ali sa svim ostalim odvojenim - nije ostvarila svoju svrhu: nije pomirila duhove i nije rešila duboke podele koje su postojale.

Pre svega, nije ništa uradila za slovenski element u toj zemlji, koji je bio generalno gledano dominantan, kako u Srednjoj Evropi tako i na Balkanu. I premda su Sloveni na severu te zemlje mogli samo da maštaju o samoupravi, postojala je realna mogućnost da se Sloveni sa juga dočepaju statusa koji su imali Nemci i Mađari. Međutim, ne svi Sloveni sa našeg podneblja. Samo Hrvati.

Taj politički pokret u Habzburškoj monarhiji, koji je zagovarao izdvajanje jugoslovenskih prostora iz mađarske sfere uticaja i stvaranje Kraljevine Hrvatske koja će biti na jednakoj nozi sa Austrijom i Ugarskom, zvao se trijalizam.

Nastao je 1880-ih godina u vlastelinskim i crkvenim krugovima, pre svega kao reakcija na rastući mađarski nacionalizam koji ne samo da nije bio utihnuo dobijanjem ogromne autonomije, praktično državnosti, već je još i porastao. Ideja je bila da se suzbije narasla moć Mađara, da se oni obuzdaju, te da Beč nastavi sa dominacijom pod parolom "zavadi pa vladaj".

Skulptura koja simbolizuje Kraljevinu Hrvatsku-Slavoniju, integralni deo Zemalja krune Svetog Stefana, odnosno Ugarske, koja je bila deo Austrougarske. Foto: Wikimedia Commons/Pudelek (Marcin Szala)

Uostalom, Hrvate i nije bilo potrebno nešto posebno ubeđivati da podrže ovakav plan, pošto su se teritorije koje su oni shvatali kao svoje našle podeljene između dve krune: pod carskom austrijskom bile su Istra i Dalmacija, Hrvatska-Slavonija pod kraljevskom ugarskom, a Bosna-Hercegovina je bila zajednička.

Bitne pristalice stvaranja Kraljevine Hrvatske kao trećeg habzburškog entiteta bili su Nikola Zvonimir Bjelovučić, istoričar Ivo Pilar, pravaš Aleksandar Horvat, generali Stjepan Sarkotić i Luka Šnjarić, podmaršal Mihovil Mihaljević, feldmaršal Svetozar Borojević (inače pravoslavni Srbin koji je sebe smatrao Hrvatom), nadbiskup vrhbosanski Josip Štadler i drugi.

Međutim, svi navedeni su bili, objektivno gledano, beznačajni što se visoke politike tiče. Zna se ko je važan.

Unutrašnja podela Austrougarske monarhije. 1-15. su delovi Austrije, broj 16. je Uža Mađarska a broj 17. Hrvatska-Slavonija. 18. je Bosna-Hercegodina kojom se vladalo zajednički. Foto: Wikimedia Commons/IMeowbot/Obradovic Goran

Zato i jeste značajno to što su proponenti trijalizma bili i istaknuti članovi Kuće Habzburg: nadvojvoda Leopold Salvator, knez Toskane, zatim nadvojvoda Rudolf, prvobitni prestolonaslednik (dok se nije ubio), i konačno nadvojvoda Franc Ferdinand, koji je takođe razmišljao i o stvaranju "Saveznih Država Velike Austrije", po ugleda na Ameriku. O tome smo već pisali. Ovo je, međutim, nešto drugo.

ŠOKANTNA, TAJNA KARTA AUSTROUGARSKE: Hrvatska bi dobila Bosnu da Princip nije ubio Ferdinanda (FOTO)

Trijalisti su se ludo nadali da će Kraljevina Srbija u jednom trenutku odlučiti da se pripoji toj Kraljevini Hrvatskoj a u sklopu Habzburške monarhije, čime bi se suzbile i separatističke težnje Srba koji bi bili većina u tom trećem habzburškom entitetu; očito nisu bili preterano upoznati sa srpskim mentalitetom.

Živio kralj, slika Vlahe Bukovca. Radi se o poseti Franje Josifa Zagrebu 1895. i otvaranju zgrade Hrvatskog narodnog kazališta. Foto: Wikimedia Commons/SpeedyGonsales

Elem, predlagano je da se nova država nazove Austro-ugarsko-hrvatska monarhija, pa su čak išli toliko daleko da su zahtevali da svaki budući monarh mora posebno da bude krunisan u Austriji, Ugarskoj i Hrvatskoj (Mađari su izdejstvovali nagodbom sa Bečom 1867. godine da Habzburzi konačno počnu ponovo da se formalno krunišu za ugarske kraljeve, pa su sad i Hrvati hteli isto).

Političko uređenje bi ostalo identično, manje-više, osim što bi svaki entitet imao sopstvenu vojsku sa sopstvenim oficirskim kadrom i sopstvenim jezikom na kojem se komanduje (ovo je bila rak-rana Austrougarske, problem statusa nemačkog i mađarskog koji nikada nije rešen).

Takođe, zajedničko ministarstvo spoljnih poslova bi bilo popunjeno jednakim brojem ljudi iz svakog entiteta i svi bi davali jednako novca za njegovo funkcionisanje, zajedničko ministarstvo mornarice bi sedište imalo u Puli, zajedničko ministarstvo kopnene vojske u Beču, a u zajedničkom parlamentu AUH monarhije sedeo bi jednak broj predstavnika iz sva tri dela, po četrdeset.

Zgrada austrijskog parlamenta iz vremena Austro-ugarske monarhije. Foto: Wikimedia Commons/saját tulajdonú képeslap

Ta nova Kraljevina Hrvatska trebalo je da u sebe uključi Slovenske zemlje (čitaj: Sloveniju), Istru, Rijeku, Hrvatsku-Slavoniju (dakle: do Zemuna), Dalmaciju i Bosnu-Hercegovinu. Trst bi bio autonomna regija u okviru kraljevstva, Italijani bi tu i na Istri bili politički jednaki s Hrvatima. U drugoj varijanti, Slovenske zemlje bi ostale u sastavu Austrije, a Hrvatskoj bi pripalo pola Istre.

Lokalna samouprava bi bila široka, garantovala bi se slobodna upotreba jezika, ispovedanje vere i obrazovanje. Postojalo bi šest kraljevskih hrvatskih ministarstava: finansija, pravde, trgovine i hrvatskih kolonija (odnosno iseljenika), poljoprivrede, domobranstva, te železnica i saobraćaja.

Potpuno je nejasno kako su hrvatski političari mislili da reše osnovni problem sa kojim bi se suočili: naime, u tom trenutku, na toj teritoriji koju su želeli za Kraljevinu Hrvatsku, Srbi su bili većina. Ne relativna većina, već potpuna većina.

Plan preustroja Austrougarske monarhije koji je trebalo da stvori ravnopravni hrvatski entitet, tzv. Zemlje krune kralja Zvonimira. Foto: Wikimedia Commons/Ban kavalir

Ako bi parlament te Hrvatske oslikavao etničku kartu, Kraljevina Hrvatska bi zapravo bila Kraljevina Srbija. Osim ako nisu mislili da politička prava Srba ograniče na lokalnu samoupravu, a da oni vladaju kraljevstvom u celini.

Uglavnom, trijalizam nikada nije bio blizu implementacije. Pre svega, uprkos silnim pokušajima da to ostvare tokom Prvog svetskog rata, uprkos podršci novog cara i kralja Karla I, Mađari su jednostavno udarali veto. Stvari su se pomerile s mrtve tačke tek 21. oktobra 1918. godine. Hrvatska delegacije je posetila cara i kralja u Bad Išlu, a on je potpisao manifest s tim u vezi koji su mu doneli, no pod uslovom da i Mađari učine isto, budući da se on zakleo da će čuvati integritet ugarske Krune svetog Stefana.

Hrvati su narednog dana već bili u Budimpešti; Mađari su napokon popustili i 22. oktobra oslobodili cara i kralja zakletve, i potpisali manifest koji je sve "hrvatske" zemlje stavio u jednu državu. Zagrebu je zatim javljeno da počne sa pripremama za javnu proklamaciju o stvaranju "Zvonimirovog kraljevstva". Izgleda da su se čak i dve parade dogodile tog dana u glavnom hrvatskom gradu.

Ilustracija Julija Huna iz 1860. Piše: "Pod ugarskom krunom, kano s bratom, rukuje se Mađar sa Hrvatom". Foto: Wikimedia Commons/www.mgz.hr

Ali prekasno za njih. Beč je ubrzao proces stvaranja trodelne imperije, a Budimpešta popustila, tek onda kada to baš ništa nije značilo. Vojska Kraljevine Srbije nadirala je sa juga, a Centralne sile su bile pred totalnim kolapsom.

17 ZANIMLJIVOSTI O AUSTROUGARSKOJ: Imala je tajnu prestonicu, a njeno pravo ime ne može da stane u naslov (FOTO)

29. oktobra Hrvatski sabor je raskinuo sve veze sa Habzburškom monarhijom koja je počela da se urušava (motivacija im je mogla biti da spasu što se spasti može, i da spreče da Srbija jednostavno pripoji sve Srbima naseljene krajeve), zatim proglasio samostalnost a potom i ujedinjenje sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba.

Hrvatski sabor, kao institucija, nikada nije glasao o ujedinjenju sa Srbijom u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. To je učinilo Narodno veće Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Ta pravna činjenica se danas pominje u preambuli Ustava Republike Hrvatske, valjda sa ciljem pokazivanja da je bivanje u sklopu Jugoslavije bilo protivustavno, protivzakonito i pravno ništavno.

(O. Š.)