HAOS NA DVORU CARA KONSTANTINA: Ubio rođenog sina zbog seksa sa maćehom - svojom ženom (FOTO)

Konstancije imenuje Konstantina za svog naslednika, slika Petera Paula Rubensa iz 1622. godine. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Preporučujemo

Flavija Maksima Fausta je rođena 289. godine u Rimu (tako da bi na pitanje "koje si godište?" verovatno odgovarala sa "osamdes' deveto", da je naše računavanje vremena postojalo u njenoj epohi, kao što nije) kao ćerka Maksimijana, vladara zapadnog dela Rimskog carstva, inače rodom iz siromašne porodice iz okoline Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice.

Bilo je to neposredno nakon što je Dioklecijan uveo sistem tetrarhije, "četvorovlašća", po kome su postajala dva avgusta, jedan na zapadu i jedan na istoku imperije; svaki avgust je imao po jednog cezara, koji mu je bio mlađi suvladar i naslednik, a koji je trebalo, jednom kada postane avgust, da imenuje novog cezara.

Sistem se praktično raspao čim su Dioklecijan kao avgust istoka i Maksimijan kao avgust zapada sišli s vlasti, i carstvo je ponovo utonulo u građanski rat, što je upravo bilo ono što je tetrarhijom Dioklecijan hteo da izbegne. Avgusti i cezari su nicali na sve strane kao pečurke posle kiše, ali pre nego što će potpuno nestati, sistem je iz pakla građanskog rata iznedrio Konstantina.

Upravo je za njega Maksimijan udao 307. godine svoju ćerku, pomenutu Faustu, ne bi li zapečatio savezništvo sa mladim vojskovođom. Istina, bili su vereni još od 293. godine, kada je Konstantinov otac Konstancije Hlor bio Maksimijanov cezar na zapadu, ali se stanje stvari s tim u vezi menjalo na ratištu.

Podela Rimskog carstva tokom tetrarhije. Foto: Wikimedia Commons/Coppermine Photo Gallery

Kao supruga je bila odana. Zapravo, njen otac Maksimijan je spremao zaveru protiv Konstantina, i otkrio joj to, ali je ona odmah javila svom mužu koji je zaveru sasekao u korenu. Maksimijan je umro 310. godine, ali nije posve jasno da li je ubijen ili je izvršio samoubistvo.

Njena uloga u padu svog brata Maksencija, još jednog rivalskog imperatora, nije bila velika, pošto ga je njen muž porazio u ratu, na bojnom polju 312. godine, tačnije, u Bici kod Milvijskog mosta koja se smatra jednom od prekretnica u istoriji čovečanstva.

Tada je, po predanju, Konstantin imao viziju u snu: prikazao mu se krst i natpis na latinskom koji se na srpski prevodi kao "pod ovim znakom ćeš pobediti". Naredne godine je proglasio Milanski edikt, kojim je potvrdio nikada primenjeni Galerijev edikt iz 311. o verskoj toleranciji, posebno toleranciji hrišćana.

Milvijski most u Rimu i dalje stoji i svedoči. Pobeda Konstantina Velikog koja je pored njega izvojevana promenila je tok istorije i dovela do trijumfa hrišćanstva. Foto: Wikimedia Commons/ Livioandronico2013

Ovom bitkom Konstantin je postao jedini vladar zapadnog dela imperije; 324. godine postaće jedini vladar celog carstva, kada je porazio Licinija, avgusta istoka.

Elem, Konstantin Veliki je mnogo cenio svoju suprugu Faustu, pa ju je tako 323. proglasio i za avgustu; do tada je bila samo "plemenita žena". Rodila mu je tri sina i dve ćerke; sva tri njena sina će biti imperatori, i to kao Konstantin II, Konstancije II i Konstans; jedna njena ćerka, Jelena, biće carica, supruga imperatora Julijana Otpadnika.

Ali onda, tri godine kasnije, naredio je njenu likvidaciju. Ubijena je verovatno u Triru, tako što je udavljena u vrelim isparenjima parnog kupatila koje se nalazilo u staroj Konstantinovoj palati u kojoj se verovatno i odigralo njihovo venčanje. Prilično bizaran način da ubiješ svoju suprugu. O tome nešto kasnije.

Ostaci rimskih carskih kupatila u Triru u kojima je verovatno ubijena carica Fausta, supruga Konstantina Velikog. Foto: Wikimedia Commons/Berthold Werner

Sada moramo da se vratimo malo unazad. Pre nego što je stupio u brak sa Faustom, Konstantin je naravno bio živ čovek i viralni mladić. Naravno da je imao žene pre nje. Jedna je važna. Zvala se Minervina, ali o njoj praktično ništa drugo i ne znamo, ne znamo čak ni da li su bili u braku ili u konkubinatu.

Svejedno, rodila mu je Flavija Julija Krispa, negde između 300-305. godine. Otac ga je držao pored sebe i podučavao ga, doveo mu čak i najboljeg hrišćanskog učitelja svog doba, Laktancija. Već 317. godine Konstantin je svom sinu dao titulu cezara, a naredne ga poslao da vodi pohode protiv Franaka i Alemana, što je ovaj obavio uspešno.

Miljenik Svete carice Jelene, majke Konstantinove, oženio se nekom bakinom imenjakinjom i dobio sina zbog čega je deda Konstantin proglasio amnestiju 323. godine. U ratu protiv Licinija zapovedao je flotom od 200 brodova i tukao neprijatelja u Bosforu. Istakao se i tokom konačnog obračuna kod Hrisopolja.

Krisp, najstariji sin Konstantina Velikog, na novcu iskovanom u Sirmijumu u čast careve pobede nad Gotima 323. Foto: Wikimedia Commons/Saperaud

Sve je išlo savršeno, otac ga je voleo, on će biti car. Samo što neće. Po Konstantinovom naređenju, u Puli mu se sudi, biva osuđen na smrt i pogubljen početkom 326. godine.

Pažljivom čitaocu nije moglo da promakne da se radi o istoj godini i u slučaju ubistva Krispa i u slučaju ubistva Fauste: 326. Imajte u vidu da je prvo ubijen on, pa tek onda ona, iako smo mi zbog potreba teksta obrnuli stvari.

Uglavnom, ne postoji ništa opipljivo što bi, osim godine, moglo da poveže ova dva ubistva, i da se nisu odigrala tako vremenski neposredno ovog teksta sada ne bi ni bilo. Možda zaista tu nema ničega, ali većina istoričara se danas slaže sa tim da upravo zbog iste godine pogubljenja nečega mora biti.

Portret carice Fauste, supruge Konstantina Velikog, na bronzanom novcu. Iskovan je u Carigradu neposredno pre nego što će biti pogubljena. Foto: Wikimedia Commons/Saperaud

Prvo, u oba slučaja, likvidirani su osuđeni na "damnatio memoriae", odnosno, uklonjeni su iz svih zvaničnih natpisa i spisa, doslovno: obrisani su iz sećanja. To se radi samo u slučaju neoprostivog greha protiv države (a car je država). Uostalom, greh je morao biti neoprostiv kada otac pri čistoj svesti i zdravom razumu (što je Konstantin svakako bio) naredi ubistvo supruge i sina.

Postoje dve mogućnosti. Prva je da su Krisp i Fausta otpočeli ljubavnu vezu, a Konstantin saznao i likvidirao ih. Uostalom, mladi cezar i njegova maćeha nisu bili mnogo daleko što se godišta tiče. Smrt Fauste je mogla da odloži trudnoća sa jednom od njihovih ćerki, ali to je to.

Drugu opciju opširno navodi paganski istoričar Zosim iz Konstantinopolja koji je živeo u 5. veku, a koji je u suštini prepisivao ranija dela. Jovan Zonara, vizantijski istoričar iz 12. veka, takođe iznosi ovu hipotezu.

Statua imperatora Konstantina Velikog u Jorku, blizu mesta gde ga je vojska izvikala za cara. Foto: Wikipedia Commons/Gernot Keller

Navodno, Fausta je bila užasno ljubomorna na Krispa i plašila se da će njeni sinovi da "izvise" u liniji nasleđivanja zbog njega, da će biti zaobiđeni. Zato je osmislila spletku. Prišla je Krispu i predložila mu ljubavnu vezu. On ju je zgađen odbio i u stanju šoka napustio palatu. Ona je zatim otišla Konstantinu i rekla mu da ga Krisp ne poštuje pošto je zaljubljen u nju i pošto upravo pokušao da je siluje.

Car joj je poverovao i pogubio sina, ostajući veran svom temperamentu i "kratkom fitilju" po kome je bio poznat. Nekoliko je meseci kasnije, međutim, saznao istinu i pogubio ženu. U tome je možda ulogu igrala i Sveta carica Jelena, koja je obožavala Krispa, i koja nije mogla da dozvoli da zlo prođe nekažnjeno.

To što nakon toga Konstantin nije rehabilitovao sina može da se pripiše njegovom osećanju sramote i želji da se pred svetom ne vidi da je počinio strašnu grešku. A greška je utoliko strašnija što je izgleda u smrt poslao i Krispovu suprugu i svog unuka; u svakom slučaju, i oni su bili osuđeni na "damnatio memoriae", ali šta se s njima tačno desilo - ne zna se: njih dvoje se gube iz istorije, njihova je sudbina i dalje misterija.

Glava Fauste, supruge cara Konstantina Velikog, čuva se danas u Luvru. Foto: Wikimedia Commons/Mbzt

Sve ostale hipoteze su besmislene. Fausta i Krisp nisu imali nikakav interes da spletkare protiv Konstantina, nema nikakve logike ni u tezi da je ovaj pogubio sina zbog straha oko linije nasleđivanja pošto ga je preko dvadeset godina držao uz sebe, to da se plašio popularnosti Krispove je glupo, i tako dalje.

Ono što je posebno značajno, a što ide u prilog i jednoj i drugoj mogućoj opciji, je činjenica da ni jedan jedini Faustin sin koji je seo na carski presto posle Konstantina - a ponovimo, u pitanju su tri njena sina - nije obrnuo očevu osudu na "brisanje iz sećanja" svoje majke.

Drugim rečima, njen greh je stvarno morao biti neoprostiv. Jedino što ne znamo šta je uradila, niti šta je uradio Krisp. I što verovatno nikada nećemo saznati.

(O. Š.)