NEVEROVATNA PRIČA RUSKOG MONAHA IZ BUDVE: Godinama je živeo kao isposnik, a onda se saznalo da je on PRELEPA DEVOJKA (VIDEO) (FOTO)

Osim kao svetinja u kojoj je Novak Đoković sklopio brak sa suprugom Jelenom, manastir Praskvica, posvećen Svetom Nikoli, poznat je po najlepšem pogledu na lepote Jadrana koji se pruža ispod njega, brojnim dragocenostima i relikvijama koje se u njemu čuvaju, ali i dirljivoj priči jednog od njegovih monaha, koji je skrivao svoju najveću tajnu do smrti.

Preporučujemo

NE, OVO NIJE OSTROG, ALI JESTE ČUDO! Ovaj pravoslavni manastir nalazi se na putu do mora

Kada se, krajem 18. veka, na budvansko pristanište iskrcao s jednog stranog broda, jednoruki ruski plemić uputio se pravo u Praskvicu, u kojoj je želeo da nađe mir. Odmah je predložio da se selo Čelobrdo poveže s morem, zavetovao se na doživotno ćutanje, pa se uselio u posebnu kamaru.

Pošto je ideja bila odobrena, svakog dana odlazio je u šumu, sa komadom hleba i tikvom vode, gde je krčio divlje rastinje i krš, slažući kamen po kamen u stazu koja je i dan-danas prelepa. Sve je to radio ćutke, ne pričajući nikom otkud on tu i zašto je pobegao iz Rusije.

Foto: Wikimedia/Martin Brož

Ubrzo je u manastir stigao još jedan putnik namernik: bio je to mladić koji se predstavio kao monah Jelisej, toliko divnog glasa, da su kaluđeri jedva čekali da peva za njih.

Opšteprihvaćenog od svih, iguman je hteo da mitropolit crnogorsko-primorski Jeliseja, na Cetinju, rukopoloži za jeromonaha, ali je novopridošli nežni mladić to stalno odbijao.

Posle 4 godine života u manastiru,  pao je u postelju i nije mu bilo leka, bio je strašno bolestan. Jedne večeri zatražio je od kaluđera da mu zapale sveću i dovedu starca Jegora u njegovu keliju, i da ih ostave nasamo.

Kada je starac seo na rub Jelisejeve postelje, posmatrajući požutelo lice mladića niz koje su se slivale suze, prepoznao je pogled; izmoren od bolesti Jelisej je skinuo svoju crnu monašku kapu, ispod koje se rasula kestenjasta kosa i Jegor je ugledao svoju ćerku Jekaterinu. Svojom jednom jedinom rukom koju ima čvrsto ju je zagrlio.

Foto: Telegraf.rs

U podne je "mladi monah" izdahnuo, a kaluđeri koji su saznali da se sve vreme radilo o lepoj devojci, zavetovali su se da će čuvati ovu tajnu. Sahranili su je, a sa njom i tajnu.

Jegor, koji je nastavio da gradi svoj put, dugo nije progovarao: nakon godinu-dve, oko 1908. put neobičnog Rusa bio je završen.

Posle decenije rada, postavio je poslednju ploču na vrhu brda Čelobrda, a potom legao u svoju sobu iz koje više nije izlazio, sve dok ga jednog dana nisu našli mrtvog. Sahranjen je tik uz temelje Crkve Sveti Nikola.

Pre nego što je umro, svoj zavet je ipak prekršio: predosećajući kraj, ispovedio se kaluđeru koji je negovao Jeliseja, odnosno Jekaterinu.

Kako im je ispričao, Jegor je bio visoki oficir carske Rusije, zadovoljan službom i ponosan na lepu i pametnu ćerku jedinicu Jekaterinu, koja se na jednom oficirskom balu zagledala u lepog kapetana.

Foto: Wikimedia/Martin Brož

Zaiskrila je ljubav, ali su na nju Jekaterina i kapetan različito gledali. Ona ga je volela, a on je samo hteo avanturu.

Besan i povređen, njen otac izazvao je nesuđenog zeta na dvoboj: kapetan je pucao prvi i teško ranio Jegora Stroganova u ruku i slabinu, ali je ovaj potom njega pogodio pravo u srce.

Jegor se dugo lečio, ali su lekari morali da mu amputiraju levu ruku. Kada je izašao iz bolnice, stigla ga je nova nevolja - kod kuće nije bilo njegove voljene ćerke. Tražio ju je od manastira do manastira sedam godina, a onda se u Sant Peterburgu ukrcao na brod koji ga je doveo u Budvu.

Nakon nekog vremena, ćerka je poželela da ga pronađe, pa je stigla u manastir prerušena u kaluđera. Niko je nikada ne bi otkrio da nije pala u postelju i na samrti pokazala svoje pravo lice svom ocu Jegoru.

U čast i znak zahvalnosti Jegoru Stroganovu, lokalni seljani na ovom mestu, s kog puca pogled na Budvu, Sveti Stefan i Miločer, podigli su spomen-ploču.

Foto: Wikimedia/BoskoM

Od manastira nazvanog po obližnjem potoku, čija je voda imala ukus praskve - breskve, pa sve do mora, proteže se kameni put koji je svojom (jednom jedinom) rukom napravio kaluđer Jegor Stroganov.

Osim toga, u ovom manastiru se Novak Đoković, najmoćniji svetski teniser, zavetovao na večnu ljubav svojoj Jeleni Ristić u leto 2014. godine.

SVE ČARI MISTIČNOG MANASTIRA

Osim priče o tragediji i ponovnom susretu oca i ćerke, Praskvica krije i druge tajne: u njenim riznicama nalazi se pravo blago. Tu su zlatni krst cara Dušana, prenet iz Visokih Dečana, putir ruskog cara Pavla, darovna gramata ruske carice Katarine, rukopisno Jevanđelje iz 1600. godine Gavrila Cetinjca, poklon vladike Danila, Balšin kameni „sto od pravde“ za kojim je zasedao plemenski zbor Paštrovića (i za kojim su donete brojne istorijski važne odluke), freske i ikone neprocenjive vrednosti, oko 5.000 knjiga...

Kao godina osnivanja manastira, smatra se 1413. godina, o čemu svjedoči sačuvana povelja Balše III, u kojoj se govori o gradnji crkvi svetog Nikole. Po predanju, međutim, manastir je mnogo stariji pa se za manastirsku crkvu Svete Trojice smatra da je sagrađena 1050. godine.

Iako ne postoji verodostojan podatak o tome, postoji predanje da je na mestu današnjeg manastira postojala svetinja još tokom 11. veka, ali se ne zna ko ju je sagradio.

Foto: Wikimedia/BoskoM

Ono što se zna jeste da je početkom 15. veka, kada je Zetom vladao Balša III Stracimirović, on darovao posede manastiru Praskvica. U Kotorskom zalivu se i danas čuva dokument koji to dokazuje, a postoje i njegova dva prevoda, na italijanski i crkveno slovenski, koja su nastala kasnije.

Još jedna od poznatih činjenica je da je carska Rusija pomagala manastir, a o novčanim prilozima ruske carice Katarine II i careva Pavla i Aleksandra Prvog postoje i materijalni dokazi.

Kada su, tokom druge polovine 18. veka, zbog ukidanja privilegija koje su imali pod Mletačkom republikom pripadnici plemena Paštrovića (kojima je ovaj manastir bio duhovni i politički centar) borili protiv vojske Napoleona Bonaparte, koji su u to doba okupirali Primorje, francuski vojnici su streljali kaluđere Dionisija Ljubišu i Petronija Mikovića, opljačkali manastir, uništili veliki deo arhive i porušili crkvu svetog Nikole.

Foto: Wikimedia/BoskoM

Predanje je zabeležilo da se nekoliko dana čitavo more u okolini Svetog Stefana belelo od papira koje su pocepalli i pobacali u more francuski vojnici, a koji su pripadali manastiru.

Polovinom 19. veka arhimandrit Sinesije Davidović, jeromonah Josif Mitrović i lokalno stanovništvo obnavili su glavnu manastirsku crkvu, ali je tokom razornog zemljotresa 1979. godine manastir Praskvica ponovo prilično oštećen.

Inače, nedaleko od manastira Praskvica i glavne manastirske crkve Svetog Nikole se nalazi i omanja crkva Svete Trojice.

Manastir Praskavica danas se nalazi pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, muški je i aktivan, a na njegovom čelu se nalazi Otac Dimitrije.

(Telegraf.rs)