OVO ĆE BITI NAŠA KOLONIJA U SVEMIRU: Za 200 godina ćemo možda sagraditi Nebesku Srbiju (FOTO)

Unutrašnjost O'Nilovog cilindra, predložene svemirske kolonije u kojoj bi živeli ljudi. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Preporučujemo

"O'Nilov cilindar" je model kosmičke naseobine koji je predložio fizičar Džerard O'Nil u svojoj knjizi "Visoka granica: Ljudske kolonije u svemiru" a koja je objavljena pre tačno četrdeset godina.

Građevina bi se zapravo sastojala od dva cilindra koja rotiraju u suprotnim smerovima, kako bi se poništio bilo kakav žiroskopski efekat koji bi inače otežao njihovu uperenost ka Suncu.

Dva cilindra koji bi formirali O'Nilov cilindar, predloženu ljudsku koloniju u kosmosu. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Oba cilindra bi bila 8 km široka i 32 km dugačka, na krajevima bi sistemom ležaja bili spojeni šipkom, a rotirali bi i inače, zbog stvaranja veštačke gravitacije centrifugalnom silom na njihove unutrašnje površine; broj rotacija po satu bi morao da bude 28 kako bi se simulirala standardna zemaljska gravitacija.

Na taj način bi malo ljudi imalo mučnine, premda bi mogli da primete pokrete pomeranjem glave, a i svaki predmet koji bi bio ispušten bi se odbio od zemlje nekoliko centrimetara.

Umetnička impresija unutrašnjosti O'Nilovog cilindra, predložene svemirske kolonije u kojoj bi živeli ljudi. Foto: Wikimedia Commons/Don Davis

Takođe, oba cilindra bi imala šest po površini jednakih štrafti koje prate njihovu dužinu; tri bi bili providni prozori, a tri nastanjive zemaljske površine.

Pored toga, postojao bi i spoljni poljoprivredni prsten dugačak 16 km koji bi rotirao drugačijom brzinom da bi mogao da služi svojoj svrsi, dok bi industrijski proizvodni blok bi lociran u sredini.

Život u O'Nilovom cilindru, zamišljenoj svemirskoj koloniji. Pogled na krajolik sa visećim mostom koji spaja dve obale. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Stanište bi, naravno, imalo kiseonik i vazdušni pritisak sličan onome na nivou mora, a sve to skupa sa omotačem cilindra štitilo bi naseobinu od kosmičkih zraka.

Ogromni prozori koji bi se protezali celom dužinom cilindara bi ne samo propuštali sunčevu svetlost već bi i štitili od katastrofičnih oštećenja, i to tako što ne bi bili celoviti već sastavljeni od mnoštva malih panela; čak i kada bi meteorit udario u jedan u njih i slomio ga, i pored toga što bi to dovelo do izvesnog gubitka atmosfere, proračuni pokazuju da ne bi bilo razloga za uzbunu zbog veličine staništa, i sve bi bilo sanirano na vreme.

Unutrašnjost Bernalove sfere, predložene ljudske kolonije u svemiru. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Velikim ogledalima bi se simulirali dan i noć; ovo potonje njihovim otvaranjem, dok bi se tokom "dana" reflektovano Sunce pomeralo skupa sa prozorima čime se stvorio privid prirodnog kretanja Sunca pod uglovima kakvi vladaju na Zemlji. Ipak, pčele koje bi vršile prirodno oprašivanje u toj svemirskoj koloniji bi možda bile zbunjene zbog polarizovane svetlosti koja se odbija o ta ogledala.

Vremenske prilike unutar cilindara bi mogle da budu kontrolisane i manipulisane, što bi verovatno značilo da nijedan Božić tamo gore ne bi prošao bez snežnog pokrivača.

Pogled na unutrašnjost Bernalove sfere, predložene ljudske kolonije u svemiru, i to iz samog svemira. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Sve bi bilo sagrađeno materijalima sa Meseca i sa asteroida, koji bi bili lansirani u svemir pomoću elektromagnetskog katapulta, kako bi se smanjili troškovi izgradnje jer bi u suprotnom, kada bi u svemir morali da lansiramo materijale sa Zemlje, oni bili besmisleno visoki pa bi i sama izgradnja bila bespredmetna.

Pre nego što je razvio ovaj dizajn, poznat kao "Ostrvo 3", O'Nil je predložio dva pre njega. "Ostrvo 1" je rotirajuća sfera pola kilometra u prečniku, sa ljudima koji žive u ekvatorijalnom pojasu, a koji je zapravo modifikovana "Bernalova sfera". "Ostrvo 2" je takođe sferično, ali prečnika 1.600 m.

Ovako je umetnik zamislio tok gradnje Stanfordskog torusa, predložene ljudske kolonije u svemiru. Foto: Wikimedia Commons/Don Davis

O'Nil, dakako, nije jedini koji je svoje intimno poznavanje nauke stavio u službu spekulacije vezane za gradnju kosmičkih kolonija. Mnogi su to radili, i mnogi to i dalje rade.

Gorepomenuta "Bernalova sfera" je razrađena od strane Džona Dezmonda Bernala još u međuratnom periodu. On je prvobitno predložio šuplju sferičnu ljusku prečnika 16 km, sa ciljanom populacijom od 20-30.000 ljudi.

Ovako bi izgledala unutrašnjost Stanfordskog torusa, kosmičke kolonije naseljene ljudima. Foto: Wikimedia Commons/Don Davis

NASA je 1975. godine predložila "Stanfordski torus" koji bi, pak, mogao da primi između 10-140.000 stanovnika, i koji bi bio prstenasta rotirajuća svemirska stanica slična onoj koju su ranije predložili Verner fon Braun i Herman Potočnik. U ovom slučaju, zbog specifičnosti "krofnastog" dizajna, broj rotacija kojima bi se proizvodila veštačka gravitacija bi morao da bude jedna po minutu.

Iznutra, torus bi bio korišćen kao prostor za život, i bio bi dovoljno veliki da može u potpunosti da simulira prirodno okruženje; zapravo, žitelju te naseobine on bi delovao kao dugačka, uska, prava glečerska dolina čiji se krajevi krive nagore i konačno spajaju iznad njegove glave čime formiraju puni krug.

Stanfordski torus, predložena svemirska kolonija, u svojoj manjoj varijanti. Foto: Wikimedia Commons/NASA

Pričajte šta hoćete, ali bilo bi jako zanimljivo podići oči i dvogledom gledati nekoga ko je tačno iznad vas, okrenut naopačke, a opet ne pada već stoji čvrsto na zemlji, kao i vi.

Za kraj, pomenimo možda najuzbudljiviji koncept od svih: "Dajsonovu sferu". Ovo nije predlog kosmičke kolonije već hipotetička megastruktura koja bi u potpunosti okruživala neku zvezdu i žnjela u celosti svu energiju koju ona isijava.

Od toga smo, međutim, verovatno dalje nego od ovoga o čemu je bilo reči do sada. A i od toga smo predaleko.

(O. Š.)