PRAVI RAZLOZI ZA URUŠAVANJE SOVJETSKOG SAVEZA: Kako se korak po korak slomio moćni džin (FOTO)
Poslednja ruska revolucija ostaće upamćena kao možda najveće iznenađenje u istoriji.
U godinama koje su prethodile 1991. gotovo nijedan zapadni ekspert, akademik, zvaničnik ili političar nije predvideo kolaps Sovjetskog Saveza i jednopartijskog sistema komunističke diktature.
Ono što još više čudi je što ga nisu predvideli ni sovjetski disidenti i budući revolicionari.
Kada je Mihail Gorbačov postao generalni sekretar Komunističke partije u martu 1985, niko od njegovih saradnika nije očekivao nadolazeću krizu. Iako je postojala debata oko dubine sovjetskih problema, može se reći da niko nije ni sanjao da su oni toliko egzistencijalni.
Odakle takva univerzalna kratkovidost?
Za neuspeh zapadnih eksperata da predvide pad SSSR-a može se delimično optužiti i istorijski revizionizam - nazovimo ga anti-antikomunizam - koji je nastojao da preuveliča sovjetsku stabilnost i legitimnost.
U svojim memoarima, arhitekta američke strategije u Hladnom ratu Džordž Kenan zapisao je da "ne postoji nijedan događaj u modernoj istoriji koji je tako težak za razumevanje i tako zapanjujuć i neobjašnjiv kao što je iznenadni i totalni nestanak i dezintegracija velesile koja je bio SSSR".
Sovjetski savez je 1985. godine raspolagao istim prirodnim i ljudskim resursima kao i 10 godina ranije. Životni standard bio je niži nego u većem delu Istočne Evrope, nestašice hrane bile su česte, a siromaštvo rasprostranjeno.
Ipak, u svojoj istoriji SSSR se izborio i sa većim izazovima, bez žrtvovanja kontrole nad društvom i ekonomijom. Te godine nije bilo ni ekonomskih parametara koji su mogli da ukažu na nadolazeću katastrofu.
U prvoj polovini 80-ih, BDP je još uvek rastao. I tada je pad cena nafte žestoko uticao na sovjetsku ekonomiju, ali se povećanim izvozom održavao balans. Sve u svemu, ekonomska situacija između 1985. i 1987. godine nije uopšte bila dramatična.
Sa režimske tačke gledišta, politička situacija takođe nije bila zabrinjavajuća. Nakon 20 godina represije, gotovo svi disidenti bili su mrtvi, iza rešetaka ili prognani.
Ništa nije ukazivalo na pred-revolucionarnu krizu, naprotiv, SSSR je u prethodnoj deceniji ostvario svoje vojne i diplomatske ciljeve.
Iako je avganistanska kampanja već predugo trajala, sovjetski ljudski gubici i troškovi bili su zanemarivi, a spoljni pritisak na obodima saveza bio je daleko od fatalnog.
Drugim rečima, Sovjetski savez je u ovom periodu i dalje izgledao kao svetska sila.
Naravno, postoji veliki broj strukturalnih razloga - ekonomskih, političkih, društvenih - za pad Sovjetskog saveza, ali nijedan ne objašnjava dovoljno kako se to dogodilo baš u tom trenutku.
Kako je zemlja koja je između 1985. i 1989. godine funkcionisala bez ozbiljnijih ekonomskih, političkih i demografskih problema, odjednom postala dovoljnom broju ljudi sinonim za sramotan, nelegitiman i neizdrživ sistem?
Kao gotovo sve moderne revolucije, i ova je počela neodlučnom liberalizacijom "odozgo", a njeno opravdanje išlo je mnogo dalje od neophodnosti popravljanja ekonomije i spoljne politike.
Srž Gorbačovljevog poduhvata bila je uspostavljanje "moralnijeg Sovjetskog saveza".
Iako je jačanje ekonomije bio njegov barjak, nema sumnje da su Gorbačov i njegove pristalice bile više okrenute ispravljanju politike nego ekonomskih grešaka. Većina njihovih javnih govora iz ranog perioda perestrojke sada deluje kao ništa više do izraz odbacivanja duhovnog opadanja i staljinističke prošlosti.
To je bio početak potrage za odgovorima koje postavlja svaka velika revolucija: šta je dobar život? Šta čini pravedan društveni i ekonomski poredak? Šta je poštena i legitimna država? Kakav je odnos te države prema građanskom društvu?
"Nova moralna atmosfera se oblikuje u našoj zemlji", rekao je Gorbačov Centralnom komitetu 1987. kada je proglasio otvorenost i demokratizaciju za osnove svoje perestrojke.
U intervjuu iz 1989. godine Aleksandr Jakovljev kojeg su zvali "Kum otvorenosti", rekao je da je kada se vratio u SSSR posle 10 godine u Kanadi gde je bio ambasador, osetio je da je došao trenutak kada će ljudi svakog trenutka reći: "Dosta! Ne možemo više da živimo ovako. Sve mora da se radi na nov način. Moramo ponovo da osmislimo naše koncepte, pristupe i pogleda na budućnost i prošlost".
Za Gorbačovljevog premijera Nikolaja Rižkova, "moralno stanje" sovjetskog društva 1985. godine bilo je "jezivo".
"Krali smo sami od sebe, uzimali i davali mito, lagali u izveštajima i novinama, sa visokih podijuma, valjali smo se u lažima, kačili medalje jedni na druge. I sve to - od vrha ka dole i obratno", rekao je Rižkov.
Mnogo godina posle pada SSSR-a Gorbačov je rekao: "Sovjetski model nije poražen samo na ekonomskom i društvenom nivou; poražen je na kulturnom nivou. Naše društvo, naš narod, oni najobrazovaniji, najintelektualniji, odbacili su taj model na kulturnom nivou jer ne poštuje čoveka, pritiska ga duhovno i politički.".
Ipak, reforme su dovele do revolucije 1989. godine najviše zbog toga što je Gorbačovljev lični prezir prema nasilju doveo do odbacivanja sile kao metode smirivanja masa.
Poslužiti se staljinističkim metodama je za njega predstavljalo izdaju sopstvenih principa. Ideje i ideali u ruskoj revoluciji odigrali su takođe važnu ulogu, pošto su pogodili žicu kod ljudi već iziritiranih korupcijom, lopovlukom, lažima i preprekama sa kojima su se susretali ukoliko su želeli pošteno da rade.
Odjednom, ideje su postale materijal, strukturalni faktor nadolazeće revolucije.
Kada je krajem 1989. godine otvorena prva agencija za procenu javnog mnjenja u Kremlj su stigli rezultati da ubedljiva većina ljudi podržava takmičarske izbore, odnosno ukidanje jednopartijskog sistema. Samo godinu dana kasnije, ankete su pokazale i da više od pola ruske populacije podržava prelazak na model tržišne ekonomije.
Sa pojavom velikog broja liberalnih novina, ideje o otvaranju su sve više uzimale maha.
Taj neverovatni moralni impuls, potraga za istinom i dobrim ipak nije bila dovoljna za ponovno uspostavljanje države, već samo za rušenje režima. Koreni demokratskih institucija nastali revolucijom pokazali su se kao previše plitki za održavanje funkcionalne demokratije u društvu bez ikakve tradicije vladavine naroda.
Rusku moralnu renesansu pokrenuo je bes zbog 70 godina totalitarizma, ali iako su Gorbačov i Jeljcin razmontirali carstvo, imperijalistički način razmišljanja miliona Rusa nije nestao, već ih je učinio otvorenim za neo-autoritarni putiniza sa svim njegovim lajt motivima "opkoljenosti" i "podizanja Rusije sa kolena".
Upravo zbog toga današnja Rusija deluje kao da se sprema novi perestrojka momenat. Još jednom su korumpiranost vladajuće elite, cenzura i nepoštovanje javnog mnjenja doveli do izolacije i ciničnosti koje polako dostižu nivo s kraja 80-tih.
Rusija danas mora da se izbori kako ne bi došla u situaciju da iste intelektualne i moralne potrebe za poštovanjem i ponosom pokrenu talas koji je sovjetsku državu pretvorio u nelegitimnu nakazu koja je morala da padne.
Priča o ovom intelektualnom i moralnom putovanju je centralna priča poslednje velike revolucije 20. veka.
(Telegraf.rs / Avaz.ba)
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
zitoradja
Imamo i mi obelezenog po glavi i dan danas rovari
Podelite komentar
Савица
ГОРБАЧОВ И ЈЕЉЦИН, ДВЕ ПРОДАНЕ РУСКЕ ДУШЕ.
Podelite komentar