Trenutni kralj Španije sedi na tronu zbog jednog neisplaćenog miraza od pre 356 godina. IGRA PRESTOLA! (FOTO)
Francuski kralj Luj XIV oženio se 1660. najstarijom ćerkom španskog kralja Filipa IV, Marijom Terezom, što je bila jedna od odredbi Sporazuma o Pirinejima potpisanog 7. novembra prethodne godine.
Preporučujemo
BESNI TURSKI NAROD: Erdoganove pristalice uništavaju knjižaru i pale knjige (VIDEO)
OVA GUZA JE OSVOJILA CEO SVET: Pratio je devojku širom planete, a snimci koje je napravio će vas ostaviti bez daha (VIDEO)
Sporazum je bio jasan, barem nominalno. Marija Tereza se njime odrekla svih pretenzija prema španskim posedima, i u svoje i u ime svojih potomaka koje će imati sa Lujem.
Međutim, lukavi i namazani kardinal Mazarin, prvi ministar francuska kralja (koji je na toj poziciji smenio kardinala Rišeljea), i njegov diplomata Hug de Lion, dodali su poseban aneks ovom sporazumu koji je podrazumevao da je renuncijacija kondicionalna, i da zavisi od pune isplate španskog miraza u iznosu od 500.000 eka.
Narodski rečeno, ako Španci ne plate miraz onda ni odricanje Marije Tereze od španskih teritorija ne važi.
Španci nisu platili miraz.
Međutim, Luj XIV uopšte nije imao na umu ono što je ispalo najdalekosežnija posledica ovog aneksa. On je što se tiče spoljne politike bio koncentrisan na osvajanje okolnih teritorija, ništa više od toga.
Međutim, skoro 40 godina nakon ovog braka, problem španskog nasleđa postala je glavna briga svih evropskih sila. Kralj Karlo II vladao je ogromnom imperijom koja je obuhvatala Španiju, Napulj (kraljevstvo koje je obuhvatalo celu južnu polovinu Italije), Siciliju, Milano, Špansku Nizozemsku (okvirnu današnju Belgiju), kao i Južnu i Centralnu Ameriku te zapadni deo Severne.
A nije imao dece, i posledično, nije imao naslednika jer mu je sva muška rodbina pomrla pre njega.
Dve dinastije su bile glavni pretendenti da ga naslede.
Francuski Burboni su svoje pravo vukli iz činjenice da je majka Luja XIV bila Ana od Austrije, starija sestra prethodnog španskog kralja Filipa IV, a žena pomenuta Marija Tereza, najstarija ćerka Filipa IV i starija sestra Karla II. Druga kuća koja je polagala pravo su naravno bili Habzburzi, austrijska dinastija nama dobro poznata, čija je španska grana (tzv. Španski Habzburzi) na tronu te zemlje sedela još od 1516. godine.
Zakoni primogeniture su međutim bili na strani Burbona, budući da su imali dve starije ćerke u dve uzastopne generacije. Renuncijacija je malo komplikovala stvari, ali ne u slučaju Marije Tereze jer je ugovor prekršen neisplatom miraza.
Sa druge strane, austrijski Habzburzi nisu imali takvih problema; mlađi sin svetog rimskog cara Leopolda I bio je nadvojvoda Karlo od Austrije, unuk Marije Ane, najmlađe ćerke Filipa III od Španije.
Ako ste mislili da je ovo problem koji se rešio tako što su evropski vladari seli i suočili svoje pravne argumente, mnogo ste naivni. Ako ste mislili da su ostale evropske sile mirno posmatrale raspravu oko španskog nasleđa, opet ste mnogo naivni.
Englezi i Holanđani su za početak strahovali da će Francuz ili Austrijanac na španskom tronu ponovo ugroziti balans moći na Starom kontinentu i želeli su da vide na toj poziciji 7-godišnjeg bavarskog princa Jozefa Ferdinanda, unuka Leopolda I putem svoje prve supruge Margarete Tereze, mlađe ćerke Filipa IV od Španije.
U nameri da izbegnu rat, Luj XIV i engleski kralj Vilijam III potpisuju Sporazum u Den Hagu 1698. godine kojim se znatni španski posedi u Italiji dele između francuskog prestolonaslednika ("Delfina od Francuske", kako je glasila zvanična titula svakog francuskog prestolonaslednika) i austrijskog nadvojvode Karla, dok bi ostatak imperije otišao Jozefu Ferdinandu. Vilijam III se složio da se delovi Italije koji pripadnu Delfinu pripoje Francuskoj kada bude nasledio oca Luja.
Međutim, Luj i Vilijam nikoga ništa nisu pitali s tim u vezi, a Karlo II je svim silama želeo da spreči rasparčavanje španske imperije. Zato je 1699. godine potvrdio svoj testament iz 1693, u kojem je upravo mladi Jozef Ferdinand imenovan kao jedini naslednik.
Ali ne lezi vraže: šest meseci nakon toga, Jozef Ferdinand, dete, umire. Zato krajem marta 1700. godine Luj i Vilijam prave novi dogovor o podeli, Londonski sporazum, koji Španiju, Nizozemsku i španske kolonije daje nadvojvodi Karlu, dok Delfin dobija sve španske posede u Italiji.
U skladu sa novonastalim okolnostima, međutim, Karlo II od Španije pod pritiskom svoje nemačke supruge Marije Ane od Nojburga odlučuje da celu svoju imperiju ostavi nadvojvodi Karlu.
A onda na samrtničkoj postelji novembra iste 1700. godine menja testament, potpuno neočekivano.
Više faktora je igralo ulogu u tome, a jednim delom svakako i neisplaćeni miraz njegove starije sestre Marije Tereze, čime je njeno odricanje de jure anulirano, pa nije postojala pravna prepreka da se nekom njenom potomku ostavi tron Španije.
Ali ne samo to. Tokom prethodnih pola veka francuska armija je pokazala veliku superiornost na evropskim bojištima i imala je reputaciju nepobedivosti; uostalom, početak francuskog uspona počeo je Bitkom kod Rokroe, u kojoj su porazili upravo Špance i zaustavili njihov uspon. Tu je bila i pro-francuska frakcija na dvoru, pa čak i papa Inoćentije XII koji ga je u ubeđivao da Francuska ima najbolje šanse da sačuva njegovu imperiju netaknutu.
Zbog svega toga, Karlo II ostavlja španski presto Delfinovom drugom sinu Filipu, vojvodi anžujskom, pod uslovom da carstvo ostane nepodeljeno. Pošto Filip nije bio u direktnoj liniji nasleđivanja francuskog prestola, teoretski bi bila sprečena franko-španska unija.
Ako bi Filip odbio, presto bi pripao njegovom mlađem bratu Šarlu, vojvodi od Berija, a ako bi i on odbio onda Karlu, nadvojvodi austrijskom. Na kraju, ako bi i on rekao da ne želi da vlada nad pola Evrope i planete, tron bi pripao dinastiji Savoja sa kojom je bio u daljem srodstvu.
Luj XIV se našao pred veoma teškim izborom. Ako se bude držao sporazuma koje je potpisao sa Vilijamom III od Engleske mogao bi da izbegne opšti rat na kontinentu ali bi izgubio Španiju koja mu se nudi na dar, a ako prihvati konačnu volju Karla II mogao bi da dobije Španiju ali i da pokrene veliki rat.
Dve stvari su ga međutim ubedile da prihvati testament Karla II. Prvo, Delfin je insistirao da se testament prihvati jer je želeo da vidi svog sina na tronu u Madridu.
Drugo, Lujev šef diplomatije Kolber mu je ukazao na činjenicu da će rat sa Svetim rimskim carstvom izbiti šta god da uradi; ako dođe do rata, rekao mu je, malo je verovatno da će Vilijam III biti uz Francusku pošto je "sporazum potpisao da bi izbegao rat i nije imao nameru da u rat ide da bi implementirao sporazum"; sa druge strane, u slučaju rata, bolje je da Francuska već drži sporne zemlje u svojim rukama.
Tako je Luj XIV pristao da njegov mlađi unuk postane kralj Španije, i tako je Filip, vojvoda anžujski, postao Filip V, kralj španski.
Većina evropskih vladara priznala je Filipa V, premda je retko ko bio oduševljen takvim razvojem događaja.
Međutim, Luj je zatim uradio nešto što je bilo ili razumno ili arogantno, a šta od ta dva zavisi od toga da li smatrate da je rat bio neizbežan ili ne.
Šta je uradio? Potvrdio je da Filip V zadržava pravo na francuski presto, uprkos tome što već sedi na španskom. Istina, moglo je biti da je samo govorio hipotetički, o jednoj teoretskoj situaciji u kojoj bi Filip ostao jedini živi Burbon, a ne da je pokušavao da stvori personalnu uniju između Francuske i Španije. Ali to tako nisu razumele ostale evropske sile.
Da stvar bude gora, Luj je poslao vojsku u Špansku Nizozemsku da istera holandske posade iz gradova i da osigura da Holanđani priznaju Filipa V, koji je naredne godine transferovao Francuskoj pravo za dostavu robova u španske kolonije, što je naljutilo Engleze.
I dok se situacija kuvala, Luj je odlučio da je sasvim razborito i logično da prizna Džejmsa Stjuarta, sina bivšeg engleskog kralja Džejmsa II, za zakonitog kralja Engleske nakon smrti oca.
Ovo je naravno naljutilo ne samo trenutnog engleskog kralja Vilijama III, već i Holandsku republiku (da ne bi nastala zabuna namerno ne kažemo Nizozemska republika, mada bi to bilo pravilnije i u većem skladu sa našom istoriografijom) iz čije je dinastije Oranje-Nasau i došao Vilijam III (prethodno štathalter Holandske republike, odnosno de fakto šef države). Oni su zajedno sa Svetim rimskim carstvom i manjim nemačkim državicama formirali novu Veliku alijansu protiv Francuske i objavili joj rat 1702. godine.
Tako je počeo Rat za špansko nasleđe, jedan od onih sukoba koji su se vodili na više kontinenata i koji imaju osnova da se nazovu "svetskim ratovima pre Prvog svetskog rata".
TREĆI SVETSKI RAT SE VODIO 150 GODINA PRE PRVOG: Nije vam jasno? Pročitajte ovaj tekst! (FOTO)
Nećemo vas daviti sa tokom rata. Nakon početnih uspeha Francuska je krenula da tone i da niže poraze, a mit o njenoj nepobedivosti na bojnom polju je srušen. Ekonomski, do 1709. godine bila je devastirana, i na kolenima, a Luj XIV spreman za pregovore, i spreman da dođe do mira po svaku cenu.
Velika alijansa je mogla da mu traži skoro sve što je htela. Skoro! Tu reč su zaboravili. Luj je pristao i na to da cela španska imperija pripadne nadvojvodi Karlu, i na to da se odrekne svih teritorija koje je osvojio u prethodnih 60 godina svoje vladavine.
Ali nije mogao da pristane na to da lično napadne svog unuka Filipa V i da ga natera da i on sam na sve ovo pristane.
Tražili su previše, tražili su nešto na šta nijedan deda ne bi pristao, a ponajmanje kralj.
I to je bila velika, velika greška. Francuzi su 1710. godine iznenada povratili momentum i proterali saveznike iz Španije, da bi u Bici kod Denena 1712. godine oprali obraz i povratili ponos svoje vojske. Bilo je očigledno, međutim, da ni nadvojvoda Karlo ne bi mogao da se održi u Španiji kao što ni Filip neće moći da se nametne svemu španskom što je nasledio.
Paralelno s tim, dešavalo se na političkom planu nešto mnogo značajnije. 1705. godine umro je sveti rimski car Leopold I. Njegov stariji sin i naslednik, Jozef I, otišao je za njim 1711. Njegov naslednik je bio niko drugi do nadvojvoda Karlo. Ako bi on seo na kraju na španski tron, to bi stvorilo habzburšku imperiju koja bi bila jednaka onoj koju je držao car Karlo V u 16. veku.
Pomorskim silama u usponu kakve su bile Kraljevstvo Velika Britanija (nakon što su se Engleska i Škotska ujedinile 1707.) i Holandska republika, to je bilo isto ili gore od franko-španske unije, koju su još uvek mogli da spreče bez uklanjanja Filipa V sa trona.
Tako da je volja za ratom splasnula.
1713. godine Sporazumom u Utrehtu između Luja, Filipa, britanske kraljice Ane i Holandske republike okončana su njihova neprijateljstva. Naredne godine sa Lujem je mir sklopio i austrijski nadvojvoda Karlo, sada već kao sveti rimski car Karlo VI.
Opšti sporazum je priznao Filipu V pravo nad Španijom i prekomorskim kolonijama (vladaće ukupno 45 godina i 21 dan, što je najduže u savremenoj španskoj istoriji), dok je Austrija preuzela kontrolu nad Španskom Nizozemskom (koja će postati poznata kao Austrijska Nizozemska, sve dok je Francuzi ne budu osvojili tokom revolucionarnih ratova krajem 18. veka) i podelila italijanske posede sa Savojskim vojvodstvom (uzgred, Karlo Habzburški će 1718. nakon novog oslobođenja Moravske Srbije od Turaka postati i kralj Srbije, i to će ostati sve do 1739. kada će Turci povratiti kontrolu nad Pomoravljem, takozvanim Beogradskim pašalukom).
Britanija je zadržala Gibraltar i Minorku. Luj je povukao podršku Džejmsu Stjuartu i predao par severnoameričkih teritorija Britancima.
Tako je jedan neisplaćeni miraz od pre 400 godina doveo na španski presto dinastiju Burbona, koja na tom prestolu i dalje sedi, i koja je francuske Burbone, što se vladarskog položaja tiče, nadživela dvesta godina.
(O. Š.)
Povezane vesti
Ana ima 100 godina i sedam decenija vodi svoj kafe bar: Radni dan započinje u 7 ujutru, a ovo ju je proslavilo
Mašinovođa na Badnje veče izvršio samoubistvo: Iskočio iz voza pri punoj brzini, evo šta je spasilo putnike
Čuveni Italijan kritikovao Vlahovića: "Ne razumem njegovo ponašanje, to pokazuje nedostatak poštovanja"
<% post.title %>
U Parizu je gotovo četvrtina vozača pozitivna na alkohol, a trećina na drogu: Haos na ulicama
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Carnici zaustavili autobus iz BiH, dočekao ih je vrlo uznemirujući prizor: Vozaču momentalno izrečena astronomska kazna
Oca troje dece su zabolela leđa, lekari mu rekli da ima išijas. Nije stigao ni da se pozdravi sa najmilijima, dijagnoza je bila najcrnja
Majka dečaka (11) koji je stradao zajedno sa ocem Matejom i maćehom, nema od bola: "Pokušavam da preživim. Zapravo ne. Želim samo jedno - da umrem"
Svaka cast!
Svaka cast na ovom zanimljivom i isrpnom tekstu!
Podelite komentar
momazver
Petljati se sa ovum podacima ,a da od toga nemaš 'leba, je čist mazohizam!Uostalm treba raščivijati pravu istoriju Srba, pa se tek onda baviti tudjinima...jer vazda se drugi trude da nam je pišu, a onda se mi medjusobno koljemo oko tudjih NEISTINA o nama.!!!
Podelite komentar
Van2
Fala vi na ovaj tekst
Podelite komentar