MAĐARSKA GROFICA KOJA SE KUPALA U KRVI DEVICA: Verovatno nikada nećete čuti priču luđu od ove (FOTO)

Eržebet Batori je bila mađarska grofica koja se rodila 1560-61. godine u moćnoj porodici: stric joj je bio vojvoda transilvanijski, majka joj je bila ćerka drugog vojvode transilvanijskog iz druge grane porodice Batori, ujak joj je bio Stefan Batori, kralj Poljsko-litvanske republike i knez Transilvanije.

U svojoj 11. godini verili su je s Ferencom Nadašdijem, sinom barona Tamaša Nadašdija, a par se venčao četiri godine docnije; pošto je on bio na društvenoj lestvici ispod nje, odbila je da promeni prezime. 4.500 gostiju je prisustvovalo svadbi. Eržebet se potom odselila u muževljev zamak u Sarvaru, a kao svadbeni poklon dobila je zamak Čejte.

Preporučujemo

Kada je njen Ferenc postao glavnokomandujući mađarske vojske u ratu protiv Osmanlija, ona je dobila zadatak da se pozabavi odbranom imanja i njegovim rukovođenjem; to je uključivalo i negovanje ranjenika i bolesnih.

Zna se da se nekoliko puta zauzimala za siromašne žene, među kojima je bila i jedna kojoj su muža zarobili Turci, i jedna čija je ćerka zatrudnela nakon silovanja.

Eržebet Batori, ozloglašena mađarska grofica iz 16-17. veka. Foto: Wikimedia Commons/mult-kor.hu

Eržebetina ćerka Ana rodila se 1585. godine, i kasnije će se udati za hrvatskog grofa Nikolu VI Zrinjskog, a rodiće nakon nje još dve ćerke i dva sina, mada postoje priče i o trećem sinu, pa čak i četvrtom, ali bez zvanične potvrde.

Muž joj umro 4. januara 1604. godine u svojoj 48. godini, nakon čega počinje ludilo. Još u dve godine pre njegove smrti, po kraljevstvu su počele da se šire glasine o njenim zločinima, a luteranski pastor Ištvan Mađari je podneo žalbu protiv nje dvoru u Beču (Ugarska, onaj deo koji nije bio pod Otomanskom imperijom, bila je tada pod Habzburzima).

Kralj Matija II je reagovao tek 1610. godine: njegovi istražitelji na čelu sa palatinom Đerđom Turzom skupili su ispovesti od oko 300 ljudi, među kojima su bili i kastelan i drugo osoblje zamka Sarvar.

Svedočenja su bila strahotna. Batorijeva je isprva mamila devojke iz lokalnih sela, a posle je počela da ubija i ćerke nižeg plemstva, koje su roditelji slali u njenu školu za mlade devojke kako bi se naučile dvorskoj etikeciji. Često je i otimala devojke.

Ostaci zamka Čejte u današnjoj Slovačkoj, u kojoj je živela i ubijala grofica Eržebet Batori. Foto: Wikimedia Commons/LMih

Na teret joj se, između ostalog stavljalo, da ih je noću držala okovane, da ih je tukla toliko da je krv prštala po zidovima, da ih je davila svilenim gajtanom, da ih žigosala, da im je pekla tabane i stavljala vrele metalne štapove u vagine, da ih je ubadala noževima, grizla kožu s obraza, ruku i genitalija, sekla im usne i noseve, i tako dalje.

Jednu je devojku, navodno, natopila medom i bacila napolje da je izujedaju mravi, ose, pčele i muve, a neke čak terala da kuvaju i jedu debelo meso drugih žrtava, a ponekad i da za goste od tog mesa prave kobasice. Tu je takođe i optužba da je leševe pet devojaka stavila ispod svog kreveta i hranila ih kao da su žive.

Postojale su i političke optužbe: da je napravila magični otrovni kolač kako bi ubila palatina Đerđa Turza, kao i da je bacila čini ne bi li prizvala oblak ispunjen s devedeset mačaka da bi time mučila svoje neprijatelje.

Kralj Matija II od Ugarske, ujedno i sveti rimski car, na slici s početka 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/www.rijksmuseum.nl

U vekovima nakon smrti pojavile su se i optužbe da se kupala u krvi devica (što bi zbog zgrušnjavanja bilo verovatno nemoguće), da je bila zaražena sifilisom, da je bila epileptičarka, da je silovana kao dete, da je imala incestoidnu vezu sa svojom tetkom Klarom, da je njen rođak Gabor bio biseksualac i imao incestoidnu vezu sa njenom ćerkom Anom, koja je bila veštica koja je spavala sa kujundžijom, i tako dalje.

Uhapšena je u zamku Čejte 30. decembra 1610. godine, skupa sa četvoro slugu, koji su optuženi da su joj pomagali. Navodno je uhvaćena na delu, ali za to ne postoje dokazi. Međutim, otkriveni su brojni leševi, što zakopani što nezakopani, otkrivene su mučene umiruće devojke, i one zatočene koje je čekala ista sudbina.

Da bi se izbegao skandal, a i zato što bi njeno imanje bilo vraćeno kruni, Turzo (verovatno da bi se umilio ovoj moćnoj dinastiji) se s njenom porodicom dogovorio da je izoluju u kućni pritvor, a da se samo slugama sudi, a u to je uspeo da ubedi i kralja; sluge su pogubljene nakon suđenja kojim je predsedavao sudija Kraljevskog vrhovnog suda i dvadeset pomoćnih sudija, a na kojem je samo jedan svedok govorio u Eržebetinu korist.

Krvavi pir grofice Eržebet Batori na ilustraciji s kraja 19. veka. Foto: Wikimedia Commons/Csók istván festményének reprodukciója

Tačan broj žrtava je teško ustanoviti, ali je zvaničan broj 80, premda su se i druge, manje ili više brojke, pojavljivale u vreme suđenja i kasnije; najveća od svih brojki je bila 650.

Uglavnom, Eržebet je bila zatočena u svom zamku Čejte; smestili su je u nekoliko povezanih soba koje su zagradili ciglama, ostavivši tek nekoliko procepa za ventilaciju i jedan za dostavljanje vode i hrane. Umrla je četiri godine kasnije, i prvobitno je sahranjena na seoskom groblju, ali je zbog pobune seljaka morala da bude sklonjena u porodičnu grobnicu Batorijevih u Ečedu. Gde danas počiva - ne zna se.

U poslednjih nekoliko decenija pojavili su se glasovi koji govore u prilog tome da joj je bilo namešteno, iz političke motivacije, da je bila žrtva zavere. To bi moglo imati utemeljenje. Konačno, porodica Batori je bila kao porodica Kenedi u Americi, a Eržebet je mogla stajati na putu ambicioznom palatinu Turzu.

Međutim, ona je bila protestant a žalbu protiv nje je podneo luteranski sveštenik, tako da se ne može baš pouzdano tvrditi da je postojala nekakva rimokatolička zavera, koja bi u to doba bila najrealnija (trvenje između katolika i protestanata će eskalirati nedugo nakon njene smrti, u Tridesetogodišnjem ratu, jednom od najkrvavijih u evropskoj istoriji).

Portret Đerđa Turza, palatina Ugarskog kraljevstva. Foto: Wikimedia Commons/szoboszlokepeskonyve.hu

Uostalom, šta ćemo sa svedočenjima onih 300 ljudi? Sva bi se morala pripisati plaćenom laganju ili moralnoj panici; da je postojala želja da se Eržebet uništi nije moralo da se plaća toliko ljudi, dovoljno bi bilo pedesetak.

I šta ćemo sa otkrivenim leševima u zamku? Istina, na to pobornici teze o zaveri kažu da je Turzo preuveličao njihov broj i da predstavio mrtve i ranjene pacijente kao njene žrtve, i premda to nije nemoguće, čak i u to vreme bilo bi malo verovatno. Barem bi njena deca digla glas da su mislili da je namešteno. Ona bi digla glas, ako ništa drugo.

Prema tome, dok se ne dokaže suprotno, što verovatno nikada neće moći da se izvede, Eržebet Batori ostaće zločinac, jedan od najvećih serijskih ubica u istoriji. Zapravo, u Ginisovoj knjizi rekorda, ona je najveći ženski ubica ikada.

(O. Š.)