PROSTITUCIJA ZA VREME NEMANJIĆA: Javne žene nisu smele da nose koprenu, ali im je bilo bolje nego danas (FOTO)

Kada se bavimo našom srednjevekovnom istorijom, uglavnom pričamo o osvajanjima, odbrani od neprijateljskih invazija, velikim vladarima te crkvama i manastirima koje su gradili. I sve u tom duhu.

Preporučujemo

Retko se bavimo svakodnevnim životom običnog čoveka, što je donekle i razumljivo jer, za razliku od mnogih zapadnoevropskih država te epohe, kod nas izostaje literatura sa tim u vezi; nema zapisanih narodnih bajki, pripovetki, priča, poslovica, epskih i lirskih pesama, nema beležaka o načinu odevanja prostog čoveka, nema ničega.

Zaključak koji se može izvesti je da je naša elita prezirala sopstveni narod (nažalost), i da ništa što je on stvorio nije vrednovala; dovoljno je reći da su najčitanije knjige u srednjevekovnoj Srbiji, ne računajući Bibliju, bili "Roman o Aleksandru", "Roman o Troji" i "Trištan i Ižota" (Tristan i Izolda u našoj ondašnjoj transkripciji).

Uglavnom, ono malo što može da se rekonstruiše, uglavnom može zahvaljujući sporednim spisima i implikacijama.

Car Dušan u Dubrovniku, rad Marka Murata. Foto: Wikipedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Tako je i sa prostitucijom, koje je svakako bilo, kao i u svakom drugom vremenu i u svakom drugom društvu.

"Javne žene", koje crkveni dokumenti zovu bludnicama, imaju nekoliko različitih upotrebnih vrednosti: odnose se i na prostitutke ali i na žene koje su seksualno zgrešile.

Iskupljene bludnice su bile jedna od najomiljenijih tema u pravoslavnoj literaturi srednjeg veka; Crkva je smatrala da "ako prostitutka ostavi svoj grešni put, ispovedi se i obeća da više neće slediti taj ukaljani put, već da će biti pobožna i časna, i da će se očistiti, duhovni otac treba da joj da manju kaznu, i da je primi nazad u svetu zajednicu, kao što je i Hrist primio drugu prostitutku"; a ako neće da obeća, onda je se ne sme vraćati u zajednicu.

Veseljaci u krčmi, slika Abrahama II van der Hekea iz 1640-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/Yelkrokoyade

Uglavnom, i Pravoslavna i Rimokatolička crkva smatrale su da je za muškarca koji mora da zadovolji svoje nagone bolje da to uradi sa prostitutkom nego sa udatom ženom ili sa ženom koja će se nekada udati (prostitutka, dakako, neće nikada); to se tretiralo kao seks sa udovicom ili sluškinjom.

Takvi muškarci su kažnjavani sa oko dve nedelje posta, ako bi bili uhvaćeni na delu; naravno, pod uslovom da nisu u braku, jer je Crkva "oštro" stajala protiv takvog odnosa, posebno ako bi se ostvarila duža veza sa prostitutkom. Takvi, kao i svodnici, izopštavani su iz svete zajednice (ekskomunicirani iz Crkve).

U Vizantiji, u našem primorju, i u Zapadnoj Evropi, prostitucija je bila svakodnevna pojava, praktično "normalna" stvar. O tome šta se dešavalo u unutrašnjosti Srbije tog doba doći ćemo na kraju teksta.

Veseljaci u gostionici, slika Simona de Vosa sa početka 17. veka. Žene na slici su prostitutke. Foto: Wikimedia Commons/Walters Art Museum

Što se tiče srpskog primorja, najviše znamo o tome šta se dešavalo u Dubrovniku, Kotoru, Budvi, Trogiru i Splitu. Status Dubrovnika iz 1272. godine, što se prostitucije, krajnje je sveden: ako je ćerka prostitutka, kažnjava se ako porodica to želi, i kako želi, uglavnom razbaštinjenjem.

Postojala je i javna kuća zvana "castellum" na čijem se čelu nalazila "opatica grešnica". 1409. godine je određeno u kom delu grada prostitutke mogu da deluju: od kuće Marina Crijevića do ograde hospitala Marina Bodačića, i od ulice koja ide prema moru do gradskih zidina.

Slično je bilo i u Splitu po statutu iz 1312. godine, a i drugi gradovi propisuju gde prostitutke mogu da žive, trebaju li da nose neku posebnu oznaku, konačno, da li smeju da se odevaju kao "poštene" žene.

Podvodačica, slika Dirka van Baburena iz 1622. godine. Foto: Wikimedia Commons/cgfa.sunsite.dk

Ne znamo da li je u Kotoru bilo javnih kuća, ali znamo da je bilo prostitutki. Optužba Baza de Salve iz sredine 14. veka tereti izvesnu Dragaju da je svoju konobu izdavala prostitutkama, iako je to nešto što statut zabranjuje; drugim rečima, verovatno je bilo bordela, samo su radili nelegalno.

Statut Budve koji je donesen u vreme cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog, određivao je da prostitutka koja je u "karijeri" imala više od tri muškarca ne sme da nosi koprenu na glavi (odnosno veo preko lica), kao što su nosile udate žene, već samo maramu, i nije smela da živi blizu plemkinja i monahinja.

Ako prekrši neko od ovih jednostavnih pravila, kazna je bila osam perpera. A ako bi počinila neko zlo ili ako je bila podvodačica, onda bi morala da napusti grad u roku od tri dana; ako bi ostala nakon toga, bila bi bičevana i plaćala bi četiri perpera kazne.

Inače, žene iz svih južnoslovenskih krajeva su se prostitucijom bavile i u Veneciji, gde su uglavnom radile u kvartovima Kastelo i Sveti Marko, gde je bilo dosta javnih kuća.

Prizor iz bordela, slika Brunsvika Monogramista iz 1537. godine. Foto: Wikimedia Commons/anagoria

Sliku o prostituciji u kontinentalnoj Srbiji, u unutrašnjosti Balkana, stvaramo na osnovu posrednih podataka.

Naime, na krčme se gledalo na mesta nesigurna, legla kriminala, i pravljena je direktna veza između krčmi i prostitucije, kao i u Zapadnoj Evropi, a i Pravoslavna crkva je pijanstvo i bludničenje stavljala u isti koš; šta više, smatralo se da su pijanstvo i ples, a posebno se misli na ženski ples, direktan put ka bludu.

Držati krčmu ili javnu kuću je - greh, a sveštenim licima je bilo zabranjeno da ulaze u njih. Znamo da su se u jednoj dubrovačkoj krčmi dva Srbina iz gradskog zaleđa potukli zbog jedne prostitutke sa "Ivanom, trubačem i njegovim prijateljima".

Veselje u gostionici, slika Jana Štena iz 1674. godine. Foto: Wikimedia Commons/Web Gallery of Art

Važno je naglasiti i to da se u srpskoj redakciji "Romana o Aleksandru" (tzv. Aleksandride, dela koje je opisivalo život i dostignuća Aleksandra Velikog) pominje organizovana prostitucija u cilju zadovoljavanja telesnih prohteva vojnika.

To bi moglo da se protumači i kao poznavanje materije od strane našeg kreativnog prepisivača tog dela (prevodio je s grčkog, ali je dodavao i neke sasvim nove stvari, zbog čega je naša Aleksandrida drugačija od ostalih); drugim rečima, možda su organizovane prostitutke pratile srpsku vojsku tog perioda.

Ako je to tačno, to ne bi trebalo preterano da nas čudi.

Pre svega, prostitucija u srednjevekovnoj Srbiji nije smatrana dostojnim zanimanjem i nije ohrabrivana, ali je bila tolerisana.

Krunisanje cara Dušana, delo Alfonsa Muhe, proslavljenog českog slikara. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Kada je u Zapadnoj Evropi sredinom 15. veka krenuo puritanski talas neprijateljstva protiv prostitucije, od strane Rimokatoličke crkve, pesnika i pisaca, mi smo pali pod Turke; verovatno bi i kod nas došlo do pojačanog neprijateljstva da nismo.

Ali prostitucija na Zapadu nije iskorenjena, a ne bi bila iskorenjena ni kod nas da smo imali pameti, da smo bili složni i da smo odbili osmanlijsku najezdu.

Svejedno, možemo ponoviti zaključak iz naslova: prostitutkama u srpskim zemljama nisu tekli med i mleko u srednjem veku, ali im je bilo bolje nego danas.

Barem im je zanimanje bilo priznato. Ne poštovano, ali priznato - da.

(O. Š. / Pri pisanju ovog teksta kao izvor je korišćena knjiga "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka" (CLIO, 2004))