PARANORMALNO: Kuća iz koje se Bogorodica uspela na nebo otkrivena vizijom nepokretne monahinje?! (FOTO)

Ana Katarina Emerik, bolesna nemačka monahinja koja je imala vizije sa Isusom i Bogorodicom. Foto: Wikimedia Commons/A Myoer

Preporučujemo

Ana Katarina Emerik je rođena 1774. godine u Vestfaliji, u Nemačkoj, u porodici siromašnih seljaka koji su pored nje imali još devetoro dece.

Kada je došla u doba za udaju pokušala je da uđe u nekoliko manastira, ali su je svi redom odbijali dok je nije prihvatio onaj u Minsteru koji su vodile redovnice Svete Klare, pod uslovom da nauči da svira orgulje.

1802. godine, u svojoj 28. godini, zajedno sa ćerkom orguljaša kod kojeg je učila i potom ušla u manastir kod klarisa, primljena je u avgustinski samostan u Dilmenu. Naredne godine je uzela zavet. Bila je poznata po strogom pridržavanju pravilima, ali je od 1811. godine počela sve češće da se razboljeva.

Kada je Žerom Bonaparta, kratkotrajni kralj Vestfalije, zatvorio njen manastir 1812. godine, povukla se u kuću jedne udovice, u kojoj su joj se prvi put pojavile stigmate (rane nalik ranama Isusa Hrista) iz kojih je išla krv; rane su zarasle tek šest godina kasnije. Ali ona je od tada do kraja života provela u postelji, bolesna.

Rodna kuća Ane Katarine Emerik, nemačke monahinje koja je imala vizije sa Isusom i Bogorodicom. Foto: Wikimedia Commons/MrsMyerDE

Vizije je imala celog života. Verovala da je kao dete pričala sa Isusom, gledala duše u Čistilištu i videla kako izgleda jezgro Svete Trojice, naime, u obliku tri koncentrične međupenetrirajuće sfere od kojih je najveća ali i najmutnija predstavljala Oca, srednja Sina i najmanja i najsvetlija - Svetog Duha; svaka sfera sveprisutnog Boga se prostirala ka beskonačnosti iza Božijeg jezgra koje je smešteno u raju.

Ovo je privuklo pažnju mnogih ondašnjih crkvenih velikodostojnika koji su sve činili ne bi li uneli novi elan u Crkvu, koji je već počinjao da jenjava.

Počev od 1819. pa sve do 1824. godine, kada je Emerikova preminula, pisac i pesnik Klemens Brentano, jedna od najbitnijih figura nemačkog romantizma, ispisao je čitav niz beležnica sa opisima njenih vizija, premda ne bez problema, pošto je ona pričala samo vestfalskim dijalektom, pa je morao da zapisuje ili u osnovnim crtama ili po sećanju, dok je prevodio na standardni nemački (bolje da ga nazovemo "elitni" nemački, pošto u tom trenutku to nije bio "živi" jezik).

Rekonstruisana soba u kojoj je poslednjih desetak godina svog života preležala nemačka monahinja Ana Katarina Emerik. Foto: Wikimedia Commons/Rabanus Flavus

Desetak godina nakon njene smrti, Brentano je završio priređivanje ovih beležaka i objavio prvi tom 1833. godine. Umro je 1842, a knjiga o životu Bogorodice iz vizija Emerikove, knjiga koju je već bio sredio, objavljena je deset godina kasnije. Kasnije je objavljen i treći tom, na osnovu istog izvora.

Vatikan, naravno, ne priznaje autentičnost ijedne knjige izdate na osnovu Brentanovih beležaka, mada smatraju da je u pitanju "izvanredna proklamacija jevanđelja u službi spasenja"; drugi tvrde da je to "svesna razrada jednog uzbuđenog romantičara".

Međutim... Postoji jedno veliko MEĐUTIM.

Ni Emerikova ni Brentano nikada nisu bili u Efesu, gradu na maloazijskoj obali Egejskog mora; šta više, nijedno od njih nikada nije bilo u Maloj Aziji, a ona nikada nije izašla iz Vestfalije, a kamoli iz Nemačke, a kamoli da je išla u Anadoliju.

Ruska ikona Uspenja Presvete Bogorodice, rad Teofana Greka iz 1392. godine. Na njoj, Hrist drži u naručju novorođenu dušu Bogomajke, dok gleda njeno telo na odru. Foto: Wikimedia Commons

Imajte to u vidu dok budete čitali nastavak ove storije, pošto je u jednoj od vizija Ane Katarine Emerik bila i kuća koju je Sveti Jovan Bogoslov sagradio za Bogorodicu (sve Crkve uče da se on o njoj brinuo, paralelno sa propovedanjem), u kojoj je ona provela ostatak života. Emerikova je navela mnoštvo detalja u vezi sa lokacijom ovog zdanja.

"Marija nije živela u samom Efesu, već u bližoj okolini. [...] Marijina kuća je bila na brdu levo od puta iz Jerusalima, nekih tri i po sata od Efesa. Ovo brdo se strmo spušta ka Efesu; grad, dok mu se prilazi iz pravca jugoistoka, izgleda kao da leži na uzdignutom tlu. Uski put vodi južno ka brdu, a blizu njegovog vrha je nejednaki plato, nekih pola sata daleko", zabeležio je Brentano reči Emerikove.

Ona je takođe opisivala i detalje same kuće; da je sagrađena bila od pravougaonih kamenova, da su prozori bili visoko, u blizini ravnog krova, da je imala dve sobe sa ognjištem u centru kuće. Opisala je i položaje vrata, oblike dimnjaka, i tako dalje.

Kuća u kojoj je, po verovanju nekih, poslednje godine provela Bogorodica, odakle se "uspela" u nebo u skladu sa hrišćanskom teologijom. Foto: Wikimedia Commons/Casalmaggiore Provincia

Sve je to ležalo u objavljenim beleškama Brentana, zakopano u toni tog materijala koje je pokojna jurodiva izbacivala iz sebe. Niko na to nije više obraćao previše pažnje.

Sve do 18. oktobra 1881. godine.

Tog dana je francuski opat Žilijen Guje, prateći uputstva iz knjige, otkrio malu kamenu građevinu u planini, koja gleda na Egejsko more i ruševine starog Efesa (koji je u antici bio na obali ali je u međuvremenu zbog plavljenja obala mora pomerena desetak kilometara ka zapadu).

Ubeđen da je to zaista kuća u kojoj je Bogorodica provela svoje poslednje godine, nakon Raspeća, kuća koju je Emerikova opisala u svojoj viziji, susreo se sa nerazumevanjem kolega. Niko nije sa njim delio to uverenje, svi su mislili da bunca.

ltar posvećen Bogorodici u kući u kojoj je navodno živela u Efesu. Foto: Wikimedia Commons/Dennis Jarvis

Međutim, deset godina kasnije, monahinja Marija de Manda-Gransi, misionarka, i sveštenici Pulin i Jung, nabasali su na istu kuću 29. jula 1891. godine, koristeći istu knjigu kao izvor.

Dve različite i odvojene grupe, koristeći opis vizije Emerikove, pronašli su isti objekat koji su i tražili!

Na njihovo zaprepašćenje, uskoro su saznali da je ova četvorozidna i beskrovna građevina već dugo vekova poštovana od strane meštana 17 kilometara udaljenog planinskog sela Sirinče, koji su po legendi potomci ranih hrišćana iz Efesa. Oni su kuću zvali "Panaja Kapulu", što znači "Prolaz ka Devici" i svake su godine išli na hodočašće na to mesto, 15. avgusta, na dan Uspenja Presvete Bogorodice (mi kažemo i Velika Gospojina).

Oltar posvećen Bogorodici u kući u kojoj je navodno živela u Efesu. Foto: Wikimedia Commons/Dennis Jarvis

Crkveno predanje i na Istoku i na Zapadu kaže da je Bogorodica provela poslednje godine u Jerusalimu, međutim, prva bazilika koja je u istoriji posvećena Devici Mariji bila je upravo u Efesu, u 5. veku (neki smatraju da to ima veze sa kultom boginje Artemide čiji je kult imao središte u Efesu, u kome se nalazio i najveličanstveniji antički hram posvećen upravo njoj; između ostalog, ona bila je zaštitnica lova, divljine i divljih životinja, ali i rađanja, devičanstva, devojaka i žena).

Ali to nije nikakav dokaz, i Rimokatolička crkva, čiji su sveštenici otkrili ovaj spomenik, nikada nije javno objavila autentičnost ove kuće, jer nema nikakvih dokaza koji tome idu u prilog.

Ipak, papa Lav XIII je zauzeo pozitivan stav prema njoj, a papa Pije XII ju je uzdigao na rang svetilišta; papa Jovan XIII joj je trajno dodelio taj status; papa Pavle VI je posetio mesto 1967. godine, a papa Jovan Pavle II 1979. Poslednji papa koji je bio u ovoj kući je papa Benedikt XVI, 2006.

Zid želja pored Bogorodicine navodne kuće u Efesu na koji vernici stavljaju papiriće sa svojim željama i namerama. Foto: Wikimedia Commons/© José Luiz Bernardes Ribeiro / CC-BY-SA-3.0

Mnoštvo ljudi svake godine posećuje ovo mesto, među njima i hrišćani i muslimani. Vernici piju vodu sa izvora ispod kuće, zbog navodne lekovitosti.

Samo zdanje se može opisati kao skromna kapelica; sačuvano kamenje i originalna konstrukcija zaista sežu do apostolskog doba, odnosno, do vremena kada su učenici Isusa Hrista krenuli po svetu da šire njegovu poruku.

Odmah s vrata se ulazi u veću prostoriju gde se nalazi oltar sa statuom Bogorodice u sredini; desno je manja soba, za koju se veruje da je služila Mariji kao spavaonica. Marijanska tradicija drži da je u to vreme nekakva tekuća voda kroz mali kanal išla kroz tu prostoriju i vodila do izvora koji smo gore pomenuli.

Izvan svetilišta postoji i "zid želja" na koji hodočasnici stavljaju svoje lične namere ispisane na papir. Pored zdanja je voćnjak.

(O. Š.)