VEĆA POMORSKA TRAGEDIJA OD TITANIKA: Životi nemačke dece bili su u rukama pijanog sovjetskog kapetana (FOTO)

Nemački kruzer "Vilhelm Gustlof" koji je potopljen u Baltiku 30. januara 1945. godine od strane sovjetske podmornice. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Preporučujemo

"Vilhelm Gustlof" je bio 208 metara dugački i 24 metra široki kruzer, porinut 5. maja 1937. godine.

Prvobitno je trebalo da bude nazvan "Adolf Hitler", ali je na kraju dobio ime po vođi švajcarskih nacista koji je prethodne godine ubijen u atentatu; nemački firer se odlučio na ovo nakon što je sedeo pored njegove udovice tokom parastosa.

Izgrađen je za potrebe "Nemačkog radničkog fronta", državnog sindikata koji je okupljao sve radnike u zemlji, a korišćen je od strane državne turističke organizacije "Snaga kroz radost" (KdF), koja je bila podređena NRF-u.

Zapravo, pre nego što je rat počeo, bio je glavni brod u floti KdF-a.

U vojne svrhe je prvi put iskorišćen tokom leta 1939. godine, kada je u Nemačku vratio pripadnike Legije Kondor nakon Frankove pobede u Španskom građanskom ratu.

Nemački kruzer "Vilhelm Gustlof" koji sovjetska podmornica potopila u Baltiku 30. januara 1945. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Narednih godinu dana je služila kao bolnički brod, nakon čega je prefarbana iz bele sa zelenom crtom u mornaričku sivu. Zbog efektivne blokade od strane britanske mornarice, međutim, korišćen je kao kasarna za oko hiljadu podmorničara u Gdinji u Poljskoj.

Ironija, u odnosu na ono što će uslediti, je u tome što su baš ti podmorničari koji su živeli na "Vilhelmu Gustlofu" bili 1942. godine statisti tokom snimanja nemačke verzije filma o potonuću Titanika (koji je izašao 1943. i koji se zvao jednostavno - "Titanik").

Uglavnom, "Vilhelm Gustlof" je čučao zavezan na dokovima četiri godine, dok nije pokrenuta operacija Hanibal čiji je cilj bila evakucija izbeglica i civila, kao i u manjoj meri vojnog osoblja i tehničara iz oblasti Kurlandije, Istočne i Zapadne Pruske te Gdanjska, a sve pred nadirućom Crvenom armijom.

Vojnici ranjeni u Narviku, voze se nazad u Nemačku na brodu "Vilhelm Gustlof" jula 1940. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Premda brodski dnevnik tvrdi da je na brodu bilo 6.050 ljudi, ta brojka je netačna jer ne uzima u obzir ogroman broj civila koji su se popeli a da nisu bili prijavljeni.

Hajnc Šon, jedan od preživelih katastrofe koja je usledila, nakon višedecenijskog istraživanja, izašao je sa svojim podacima, što se tiče broja ljudi koji su se na kruzeru nalazili: 173 člana posade, 918 oficira, podoficira i podmorničara, 373 mornaričke pomoćnice, 162 ranjena vojnika i 8.956 civila od kojih su oko 5.000 bila deca. Među tim civilima svakako se potkrao i manji broj gestapovaca, drugih nacista i njihovih porodica. Sveukupno: 10.582.

"Vilhelm Gustlof" je na putovanje krenuo 30. januara 1945. godine, tačno 12 godina nakon Hitlerovog dolaska na vlast, zajedno sa putničkim brodom "Hanza" (takođe krcatim civilima i vojnim osobljem) i sa dva torpedna čamca kao zaštitom. Ubrzo nakon isplovljavanja, Hanza" i jedan torpedni čamac su iskusili mehaničke probleme i vratili se u luku.

Američki pamflet koji obaveštava nemački narod o potapanju kruzera "Vilhelm Gustlof". Foto: Wikimedia Commons/US Army

Na brodu su postojala četiri kapetana; suprotno savetu ratnomornaričkog poručnika Vilhelma Zana, da se ide uz obalu plitkim vodama zbog ruskih podmornica i sa ugašenim svetlima, "Gustlofov" kapetan Fridrih Petersen je odlučio da krene preko pučine i to trasom sa koje je znao da su uklonjene mine.

Stvar se po njih dodatno iskomplikovala kada je primio misterioznu radio poruku o nadolazećem nemačkom konvoju za čišćenje mina, nakon čega je upalio i svetla da bi izbegao sudar.

Još jedna stvar im nije išla na ruku: svi nadležni na tom mestu u tom trenutku ludački su poštovali zakone ratovanja i "Vilhelm Gustlof" nije bio obeležen kao bolnički brod niti je poslata ikakva poruka da plove na bolničkoj misiji, sve zbog prisustva pokvarenog protivavionskog topa na palubi i zbog manjeg broja vojnog osoblja među putnicima.

Polarno putovanje parobroda "Stojben" 1925. godine. Tada se zvao "Minhen". Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Drugim rečima, plovili su nezaštićeni međunarodnim pravom iako su na tu zaštitu suštinski imali pravo, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da su devet od deset putnika bili obični ljudi, a pola putnika deca.

Brod i torpedni čamac (kojem je radar bio van stroja) su uskoro primećeni od strane sovjetske podmornice S-13 kojom je zapovedao kapetan Aleksandar Marinesko, koji je u tom trenutku već čekao suđenje pred sovjetskim vojnim sudom zbog alkoholizma. S-13 ih je pratila dva sata i potom lansirala tri torpeda; sva tri su pogodila metu.

Temperatura vode Baltičkog mora je u tim mesecima obično oko 4 stepena Celzijusa, ali je ovo bila izrazito ledena noć tokom koje su temperature vazduha bile od -18 do -10 stepeni, i led je plutao vodom.

Polarno putovanje parobroda "Stojben" 1925. godine, koji se tada zvao "Minhen". Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Ljudi su poginuli ili direktnim udarom torpeda, ili su potonuli s brodom, ili su zdrobljeni u panici koja je zavladala, ili su skakali sa palube u ledeno more; većina je umrla od smrzavanja.

Nemačke snage su uspele da spasu jedan manji deo ljudi, ukupno 1.252, među kojima je bila i jedna beba. Ako su brojke Hajnca Šona tačne, a nemamo razloga da u njih sumnjamo, ukupno je poginulo 9.330 ljudi, uključujući praktično sve mališane.

To potapanje "Vilhelma Gustlofa" čini najvećom pomorskom tragedijom u istoriji.

- Jedan od razloga zbog kojih sam napisao "Hodom raka" je u tome što sam ovo želeo da otmem iz ruku ekstremne desnice. Oni kažu da je tragedija "Vilhelma Gustlofa" ratni zločin. Nije. Užasna je, ali je bila posledica rata, užasna posledica rata - izjavio je 2003. godine nemački pisac Ginter Gras, povodom svoje pomenute knjige koja se bavi ovim događajem.

Ronilac 2010. godine istražuje olupinu broda "Stojben". Foto: Wikimedia Commons/Jakob Selbing

Sovjetska propaganda je nakon ovoga tvrdila da su na brodu bile žene koje su bile SS-čuvarke u konc-logorima, što je bila laž; namera je bila da se operu, budući da je kapetan podmornice morao znati koji je tip broda pred njim, ako je bio trezan (nije nam namera da sugerišemo da je bio pijan, već da ukažemo da je to realna mogućnost, pošto je svakako čekao suđenje zbog problema s alkoholom).

Samo jedanaest dana kasnije, S-13 je potopio još jedan nemački kruzer, "Stojben", pod identičnim okolnostima. Dva torpeda poslala su na dno mora 2.800 nemačkih ranjenika, 800 civila, 100 vojnika povratnika, 270 mornaričkog bolničkog osoblja, 12 medicinskih sestara i još drugog vojnog osoblja. Od ukupno 4.267 ljudi spasilo se samo oko 300.

Kapetan Marinesko je zbog alkoholizma izbačen iz sovjetske mornarice oktobra 1945. godine, mada su ga svi smatrali vrhunskim zapovednikom, ali je vraćen 1960. Trideset godina kasnije Gorbačov ga je posthumno odlikovao ordenom Heroja Sovjetskog Saveza.

(O. Š.)