OD LEGALNE PROSTITUCIJE DO LJUBAVNE INSTITUCIJE: Istorija braka u 4 minuta (VIDEO)

"Brak je predivna institucija, ali ko još želi da živi u instituciji?", cinično se upitao veliki američki komičar Gručo Marks.

Preporučujemo

Kad god pričamo o "osnovnoj ćeliji društva", kako ju je nazivao jedan od utemeljitelja komunističke i socijalističke misli Fridrih Engels, zvuči kao da pričamo o nečemu što je vekovima ili pak milenijumima ostajalo isto, dok nisu došla moderna vremena kada se sve promenilo i raspalo ili biva konstantno napadano od strane onih koji bi da promene prirodu "tradicionalnog" braka.

To je u potpunosti pogrešna percepcija institucije braka, koja se neprestano menjala, i što se tiče svoje osnovne svrhe i što se tiče tipova odnosa koje podrazumeva i što se tiče prava i odgovornosti onih koji su u nju bili uključeni, i to ne samo kroz različite kulture i istorijske epohe već i kroz različite društvene slojeve.

Kako je brak kao institucija evoluirao?

Foto-ilustracija: pixabay.com

Stvaranje veza radi reprodukcije staro je koliko i ljudska vrsta; toliko možemo sa sigurnošću da kažemo, budući da postojimo i da smo to što smo, a da u suprotnom ne bismo postojali.

Kada smo pre oko 12.000 godina počeli da se prebacujemo iz ekonomije lovaca-skupljača ka sedelačkoj poljoprivredi, brak je takođe postao i način da se obezbedi nasledstvo nad zemljom i akumuliranom imovinom onoj deci koja su rođena pod jasno određenim okolnostima.

Kako su ta društva postajala veća i složenija, brak je postao nešto više od sporazuma između pojedinaca i njihovih porodica, postao je zvanična institucija kojom su vladala religijska i državna pravila.

Foto-ilustracija: Profimedia

2100. p.n.e. mesopotamijski zakonik Ur-Namua, osnivača Treće dinastije Ura, bavi se dosta detaljno institucijom braka i pravilima sa njim u vezi, mada mnoga od njih danas nisu relevantna usled činjenice da je ropstvo ukinuto.

Neka, ipak, jesu. Recimo: "Ako čovek povredi pravo drugog čoveka i razdeviči suprugu nekog mladog čoveka koja je devica, taj čovek da se ubije". Ili: "Ako žena nekog čoveka bude pratila drugog čoveka i on spava s njom, ta žena da se zakolje, ali taj čovek da se pusti da bude slobodan".

Mnogo drevne kulture i civilizacije dopuštale su mogućnost postojanja više simultanih brakova, odnosno, mogućnost poligamije u kojoj jedan čovek može da ima nekoliko žena; čak i danas, manje od četvrtine svetskih kultura to zabranjuje.

Stara srpska svadba. Foto-ilustracija: Profimedia

Međutim, to što je nešto dozvoljeno ne znači i da je bilo opštezastupljeno; dva faktora su bitna, a to su demografija (brojčani odnos žena i muškaraca) i bogatstvo (mali broj ljudi je sebi mogao da priušti više od jedne žene, i mali broj ljudi i danas to može; da se dame ne uvrede, društva u kojima je poligamija dozvoljena su patrijarhalna i muškarci su jedini kojima je dozvoljeno da privređuju).

U slučaju islama, bitno je i to što Kuran dozvoljava da muškarac ima više žena, ali snažno ohrabruje zajednicu sa jednom.

Na nekim mestima je stvar bila obrnuta, pa su žene bile te koje su imale više muževa. Ova praksa se spominje kao nečuvena u indijskom epu "Mahabharati", u kome petorica braće Pandava dele jednu suprugu, ali je na Himalajima ovo ipak normalno ponašanje; to što nekoliko muškaraca koji su u krvnom srodstvu deli jednu suprugu znači da se ionako ograničen prostor za ispašu neće dodatno deliti među naslednicima.

Foto: LiveLeak

Brak može da varira ne samo po broju ljudi, već možda i po tipu ljudi. Odnosno, po polu ljudi. Takozvane istopolne zajednice su kroz istoriju nazivane na različite načine, ali su postojale širom sveta.

Mi ne znamo kakav je tačan odnos bio između dva muškarca u takvim zajednicama među recimo severnoameričkim Indijancima, ili u Mesopotamiji, ili u srednjevekovnoj Evropi ("bratimljene" u pravoslavnoj i rimokatoličkoj crkvi mnogi savremeni naučnici vide kao versku legalizaciju homoseksualnosti, ali je to daleko od ustanovljene činjenice), zbog čega je tu otvoren prostor za nagađanje, u skladu sa potrebama onoga ko nagađa.

Mi nećemo nagađati, zato ćemo taj deo samo pomenuti kao mogućnost i otići dalje. Ipak, treba pomenuti da je u Starom Rimu postojala praksa venčavanja dva muškarca koja je zabranjena od strane careva Konstancija II i Konstansa I tek sredinom 4. veka; istina, ovo se pojavilo tek u relativno poznom periodu rimske civilizacije, od Nerona pa nadalje, kada je ona već uveliko bila u krizi.

Foto: GIF

Brak nije morao da bude sklopljen ni između dve žive osobe. Brakovi sa duhovima, u kojoj je živa osoba mogla da bude i muško i žensko, odigravali su se u Kini sa ciljem da se produži porodična loza ili umire nemirni pokojnici. U nekim sudanskim plemenima ova praksa postoji i danas.

Ipak, različiti oblici bračne institucije imale su jednu sličnost: uz ključna pitanja kao što su bili nasledstvo i reprodukcija, brak je bio previše važan da bi ljubav igrala ikakvu ulogu u njegovom sklapanju.

Vladari i porodice su bili ti koji su odlučivali sa kim će mladi čovek ili žena biti venčani, a praktičnost je bila iznad svih drugih stvari. Da li je u pitanju politička ili ekonomska korist porodice, nije bilo važno, i to se (tendenciozno) može tumačiti i kao legalizovani oblik prostitucije.

Iako je Crkva sve vreme govorila o ljubavi, tek je savremeni svet - sa svojom urbanizacijom i industrijalizacijom te razvojem srednjeg sloja u kojem su ljudi bili ne samo ekonomski nezavisniji od roditelja već i slobodoumniji i spremniji da tragaju za sopstvenom srećom, umesto za tuđom - doveo do pojave brakova iz ljubavi.

Ovaj slobodni pristup individualnoj sreći doneo je sa sobom i druge stvari, kao što su razvod braka (koji je nekad bio skandalozna ideja, ali je danas opšteprihvaćen kao normalnost) i stupanje u brak u kasnijem dobu nego što je bio slučaj pre.

Brak je tako uvek bio oblikovan od strane društva, a pošto se društvo neprestano menja što se tiče vrednosti koje vladaju i ciljeva kojima se teži, tako se menja i institucija braka; nekada ide u jednom smeru, nekada ide u drugom, ali uvek nekuda ide.

(K. M.)