OVO JE BILO SRCE PRAVOSLAVLJA: Zašto je Carigrad svetinja koja je bila neosvojiva (VIDEO)

Možda se Veliki kineski zid proteže hiljadama kilometara i možda privlači milione turista svake godine, ali Veliki kineski zid je što se tiče svoje osnovne funkcije zapravo bio promašaj veliki koliko i njegov obim: nijednu ozbiljnu invaziju nije uspeo da zaustavi.

Kao kontrast stoje negdašnje po obimu mnogo manje ali daleko efikasnije zidine koje su okruživale Carigrad, odnosno Konstantinopolj, današnji Istanbul.

Ovi najvažniji zidovi u istoriji Evrope čuvale su grad na Bosforu hiljadu godina, nakon što je imperator Konstantin Veliki preneo prestonicu Rimske imperije na ovu drevnu i stratešku lokaciju između Istoka i Zapada, koja će u jednom trenutku biti dvadeset puta veća od ondašnjih Pariza i Londona.

Da bi sačuvao grad koji je u svojim nedrima čuvao kulturno blago antike, car iz Niša i njegovi naslednici sagradili su najsavršenije fortifikacije koje je svet ikada video.

Car Konstantin Veliki. Foto: Wikimedia/Jean-Pol GRANDMONT

Prva linija zaštite bio je šanac 18 metara širok i skoro sedam metara dubok, koji je išao od jedne do druge obale poluostrva na kojem je grad nad gradovima - Novi Rim kako ga je Konstantin nazvao a koje će potomstvo već u narednoj generaciji početi da zove "Konstantinovim gradom" - bio smešten.

Cevi koje su išle iz grada ka šancu mogle su ga napuniti vodom na prvi znak da se neprijatelj približava gradu, dok su strelci već na tom mestu ciljali u svakoga ko bi pokušao da prepliva.

Oni kojima bi to uspelo morali su odmah da se suoče sa paljbom koja je dopirala sa prvog zida visokog osam metara: strele, koplja i grčka vatra koja nije mogla biti ugašena vodom bile su nepremostive prepreke, da ne pominjemo prve prenosive bacače te iste grčke vatre koje su vizantijski vojnici koristili.

Ulazak krstaša u Carigrad, slika Ežena Delakroe. Foto: Wikimedia Commons/The Yorck Project: 10.000 Meisterwerke der Malerei. DVD-ROM, 2002. ISBN 3936122202. Distributed by DIRECTMEDIA Publishing GmbH.

Neprijateljska vojska koja je za to vreme sve posmatrala sa druge strane šanca, misleći da je na sigurnom, iznenada bi se suočila sa istom tom grčkom vatrom koja je velikim katapultima bila bacana na njih. Nastao bi pakao.

Ako bi, nekim čudom, prvi zid bio osvojen, ispred njih bi se našao veliki unutrašnji zid, dvostruko viši i dovoljno širok da na njemu mogu da jašu četiri konjanika jedan do drugog, što je donosilo visoku pokretljivost trupa i njihov brzi prebačaj tamo gde su najpotrebniji.

Tolika je bila zastrašujuća monumentalnost ovih fortifikacija da je sam Atila Hunski, Bič Božji, došao do njih, pogledao ih i... momentalno okrenuo vojsku na drugu stranu te otišao da se nikada više ne vrati.

Pad Carigrada 1453. godine. Konstantin XI Dragaš je na belom konju. Foto: Wikipedia Commons

Goti, Sloveni, i mnogi drugi, pokušavali su i pokušavali, bezuspešno, a Avari su katapultima gađali zidove dok nisu ostali bez kamenja. Arapi su pokušali da izgladne stanovništvo ali su sami ostali bez hrane i bili primorani na ljudožderstvo da bi preživeli (ko drugome jamu kopa...). Turci su pokušali da ih potkopaju ali su otkrili da su temelji isuviše tvrdi i duboko ukopani da bi tim metodom grad mogao biti osvojen.

Bili su potrebni topovi novog doba da bi grad pao (ako ne računamo osvajanja Carigrada od strane krstaša koje je izvedeno dva puta 1204. godine, u oba slučaja genijalnim lukavstvom, i koristeći se velikom unutrašnjom krizom carstva).

1453. godine Osmanlije su dovele svoje super-oružje, čudovišno veliki top koji je mogao da ispaljuje 700 kilograma tešku kamenu đulad na daljinu od kilometar i po. Zajedno sa stotinama manjih topova, super-top je danima i danima i danima, danonoćno u stvari, dakle neprestano, udarao u jedno te isto mesto dok ono nije bilo srušeno.

Ali, taman kad su Turci pomislili da su grčke žene nadohvat ruke i da će ih uskoro uzimati kada žele, zid ih je razočarao: u svom samrtnom ropcu ruševine na tom srušenom mestu su apsorbovale udarce đuladi bolje nego dok su bile čitave, i Osmanlijama je bilo potrebno još mesec i po dana danonoćnog bombardovanja da bi napokon napravili pukotinu kroz koju je moguće proći.

Poslednji rimski car Konstantin XI Dragaš (po majci Srbin) je tu herojski poginuo; Kritovul sa Imbrosa je kasnije zapisao da je imperator rekao: "Grad je pao a ja sam još uvek živ", nakon čega je pocepao vladarsku tuniku da se ne bi razlikovao od običnog vojnika i uleteo u procep da bi zaustavio napadače.

Preživeli koji su uspeli da pobegnu iz Carigrada i izbegnu smrt na ivici turske sablje, poneli su na Zapad svoje neprocenjive drevne knjige i dali dodatni žar renesansi. Zahvaljujući u dobroj meri zidovima Konstantinovog polisa, i dalje imamo našu drevnu zaostavštinu.

(O. Š.)