OVDE TEKU REKE KRVI: Zemlja koju je razorilo 87.467.395.473 okupatora tokom 5.000 godina! (FOTO)

Mesopotamija - čije ime doslovno znači "međurečje" (ne, nema veze sa mesom), odnosno da budemo opisni, "zemlja između dve reke" - prostor je na Bliskom istoku između i oko reka Tigra i Eufrata, koje u inače pustim i negostoljubivim predelima stvaraju plodno zemljište. U pitanju je teritorija koju danas pre svega zauzima Irak, ali takođe značajnim svojim delovima i Sirija i Kuvajt.

Preporučujemo

Negde pre oko 10.000 godina, ljudi koji su živeli u ovom području otpočeli su poljoprivrednu revoluciju: umesto da nastave sa lovom i skupljanjem hrane, kao što su to činili njihovi preci pre njih, oni su krenuli sa pripitomljavanjem biljaka i životinja, počev od ovaca.

Živeli su u kućama od trske i opeke od blata, grupisani u sela u kojima su gajili useve. Gradili su žitnice za letinu i počeli sa razvojem znakovnog sistema kako bi beležili trgovinu i vodili račune.

Između 3500-3000. godine p.n.e, iz još uvek nerazjašnjenih razloga, južna Mesopotamija se snažno i iznenadno civilizovala te doživela transformaciju celokupnog društva, sa centrima u gradovima Uru i Uruku.

Karta sumerskih gradova u Mesopotamiji. Foto: Wikipedia Commons/Phirosiberia

Možda je uzrok ovoga bila klimatska promena koja je njihove dotadašnje zemljoradničke navike učinila manje produktivnim; postoje indicije nekog polukatastrofičnog "potopa" koji je narodna mašta potonjih generacija preuveličala u biblijske razmere: nauka još uvek nije sigurna.

Uglavnom, ljudi su počeli da se grupišu u malobrojnija ali veća mesta, a plug, grnčarski točak i uvođenje tehnologije bronze mogu se videti kao odgovori na zahteve jedne intenzivnije privrede, ali i kao uzroci sve složenijeg načina života. Istovremeno, pojavljuje se pismo, sistem mera i aritmetika.

Tokom glavnog dela trećeg milenijuma pre nove ere (dakle, 2999-2000.), tokom epohe koja je nama sada poznata kao Prvi dinastički period, odigrao se postepeni razvoj sumerske civilizacije utemeljen na brojnim gradovima-državama. Iz tog doba dolazi nam najranija sumerska književnost, uključujući i Ep o Gilgamešu.

Sedeća statua Gudeje, kralja Lagaša, napravljena od diorita oko 2120. p.n.e. Foto: Wikipedia Commons/Marie-Lan Nguyen

Sumeri su živeli u kompleksnom, nepredvidljivom i najčešće prema čoveku neprijateljski nastrojenom okruženju: neprestane su bile borbe sa poplavama, sušama, olujama, prašinom, vrućinom, bolestima i smrću. Svim svojim intelektualnim silama borili su se za uspostavljanje reda i organizacije u svetu ne bi li prebrodili duboko osećanje uzaludnosti i bespomoćnosti koje ih je razdiralo.

Prvi dinastički period okončao se kada je akadski kralj Sargon (2334-2279. p.n.e.) stvorio prvu svetsku imperiju koja se prostirala po celoj Mesopotamiji.

Dalekosežni uticaj koji je Sargonovo ujedinjenje Sumera i Akađana imalo osećalo se hiljadama godina kasnije iako je carstvo potrajalo tek nekih stotinu i pedeset godina, nakon čega je propalo u ustancima, pobunama i invaziji naroda Guta koji su se spustili sa severnoistočne planine Zagrosa i pokorili jug Mesopotamije, gde će vladati 80-120 godina, tokom kojih će se smeniti dvadeset i jedan njihov kralj.

Vavilonska bračna pijaca, slika Edvina Longa iz 19. stoleća. Foto: Wikimedia Commons/Briangotts

Guti su srušeni u novom ustanku koji je doveo na vlast Treću dinastiju Ura čime je počeo period koji je u istoriografiji poznat i "Sumerska renesansa" ili "Neo-sumerski period".

Posebno tokom vlasti kraljeva Ur-Namua i Šulgija, sumerska kultura i civilizacija doživeli su neverovatni preporod. Mir, prosperitet, jačanje pravnog sistema, prerada kalendara, uprošćavanje sistema mera, oživljavanje poljoprivrede, obnova gradova i hramova, konačno - gradnja zigurata u Uru.

Krajem trećeg milenijuma došlo je do propasti. Elamci prodiru u Mesopotamiju, osvajaju i razaraju Ur a kralja Ibi-Sina odvode u zatočeništvo; postoji na jednoj glinenoj tablici sačuvan "Plač o stradanju Ura" tamošnje boginje Ningal.

Votivna figura iz trećeg milenijuma pre nove ere. Foto: Wikipedia Commons/Rosemania

Elamce smenjuju novi zavojevači, Amoriti, ali Sumeri nestaju sa istorijske pozornice, i više nikada neće postojati sumerska civilizacija. Upravo u tom periodu akadski jezik smenjuje sumerski kao govorni jezik običnog sveta na tom području, mada će sumerski (kao kasnije grčki pa latinski) opstati kao lingva franka obrazovane, učene i vladarske elite celog Bliskog istoka.

Narednih će nekoliko vekova biti turbulentni: gradovi Isin i Larsa boriće se za nadmoć na jugu, dok će Mari i Asur to raditi na severu. Više na jugu, takođe se nalazio i grad Vavilon.

Na početku 18. stoleća pre nove ere, vladar tog Vavilona je bio izvesni Hamurabi (1792-1750. p.n.e.). Za vrlo kratko vreme on je osvojio i ujedinio celu Mesopotamiju, a njegov grad je postao najmoćniji, najlepši, najvelelepniji, najveći.

Vavilonski bog Tamuz, odnosno sumerski Dumuz. Foto: Wikimedia Commons/Szalax

Ovaj period danas zovemo Staro vavilonsko carstvo, a upravo iz njega nam je ostala sačuvana najveća zbirka matematičkih glinenih tablica, mada uglavnom ne potiču iz samog grada Vavilona. I takođe, kada govorimo o mesopotamijskim matematičarima kao Vaviloncima, obično mislimo na starovavilonske matematičare.

Tokom epohe Starog vavilonskog carstva konačno su književnici, pisari, doktori, učitelji jezika, literature i matematike počeli da se javljaju kao posebne strukovne grupe, pošto su do tog perioda bili uglavnom sveštenici i administratori.

Opsednutost pravljenjem spiskova i lista, stavljanje naglaska na algoritamske procedure, pokušaji da se složeni svet uobliči u neke razumljive obrasce: to je bio karakteristični stil starovavilonskih matematičara.

Dugo se verovalo da je ovo vavilonski car Hamurabi, ali danas znamo da je statua nekoliko veka starija. Foto: Wikimedia Commons/Serge Ottaviani

Oko 1600. godine, dok je Egipat padao pod naletima Hiksosa, Mesopotamija se suočavala sa problematičnim severnim susedima Hititima koji su poharali Vavilon, ali nisu ostali na osvojenom već su se vratili odakle su i došli. Vakuum koji je nastao ispunili su na severu Mitani a na jugu Kasiti, još jedno pleme sa planine Zagrosa, misteriozno jer nije govorilo ni indoevropskim jezikom a ni semitskim.

Četiri stotine godina vladali su Kasiti Vavilonom, ali nekog većeg traga uprkos tome nisu ostavili; o njihovoj epohi znamo veoma, veoma malo.

Usledio je novi period smutnje koncem drugog milenijuma, kada su se veliki pokreti naroda, da ne kažemo migracije, poklopile sa uništenjem svih većih centara civilizacije; kraj bronzanog doba obavijen je misterijom, među kojima je ona: ko su "narodi sa mora" koji su izvršili invaziju na Egipat?

Mapa Vavilonskog carstva za vreme Hamurabija. Foto: Wikimedia Commons/MapMaster

Naredna imperija koja se podigla na tlu Mesopotamije bila je Asirija na severoistoku, koncentrisana u već pomenutom gradu Asuru.

Ovaj narod je živeo u uskom pojasu zemlje u potpunosti okružen neprijateljski nastrojenim silama, ali dok su pokreti raznih naroda rušili jednu državicu za drugom, oni su uspešno odbranili svoju otadžbinu i čak imali jednu dinastiju koja im je vladala preko dva stoleća.

Sazrevši kao narod, izgradivši strahovitu vojnu reputaciju, ubrali su celokupnu Mesopotamiju kao zrelu krušku koja im je pala u krilo, i vladali njome tokom teških i opasnih tri stotina godina.

Asirci su sa sobom doneli i pojačano verovanje u mogućnost proricanja budućnosti osmatranjem nebeskih tela, što je bitno uticalo na razvoj nauke. Vavilonski sholastičari, okupirani željom da zadovolje svoje nove gospodare, počeli su da razvijaju matematičku astronomiju i u sklopu toga aritmetičke sheme ekstremno detaljnih tablica sa predviđanjima astronomskih fenomena.

Smrt Sardanapalusa, slika Ežena Delakroe iz 1827. godine. Foto: Wikimedia Commons/cgfa.sunsite.dk http://cgfa.sunsite.dk/delacroi/p-delacroix22.htm

Potom, ponovo smutnja: ratovi, invazije, stradanja. Iz svega nastaje Novoasirsko carstvo kojeg je najznačnajniji vladar Asurbanipal (kojeg grkorimski izvori nazivaju Sardanapalus).

Nakon njegove smrti u 7. veku p.n.e. imperija upada u novu spiralu građanskog rata; Vavilon se diže na ustanak i uz pomoć Međana, Persijanaca, Skita i Kimeraca hara Ninivu i vraća prestonicu sebi posle hiljadu godina.

Potom, 539. p.n.e, Persijanci na čelu sa Kirom Velikim osvajaju Mesopotamiju kojom će vladati naredna veka, sve dok je 331. godine ne bude osvojio Aleksandar Veliki.

Aleksandrova smrt dovodi do građanskog rata između njegovih generala, a na prostoru o kome je danas reč dolazi do uspostave Seleukidskog carstva koje je osnovao Seleuk I Nikator, čiji će potomci vladati kolevkom civilizacije sve do 60. godine p.n.e. Vavilon će tokom njihove vlasti opadati, posebno nakon što su osnovali grad Seleukiju na Tigru i u nju preneli prestonicu.

Grobnica persijskog cara Kira Velikog u provinciji Fars u današnjem Iranu. Foto: Wikimedia Commons/Mohammad Reza Domiri Ganji

Njihovu epohu će takođe obeležiti i period helenizacije celog tog podneblja; Grci su bili vladajuća klasa i nametali su svoju kulturu, a mnogo se Grka tu i naselilo iz matice.

Međutim, u 1. veku pre nove ere Mesopotamija ponovo počinje da ključa: Seleukidsko carstvo slabi dramatičnom brzinom pod neprestanim naletima Parćana, ali i zbog Mitridatskih ratova na njihovoj anadolskoj granici (radi se o tri sukoba između Pontske kraljevine kojom je vladao Mitridat VI Veliki, i Rimskog carstva).

Izmorena Mesopotamija, koja u tom trenutku već vekovima unazad raširenih ruku (i, ako nam dozvolite da budemo bezobrazni, nogu) spremno čeka svakog osvajača, konačno postaje deo Partije, i ostaće njen deo narednih pet stotina godina.

Parćanski plemić, bronzana statua. Foto: Wikimedia Commons/Aytakin

Tokom vladavine Parćana hrišćanstvo je duboko prodrlo u Mesopotamiju, posebno u Asiriju, gde je nastala Asirijska crkva Istoka i sirijska hrišćanska tradicija koja cveta do dana-današnjeg (barem sve do pre koju godinu dok se nije pojavilo zlo u vidu Islamske države).

U 2. veku nove ere, nakratko, Mesopotamija će postati za vreme imperatora Trajana deo Rimskog carstva, ali će za vreme njegovog naslednika Hadrijana biti vraćena Parćanima.

U 3. veku njih će ih u svojstvu vladara Mesopotamije smeniti persijska dinastija Sasanida koja će stvoriti carstvo koje će se na svom vrhuncu oko 620. godine, za vreme cara Hozroja II protezati od Avganistana do Egipta i od Crnog mora do Indijskog okeana (sa izuzetkom teritorije koju otprilike danas zauzima Saudijska Arabija).

Rimsko Carstvo u vreme cara Trajana. Foto: Wikipedia/Tataryn77

Pomenuti car, inače veoma tolerantan prema hrišćanima, pocepaće pismo islamskog poslanika Muhameda u kojem ga ovaj poziva na preobraćenje u novu veru, te poslati vojnike da mu dovedu tog proroka.

Muhamed će ih navodno obavestiti da je Hozroju trbuh već rasporen baš kao što je on pocepao pismo, te da će Persija pasti pod naletom muslimana. Da li je ova muslimanska legenda tačna ili je zgodno nastala da objasni znane događaje, ne znamo, ali je car uskoro ubijen od strane sopstvenog sina Široja a Persija je pala pod naletom muslimana.

Naime, već tokom sasanidskog vlastelinstva u Mesopotamiji, došlo je do značajnog priliva Arapa u tu regiju; severni deo te oblasti je postao poznat pod nazivom "Al-Džazira", što znači "ostrvo" (aluzija na činjenicu da je "međurečje" kao ostrvo između dve reke, Tigra i Eufrata), dok je južni postao poznat kao "Iraq-i Arab", što znači "odron Arapa".

Veruje se da je u gornjem delu ovog iranskog reljefa, u sredini, prikazan car Hozroje II. Desno je Ahura Mazda, levo je boginja Anahita. Foto: Wikimedia Commons/Zereshk

Značajno je bilo to što je Hozroje II 602. godine srušio vazalno krajiško kraljevstvo arapskih hrišćana Lahmida čime je otvorio put beduinima da ulaze na njegovu teritoriju, i to što jev vodio rat protiv Vizantije u kome su Sasanidi teško poraženi neposredno pre sloma njihove imperije.

I dok postepena migracija Arabljana u Mesopotamiju možda nije bila dovoljno dobar znak da se nešto loše sprema, otvoreni rat 634. godine je bio više nego jasan: za godinu dana čitava regija je pala u muslimanske ruke, a uskoro i cela Sasanidska imperija.

Tokom 8. veka sagrađen je Bagdad, koji je postao prestonica Abasidskog kalifata i primarni kulturni centar islamskog sveta, što će umnogome ostati i posle osvajanja Turaka Seldžuka, dok nisu došli Mongoli koji su ovo napredno područje u 13. stoleću sravnili sa zemljom.

Ilustracija mongolskog preobraćenja na islam. Foto: Wikipedia

Mongolska i turkijska vladavina će potrajati, nakon što su osvajači primili islam, sve dok ovaj prostor nije pao pod Turke Osmanlije u 16. veku. Dva puta je persijska dinastija Safavida u tom istom 16. stoleću i u narednom, nakratko vladala Mesopotamijom, ali se uvek ona vraćala Osmanlijama u ruke. Sve je naravno (!) bilo praćeno međuplemenskim ratovima.

1747. godine mamelučki oficiri gruzinskog porekla su dobili autonomiju od otomanskog sultana za prostor današnjeg Iraka; iskoristili su je za suzbijanje plemenskih ustanaka, kršenje moći janičara, uspostavljanje reda i pokretanje ekonomske i vojne modernizacije. Osmanlije su ih 1831. srušili i uspostavili direktnu vlast.

Potom je došao Prvi svetski rat; Velika Britanija je borbom osvojila Mesopotamiju i otela je iz ruku Turaka, zauzevši Bagdad 1917. godine. Društvo naroda je uspostavilo Britanski mandat za Mesopotamiju koji je doveo do stvaranja Kraljevine Irak koja će, na čelu sa hašemitskom dinastijom (potomci proroka Muhameda), 1932. godine steći nezavisnost.

Pijaca u Mosulu, u Iraku, 1932. godine. Foto: Wikimedia Commons/G. Eric and Edith Matson

Unutrašnji potresi, neredi, ustanci i državni udari obeležili su ceo period postojanja Iraka u tom obliku, a postojalo je i prisustvo stranih trupa budući da je tokom Drugog svetskog rata ta teritorija korišćena za Anglo-sovjetsku invaziju na Iran i na zauzimanje Sirije koja je bila pod kontrolom francuske vlade u Višiju, verne Adolfu Hitleru.

Monarhija je srušena 1958. godine, uskoro je na vlast došla panarapska, socijalistička, sekularna Baas partija, a 1979. godine i Sadam Husein.

Naredne godine je počeo Iransko-irački rat koji je trajao osam godina i koji se završio poniženjem Sadama Huseina (jer, premda je napao iznenadno i bez objave rata, vrlo brzo su Iranci krenuli u protivnapad i na kraju 1988. godine toliko bili duboko prodrli u Mesopotamiju da su im bile potrebne nedelje da se povuku nakon što su UN izdejstvovale mir).

Američki avioni lete iznad naftnih polja u Kuvajtu koje su zapalile iračke snage. Foto: Wikimedia Commons/US Air Force

Da bi izlečio povređenu sujetu Sadam je napao maleni i nemoćni Kuvajt, koji je takođe dobrim delom mesopotamijsko tlo. Amerikanci su ga isterali iz te zemlje, i bombardovali, nakon što su okupili široku koaliciju. Krenuli su ustanci šiita, inače većine na teritoriji Iraka, koji su u krvi ugušeni.

2003. godine je počela američka invazija koja je srušila Sadama i dovela do nove okupacije Mesopotamije, i potom do građanskog rata, ako se tako može nazvati sukob između sunita i šiita, i islamističkih pobunjenika protiv okupacionih snaga i zvanične vlade u Bagdadu.

Okupacija se zvanično završila 2011. godine, kada se poslednji američki vojnik povukao sa teritorije Iraka.

Sada je severna Mesopotamija pod okupacijom Islamske države, sirijske delove te regije bombarduje Rusija koja će verovatno krenuti uskoro da gađa i iračke oblasti, sve delove već bombarduju Amerika i njeni saveznici, a kolevka civilizacije ne prestaje da klizi niz spiralu nasilja i propasti.

(O. Š.)