DA LI ZNATE ŠTA JE MARŠ NA RIM? Benito Musolini je na današnji dan došao na vlast! (FOTO)

Benito Musolini je osnovao "Italijanske borbene snopove" (Fasci Italiani di Combattimento) u Milanu, 1919. godine, na početku nečega što se u istoriografiji apeninske republike naziva "Crveno dvogodište"; u pitanju je bio period velike društvene pometnje, revolucionarnih sukoba i tenzija koji je usledio nakon Prvog svetskog rata i Boljševičke revolucije, a usled velike ekonomske krize.

Njihov prvobitni program, objektivno gledano, nije bio nalik onome u šta se pretvorio kasnije, i o fašistima možda i ne bismo danas pričali kao o čudovištima da su ga se držali do kraja. U svakom slučaju, fašizam je u svom originalnom ruhu teško mogao da se nazove tradicionalističkim: bio je zapravo zaprepašćujuće socijalno-revolucionaran.

Naime, fašisti su 1919. godine bili republikanci u državi koja je bila kraljevstvo, zalagali se za to da se ženama da pravo glasa kada ga one nigde skoro na svetu nisu imale, najavili ukidanje senata čije su članove birali tajkuni, tražili osmočasovno radno vreme, utvrđivanje minimalne zarade, učestvovanje radnika u odlučivanju, snižavanje starosne penzije sa 65 na 55 godina, progresivno oporezivanje kapitala, zaplenu imovine Crkve i ukidanje svih biskupija, "mirnu ali takmičarsku spoljnu politiku".

Musolini okružen vinovnicima Marša na Rim. S leva na desno: Emilio De Bono, Italo Balbo i Ćezare Marija De Veki. Foto: Wikimedia Commons/Photobucket/Dimesius

Na izborima održanim novembra te godine fašisti su izgubili. Nedugo potom Musolini osniva Dobrovoljačku miliciju za nacionalnu sigurnost, koja će odigrati ključnu ulogu ne samo u događajima o kojima će danas biti više reči, već i u daljoj istoriji Italije kao takve. Naime, ta pomenuta paravojna formacija je poznata svetu pod nadimkom crnokošuljaši, ili skvadristi.

Oni su avgusta 1920. godine iskorišćeni za razbijanje generalnog štrajka u fabrici "Alfa Romeo" u Milanu, a posle novembra, kada je ubijen desničarski opštinski savetnik Đordana u Bolonji, i za napade na pripadnike socijalističkih pokreta u Lombardiji. To je dovelo do razbijanja radničkih sindikata i ostavki levičarskih gradonačelnika.

1921. godine fašisti su ušli u parlament na novim opštim izborima, zahvaljujući tome što su bili na listi "Nacionalna unija" pod vođstvom predsednika vlade Đovanija Đolitija. Musolini odmah potom izlazi iz te koalicije i potpisuje Pakt o pomirenju sa socijalistima, što dovodi do pobune najfanatičnije frakcije crnokošuljaša.

Fašistička bulumenta u crnim košuljama tokom Marša na Rim. Foto: Wikimedia Commons/nhs.needham.k12.ma.us

U novembru Benito Musolini obnavlja sukob sa socijalistima, donosi agresivni nacionalistički program i Italijanske borbene snopove pretvara u Nacionalnu fašističku partiju koja će šest meseci kasnije brojati oko 700.000 članova. Toliko su postali iznenada popularni da je avgusta meseca 1922. godine propao antifašistički pokušaj generalnog štrajka.

Kada je Musolini saznao da je novi predsednik vlade Luiđi Fakta piscu i pesniku (i vođi bivše Italijanske uprave za Kvarner u Rijeci) Gabrijelu D'Anunciju poverio zadatak organizacije velikih demonstracija 4. novembra kojima bi se proslavila pobeda u ratu, odlučuje se za organizaciju marša ka prestonici i ubrzavanje procesa dolaska na vlast kako bi sprečio pojavu bilo kakve konkurencije.

Dok je neko kroz prozor gurao D'Anuncija - od čijih je učenja i metoda Musolini uzgred budi rečeno praktično sve preuzeo, uključujući čak i titulu dučea koju je ovaj nosio u Rijeci - u pokušaju da ga (bezuspešno) liši života, Benito je razgovarao sa američkim ambasadorom Ričardom Vošburnom Čajldom.

Musolinijevi crnokošuljaši paradiraju Rimom nakon dolaska na vlast i uspešnog Marša na Rim. Foto: Profimedia/Mary Evans Picture Library

Na direktno pitanje da li bi SAD imale nešto protiv da fašisti sede u budućoj italijanskoj vladi, ovaj mu je odgovorio: ne, samo napred. (Amerika ima neverovatan talenat da na vlast dovodi pokrete koji im se posle otrgnu kontroli i obiju o glavu.)

Tada počinje italijanska drama koja će se završiti tek 21 godinu kasnije.

"Kvadrumvirat" (četiri predvodika) - sastavljen od generala Emilija De Bona, Itala Balba, Mikelea Bjankija i Ćezarea Marije de Vekija - organizovao je i sproveo u delo Marš na Rim dok je "duče" ostao u pozadini tokom njegovog veće dela.

24. oktobra, pred oko 60.000 ljudi na Fašističkom kongresu u Napulju, Musolini je rekao: "Naš program je jednostavan: želimo da vladamo Italijom". Dok je on to izgovarao, crnokošuljaši su zauzeli dolinu reku Po i sve strateške pozicije u zemlji.

Benito Musolini i njegovi najbliži saradnici poziraju trčanjem tokom Marša na Rim 1922. godine. Foto: Profimedia/Corbis

U maršu je učestvovalo nešto manje od 30.000 ljudi od kojih je većina krenula iz Milana. Premijer-u-ostavci Luiđi Fakta je tražio da se u Rimu uvede opsadno stanje, ali je kralj Vitorio Emanuele III to odbio, zbog straha od izbijanja građanskog rata.

29. oktobra, dok su crnokošuljaši paradirali Rimom, kralj je Benitu Musoliniju dao mandat za formiranje nove vlade, tako da, pravno gledano, Musolini nije revolucijom i direktnim nasiljem došao na vlast već u skladu sa ustavom, dok je marš bio samo pokazivanje moći koje je to omogućilo.

Dva razloga postoje zbog koga su vojna i preduzetnička klasa, zajedno sa ne-fašističkim desničarima, podržali ustoličenje Musolinija. Prvo, tu je bilo pogrešno uverenje da će moći da upravljaju njime, odnosno da će moći njime da manipulišu (kao što su ruski tajkuni to mislili za Putina kada su ga dovodili na vlast).

Leš Benita Musolinija, drugi s leva, pored njegove ljubavnice Klarete Petaći u sredini, okružen drugim fašistima, izložen na milanskom trgu Loreto aprila 1945. godine. Foto: Wikimedia Commons/Renzo Pistone

Drugi razlog je taj da su shvatili da ne samo fašizam više nije pretnja po sistem, već da bi mogao da pomogne sistemu da postane stabilniji (imajući u vidu stalnu pretnju od širenja boljševičke revolucije) i efikasniji. Ovo se donekle ostvarilo, ali treba reći da im nije bilo ni na kraj pameti da će "duče" težiti ostvarenju totalne kontrole države nad privatnim preduzećima, baš kao što je težio totalnoj kontroli nad pojedincima.

Ovo poglavlje istorije završiće se tek 25. jula 1943. godine, dok su saveznički topovi odjekivali italijanskim jugom, kada je kralj smenio Musolinija.

Epilog fašizma će početi 23. septembra iste godine, nakon što su ga Nemci oslobodili iz zarobljeništa, kada je osnovao Italijansku Socijalnu Republiku na severu Apeninskog poluostrva. Epilog fašizma će se završiti 28. aprila 1945. na milanskom trgu Loreto, nedaleko od mesta gde je ova ideologija nastala, sa naopačke obešenim telom streljanog Benita Musolinija.

(O. Š.)