MESTO ŽENE U ISLAMU: Vredi kao pola čoveka na sudu, ali nije baš sve crno kao zastava Islamske države (FOTO)

Marksistička autorka Valentina Mogadam tvrdi da pozicija žene u islamu nije ništa drugačija od pozicije žene u bilo kojoj drugoj religiji, te da islam nije ništa patrijarhalniji od hrišćanstva (rečima apostola Pavla: "Žena neka se uči u miru sa svakom pokornošću; ali ženi ne dopuštam da bude učitelj, niti da vlada mužem, nego da bude mirna"; Pavle takođe govori o tome da žena treba da ćuti u crkvi, i da nosi veo preko glave), hinduizma ili judaizma.

Preporučujemo

Drugi ukazuju na to da je Muhamed u svom istorijskom kontekstu dramatično unapredio prava i položaj žene (tačnije, muslimanske žene, ne baš svake žene) u društvu.

Za početak ovog teksta, odlučili smo da krenemo od osnovnog. Za razliku od judaizma i hrišćanstva - koje u svojim tradicijama vezanim za Adama i Evu krivicu za pad iz raja stavljaju isključivo na Evu koja je "navukla" Adama da proba jabuku sa zabranjenog drveta - islam krivicu stavlja na oba praroditelja ljudskog roda podjednako.

Drugim rečima, nije samo Eva bila kušana od Đavola i nije samo ona podlegla njegovoj slatkorečivosti, već su oboje bili kušani, oboje su podlegli i oboje su krivi za izgon iz raja.

Foto: Tanjug/AP

Žena nije izvor zla i propasti, a pojedini učenjaci kuranske stihove tumače tako da nije ni stvorena od Adamovog čuvenog trećeg rebra, već su i muškarac i žena stvoreni "od jedne duše". Ideja da su porođajni bolovi kazna za Evin greh vezan za jabuku, izgleda da ne postoji u Kuranu.

Slično tome, Marija Josifova - koju mi nazivamo Bogorodicom a koja se u islamskoj tradiciji zove Merjem - u Kuranu se pominje više puta nego u Novom Zavetu (u kome zapravo ne igra neku bitnu ulogu; ateistički komentari sugerišu da se na pojedinim mestima u Svetom pismu Isus vrlo ružno ophodi prema njoj), a pored toga je i tek jedna od osam ljudi po kojima se naziva celo jedno poglavlje u ovoj muslimanskoj svetoj knjizi. Treba reći i da Kuran takođe govori o čudesnom začeću Isusa Hrista, mada negira da je on božiji sin.

Različite uloge koje dva pola iz ugla islama imaju, osnova su svega o čemu će danas biti reči. Kuran polazi od dve stvari: prvo, muškarac i žena su u duhovnom smislu jednaki (Kuran kaže: "Muškarcima pripada nagrada za ono što oni urade, a ženama nagrada za ono što one urade"; pretpostavka je da se misli za nagradu na onom svetu), a drugo, žena treba da bude ženstvena a muškarac treba da bude muževan. Kao i sve drugo u univerzumu, i čovek je stvoren u paru a ni jedna strana tog para ne može da bude kompletna bez druge.

Badšahi džamija u Lahoru u Pakistanu još jedan je biser ovog grada. Njeno ime znači Carska džamija, a sagrađena je od strane mogulskog cara Aurangzeba krajem 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/Guilhem Vellut

Zbog toga postoje odvojene društvene uloge muškarca i žene. Ženina sfera uticaja je dom, a muškarčeva spoljašnji svet; muškarac je "hlebodavac", a žena upravlja domaćinstvom i rađa decu.

To međutim ne znači da muškarac ne vlada svojim domom, niti da je ono izvana bitnije od kuće i porodice; naprotiv, muškarac je glava doma, a žena mora da ga sluša (ma koliko to nama bilo zaostalo to je nažalost bilo normalno stanje stvari kroz dobar deo istorije, a hrišćanstvo se kao što smo gore pomenuli ne razlikuje od islama po ovom pitanju).

Ništa od gorenavedenog ne važi za ne-muslimanke i robinje; one bukvalno nemaju nikakva prava, one su u potpunosti obespravljene.

U pogledu muško-ženske ljubavi, islam nije nimalo puritanski nastrojen, šta više, u islamskoj tradiciji ova se ljubav slavi na velika usta. Postoje mnoga klasična književna dela koja se bave ne samo romantičnom tematikom, već i erotikom i seksom sa filozofskog stanovišta.

Foto: Tanjug/AP

Sufijska misao vidi ljubav između muškarca i žene kao metafizičku metaforu ljubavi prema Bogu (Kuran tu ljubav izričito naziva božanskim znamenjem), ali ne samo to; ibn Arabi, mistik i pesnik iz 12-13. veka, pisao je da je seks trenutak u kome čovek doživljava najveće samo-otkrivanje Boga, da je to iskustvo koje donosi najintenzivniju i najsavršeniju kontemplaciju Boga kroz ženu, i da je snošaj čin koji donosi najintenzivnije sjedinjavanje.

Ovo se prenosi i na naredni svet, imajući u vidu da islam smatra seksualni užitak kao verovatno najveću blagodat odlaska u raj u kojem će snošaja biti napretek, a pored toga nema nikakvog spomena da je jedina svrha seksa razmnožavanje.

Sve to rekavši, treba dodati i da je islamski svet stvorio ogromnu količinu erotske literature i priručnika mnogo vekova pre nego što je to postalo prihvatljivo u Evropi. Kada je delo "Mirisne bašte čulne slasti" Muhameda ibn Muhameda al-Nafzavija iz 15. veka prevedeno na engleski 1886. godine nije bilo u slobodnoj prodaji već u privatnoj cirkulaciji, zbog svoje skandalozne prirode iz perspektive ondašnjeg viktorijanskog Ujedinjenog Kraljevstva (danas, kada smo okruženi pornografijom na sve strane, to je mnogo smešno, utoliko više zbog toga što je upravo islamski svet sada taj koji je puritanski nastojen).

Šeik-Zajedova džamija, Abu Dabi, Ujedinjeni Arapski Emirati. Završena je 2007. godine, a svetinja je sunitskog islama. Foto: Wikipedia/Creative Commons/FritzDaCat

Ovo je savršen uvod u priču o islamskom braku, ili bolje reći o položaju muslimanke u bračnoj zajednici, pošto je brak logičan sled ljubavi. I to vrlo logičan, s obzirom da je ova institucija u islamu ne nepromenjivo stanje već ugovor pa prema tome ne može nastati bez ženinog pristanka.

U poređenju sa onim što se dešavalo u predislamskom periodu, Muhamed je bio pravi heroj za ženski pol. Kao prvo, zabranio je ubijanje ženske novorođenčadi (uobičajena praksa u arapskom društvu pre islama je bila da se neželjene ženske bebe žive zakopavaju u zemlju).

Drugo, mahr (kupovanje neveste): obavezan je da bi brak bio legalan. Međutim, za razliku od recimo tradicionalne evropske prakse - u kojoj se taj novac daje roditeljima mlade, i za razliku od miraza u kome porodica mlade plaća mladoženji - u islamu se daje samoj mladoj, tako da u slučaju razvoda braka ona sa sobom odnosi ono što je dobila po bračnom ugovoru kada je sklopljen.

Foto: Tanjug/AP

Razvod? Da, dobro ste pročitali, muslimanka ima pravo da se razvede od svog muža. Dok je u hrišćanskoj Evropi razvod bio praktično neizvodljiv, neka istraživanja pokazuju da je trećina svih brakova u recimo Mamelučkom sultanatu u Egiptu i u Otomanskom carstvu bivala okončana razvodom, a veliki broj Sirijki se udavao po tri i više puta.

ZAŠTO EVROPLJANI PRELAZE NA ISLAM? Odgovore znate, ali ne želite da ih čujete jer ISTINA BOLI (FOTO)

Da bi do razvoda međutim došlo mora da postoji neka osnova, ali muškarac ne mora da ima nikakvo opravdanje dok žena mora da ima nekakvo. Tačnije, mora da dokaže da je zapostavljena, da nije finansijski podržana od strane muža, da joj je suprug impotentan, da je otpadnik od vere, da je lud, da je smrtonosno bolestan ili da postoji neki drugi defekt u braku. Nešto od toga. Verski sudija potom donosi odluku, a muž je dužan da bivšoj supruzi da njen mahr (to je obavezan da uradi i ako je bez razloga otpusti).

(Još nešto: ako musliman tokom braka napusti islam i pređe u neku drugu veru, brak između muslimanke i njega je automatski okončan.)

Foto: Tanjug/AP

Zastupljeniji metod jeste razvod po uzajamnom dogovoru, u kom slučaju je žena dužna da bude obzirna prema mužu što obično znači da se ona odriče svog mahra. Van ove ne toliko strašne teorije krije se loša savremena praksa u kojoj je žena dramatično limitirana u odnosu na muškarca (u nekim delovima islamskog sveta dovoljno je da muž tri puta kaže ženi da je otpušta, da bi razvod bio validan).

14 NAJLEPŠIH DŽAMIJA NA SVETU: Ova zdanja su nas ostavila bez teksta, a verujemo da će i vas (FOTO)

Posle razvoda, muškarac može odmah ponovo da se oženi dok žena mora da sačeka tri lunarna meseca za slučaj da je trudna sa bivšim suprugom. U slučaju smrti svog muža mora da sačeka četiri lunarna meseca i deset dana pre nego što uđe u brak i snošaj sa drugim muslimanom, valjda zbog četrdeset dana žalosti preko onih tri meseca koliko treba da prođe za slučaj da je bremenita.

Da se vratimo ipak korak unazad i da vidimo kako izgleda bračni život.

Foto: Tanjug/AP

Pravna doktrina koja je nekada postojala u Evropi, da po stupanju u brak žena prenosi na muža sva svoja prava i obligacije, ne postoji u islamskom pravu: musliman i muslimanka ne postaju jedan zakonski entitet u braku, a žena nije dužna da svom suprugu preda svoju dotadašnju imovinu.

Drugim rečima, islam ne obavezuje ženu već obavezuje muža; on jeste na vrhu piramide, ali sa tim dolazi i odgovornost.

Njegova dužnost je da opskrbljuje i brani porodicu, dok su dužnosti žene čisto u sferi domaćinstva. Žena može da radi van kuće (ako to želi, ali ne može da joj se naredi) i zarađuje, i sve što na taj način zaradi nije dužna da unese u domaćinstvo već može da zadrži za sebe (jedino što onda u slučaju razvoda ima pravo samo na mahr ali ne i na podelu imetka).

Foto: Tanjug/AP

Ovo je zato što po zakonu, u zamenu za "tamkin" (seksualno potčinjavanje i usluge koje pruža mužu; ovde valja citirati Kuran: "žene vaše su njive vaše, i vi njivama vašim prilazite kako hoćete, a pripremite što i za duše svoje"), na njega pada pomenuta opskrba. Šta više, navodno žena u teoriji može da traži i novčanu nadoknadu za sve kućne poslove koje obavlja.

Njihova imovinska prava su im omogućila da kroz istoriju budu u posedu značajnih sredstava koja su često koristile za otvaranje dobrotvornih zadužbina. Sredinom 16. stoleća u Carigradu, 36,8 odsto ovih ustanova bile su osnovane od strane žena; dva veka kasnije, od 496 koliko ih je bilo u Kairu, 126 su osnovale žene, a u Alepu (sirijskom gradu koji je strašno razoren u ovom građanskom ratu) u periodu 1770-1840. godine 51 odsto dobrotvornih institucija su bile njihove.

Inače, što se tiče zaposlenja žene, prva Muhamedova supruga Hatidža (inače i prvi musliman uopšte) se i pre i posle stupanja u brak sa islamskim prorokom bavila trgovinom, pa se to uzima kao primer da žene ne moraju da budu zakucane za šporetom i kolevkom.

Foto: Tanjug/AP

I zaista, kroz istoriju muslimanke su se bavile raznim poslovima, od poljoprivrede i građevine, preko skupljanja poreza do upravljanja esnafima i bavljenja medicinom. Bilo ih je čak i među vojnicima, generalima i pravnicima. Ipak, tradionalna interpretacija islamskog zakona nalaže da žena mora da ima dozvolu svog muža ako želi da radi van kuće.

Sve je ovo tako zato što islam - mada je to nama teško da poverujemo zbog talibana i islamista današnjice - ohrabruje versko i svako drugo obrazovanje žena koje su tokom Zlatnog doba islama osnovale neke od najprestižnijih i najznačajnijih univerziteta islamskog sveta. U periodu 700-1800. godine, postojalo je preko hiljadu ženskih verskih učenjaka i ogroman broj pravnica, ali je taj broj u zadnjih dve stotine godina rapidno opao.

U slučaju smrti muža, deo njegovog imetka nasleđuje žena ili žene, ako ih je imao više, u skladu sa složenom računicom iz Kurana. Ako recimo muž nema dece, njegove žene dobijaju četvrtinu imetka dok se ostatak deli među krvnim srodnicima preminulog (roditeljima, braćom...). Ako je imao dece, onda žene dobijaju osminu imetka a ostatak se deli među decom i srodnicima. Međutim, one mogu da naslede samo pokretnu imovinu, ne i nepokretnu (dakle, ne kuće, njive, itd).

Foto: Tanjug/AP

Kuran, stih 4:11, kaže: "Alah vam naređuje da od dece vaše - muškom pripadne toliko koliko dvema ženskima. A ako bude više od dve ženske, njima - dve trećine onoga što je ostavio. A ako je samo jedna, njoj - polovina". Udovici u svakom slučaju pripada manje od ćerke. Međutim, pre nego što imovina uopšte i počne da se deli nakon smrti muškarca prvo se ženi/ženama daje mahr i otplaćuju se eventualni dugovi preminulog.

Usađena nejednakost između muškarca i žene u islamu očituje se i u tome što muškarac može da ima do četiri žene, ali žena ne može da ima više muževa (ruku na srce, premda Kuran dozvoljava poligamiju on zapravo ohrabruje monogamiju te naglašava da muškarac može da ima više žena samo ako za tim postoji potreba i ako može sve da ih izdržava; takođe, Kuran nalaže i da muškarac prema svim svojim suprugama mora podjednako da se ophodi i da sa svima podjednako deli postelju, a dozvoljava i da država zabrani poligamiju ako misli da je to neophodno; zbog svega je toga poligamija kroz istorija bila uslovno rečeno retka u islamu, ako se uporedi sa brojem monogamnih brakova).

Još jedan oblik nejednakosti je u tome što musliman može da oženi ne-muslimanku ako je ona Jevrejka ili hrišćanka (njihova deca su međutim automatski muslimani), ali muslimanka ne može da se uda za ne-muslimana šta god da je on. Većina islamskih učenjaka ovu nejednakost objašnjava temeljnom nejednakošću po kojoj žena mora da se potčini muškarcu a muslimanka ne može da se potčini neverniku.

Foto: Tanjug/AP

Muslimanka može da stupa u polni odnos isključivo sa svojim mužem, ali muž može da stupa u odnos ne samo sa svim svojim ženama već i sa svojim i tuđim ne-muslimanskim robinjama bez obzira da li su one u braku sa ne-muslimanima ili nisu.

Vreme kada ženska osoba može da uđe u brak takođe je vrlo kontroverzno iz moderne perspektive. Muhamed je oženio svoju treću ženu Aišu kada je imala samo šest godina, a sa njom je stupio u polni odnos kada je imala devet (ima i ondašnjih izvora koji njene godine pomeraju unapred, a neki u današnje vreme smatraju da je imala čak 19). Muslimanski sholastičari tvrde da je bitno samo da li je postala žena i da li je bila zrela za brak, i tvrde da Aiša jeste postala žena (odnosno, da je imala prvu menstruaciju) i da jeste bila zrela za brak.

Uglavnom, ne postoji tačno definisano vreme kada devojčica može da postane devojka pa potom i žena ulaskom u brak; u nekim zemljama je minimum 10 godina, u nekim 12, a u nekim 15 godina. Bitno je međutim da po slovu islamskog zakona ona ne može da bude naterana na brak (mada to ne zavisi od njenih godina, po slovu islamskog zakona nijedna žena ne može da bude naterana na brak jer je brak ugovor).

Salehova džamija najveća je i najnovija islamska svetinja u Sani, prestonici Jemena. Ime nosi po bivšem predsedniku te zemlje Aliju Abdulahu Salehu koji ju je otvorio 2008. Foto: Wikimedia Commons/المصور أنس الحاج

Jedan hadis (Muhamedove pouke i izreke zapisane tokom ili neposredno nakon njegovog života; od njih je za muslimane bitniji samo Kuran) pominje devojčicu koju su roditelji naterali na brak i koja se za pomoć obratila Muhamedu. On joj je ponudio da ili prihvati brak ili da ga poništi, na šta mu je ona odgovorila da zapravo prihvata taj brak ali da je želela da žene znaju da njihovi roditelji nemaju prava da ih teraju na njega.

Naravno, teorija je jedno, a praksa je drugo. Brakovi iz prinude su veliki problem savremenog islamskog sveta, baš kao i nasilje u porodici koje ima (sporno) utemeljenje u Kuranu.

Naime, pojedini stihovi Kurana dozvoljavaju mužu i ohrabruju ga da udari svoju ženu u slučaju da sumnja da mu je saputnica nepokorna i nelojalna, ako je buntovna prema njegovoj vlasti, ako se ne ponaša "valjano"; neki islamski pravnici danas kažu da je sila dozvoljena samo ako žena odbija da spava sa mužem. Dok jedni smatraju da je dozvoljena samo upotreba "lake sile" (budući da muž svoju suprugu ne sme da udara po licu i glavi, ne sme da joj nanosi povrede i masnice), drugi misle da je dozvoljeno pretući je.

Foto: Tanjug/AP

Pobornici "lupkanja" ukazuju na primer samog proroka Muhameda koji je po nekim pričama smatrao da je prebijanje neprimeren odnos muža i žene (po jednom predanju, zabranio je bilo kakvo nasilje rečima: "nikada ne tucite božije sluškinje"), te ukazivao na moralnu i logičnu nekonzistenciju između udaranje žene tokom dana i umiljavanja istoj tokom noći ne bi li došlo do snošaja.

Teorija je, opet, jedno, a praksa nešto sasvim drugo. U praksi, nasilje nad ženama se dešava (u nekim muslimanskim zemljama kao što su Avganistan, Jordan i Mali nad čak 90 odsto žena, u nekim drugim nad tri četvrtine, u nekima manje) i najčešće prolazi nekažnjeno.

Problem je i mutilacija ženskih genitalija koja se kao pravilo uopšte ne pominje u Kuranu (ne pominje se ni obrezivanje muškaraca), ali koja se pominje u hadisima u kojima se naziva "plemenitom" ali neobaveznom praksom (Muhamed tome nije podvrgnuo ni jednu svoju ćerku). Ovaj varvarski običaj je danas mahom zastupljen samo u subsaharskim državama, a cilj je da se žena spreči da uživa u seksu kako ne bi počinila seksualni zločin (na arapskom se to zove "zina").

Vazir-kanova džamija, Lahor, Pakistan. Gradnja je počela 1634, a trajala je sedam godina, tokom vladavine mogulskog cara Šaha Džahana, inače graditelja i Tadž Mahala. Ime je dobila po svom arhitekti. Foto: Wikimedia Commons/Guilhem Vellut

Zina je snošaj između muslimanke i bilo kog čoveka sa kojim nije u braku (i obrnuto, snošaj muslimana sa muslimankom sa kojom nije u braku), i tretira se kao verski zločin odnosno zločin protiv Boga. To može da bude predbračni seks, vanbračni seks ili silovanje (ovo poslednje je greh samo silovatelja, i to ako je silovana žena muslimanka; ako nije, onda je to nažalost za Alaha skroz OK).

Postoji komplikovana procedura za optuživanje za prevaru, kao i za njeno dokazivanje, pošto moraju da postoje četiri muška svedoka ili priznanje koje duševno zdrava žena mora da ponovi u četiri odvojene prilike, a kazna je do sto udaraca šibom. Kamenovanje se ne pominje u Kuranu. U slučaju da se prevara ne dokaže, reč onoga ko je podigao tužbu više ne vredi na sudu za sve buduće slučajeve (izvrsna praksa). U svakom slučaju, žena je u teoriji sasvim dobro zaštićena u pogledu ovoga.

Što se tiče silovanja, hipotetički je dovoljno svedočenje žrtve ako postoje posredni dokazi koji te optužbe potvrđuju, tako da kada pravosudni organi "čine nepravdu nad ženom oni to ne rade zbog islamskog zakona već zbog pogrešne interpretacije šerijata, kulturnih tradicija, korupcije i blatantnog odbacivanja zakona, ili mešavine svega toga".

Foto: Tanjug/AP

Ako ne postoje posredni dokazi, što je izgleda obično slučaj, žena mora da pribavi četiri muška svedoka da bi poduprla svoju optužbu. Ako je ne dokaže, tretira se kao da je počinila zinu.

(Digresija: Takozvano "časno" ubijanje, koje vrši muž ili bliski rođak ako misli da su recimo žena ili sestra osramotile njega ili porodicu, nema nikakvo uporište u islamu i deo je predislamske tradicije.)

Što se tiče svedočenja, Kuran nalaže da iskaz žene na sudu vredi kao pola čovekovog, to jest, da su dve žene potrebne da zamene svedočenje jednog muškarca "da bi ako jedna od njih pogreši druga mogla da je podseti". Ali, neki kažu da u slučajevima koje se tiču samo žena svedočenje muškarca nije prihvatljivo samo po sebi, već samo ženino.

Foto: Tanjug/AP

Ako je žena žrtva ubistva ili nanošenja teških telesnih povreda, ona ili njena porodica mogu da dobiju "krvavi novac", obično pola onoga što bi dobio muškarac, dok ne-muslimanke dobijaju šesnaestinu sume koju dobija muslimanka.

Jedna od najvidljivijih i najkontroverznijih simbola ženske nejednakosti u islamu (iz naše sekularne perspektive) je oblačenje. Kuran naređuje da se žena oblači skromno te da pokrije glavu, grudi i genitalije, a to je ono što se postiže hidžabom; burka (stoodstotna pokrivenost tela) koja je postala ozloglašena praksom u Saudijskoj Arabiji i u talibanskom Avganistanu je bespotrebna dramatizacija i suludi fundamentalizam koji se uopšte ne zahteva.

Međutim, pre nego što skočite i protiv prakse umerenog pokrivanja glave među muslimankama, trebalo bi da uzmete u obzir i činjenicu da je to i naša tradicija bila dok nije došlo do emancipacije žena u 20. veku. Žene po selima i dalje nose marame, što mu dođe na isto.

Foto: Tanjug/AP

Ženama je po zakonu dozvoljen odlazak u džamiju. Međutim, islamska praksa koja se razvijala tokom vekova dovela je do toga da zbog straha od interakcije među polovima žene više nisu ulazile u ove bogomolje. To se promenilo u 20. veku, ali postoji separacija pa su žene nekada iza muškaraca (da im muškarci ne bi gledali u zadnjice pri molitvi), nekada levo ili desno od njih, a nekada na balkonima ili posebnim sobama.

Kuran ne pominje nikakvo ograničenje u vezi putovanja žene, mada pojedini islamski pravnici smatraju da ona ne može sama da ode na put duži od tri dana (za srednjevekovni islam je to 48 kilometara) zbog straha za njenu bezbednost. Drugi misle da može ako je bezbednost zagarantovana.

Kao što smo nekoliko puta napomenuli, islamsko pravo u teoriji i moderna praksa su u raskoraku, ali zbog toga što u šerijatu postoji ogromna fleksibilnost, moguće je dati veću zaštitu i veća prava ženama da za tim postoji politička volja. Tako barem na stvari gledaju muslimanske feministkinje. Kako će se stvari razvijati u budućnosti, ko zna.

Jedna napomena za kraj: imajte u vidu da mi nismo islamski pravnici i da smo se pri pisanju ovog teksta služili nama raspoloživim materijalima; koristili smo se Kuranom prevedenim na bosanski jezik, ali je veći deo ovog članka napisan uz pomoć sekundarnih izvora. S obzirom da se ni islamski juristi i stručnjaci ne slažu oko svega što u njihovim svetim spisima piše, s obzirom da svako čita onako kako hoće, i s obzirom da je Kuran otvoren za različita tumačenja, sigurni smo da će mnogi naći zamerke i u vezi sa ovim tekstom. Unapred se izvinjavamo ako je proizvod "zapadnjačkog nerazumevanja".

Od sada možete pratiti Telegraf i na Vajberu!

(K. H.)