DA LI JE ISUS HRIST IZMIŠLJEN?! Šta mislite, kako naučnici odgovaraju na ovo pitanje? (FOTO)

Skoro dve hiljade godina niko u Evropi nije ni pomišljao na mogućnost da Isus Hrist nikada nije postojao, ili da ništa nije imao sa osnivanjem hrišćanstva. Šta više, da je to nekome i palo na pamet, završio bi na lomači. Onda su stvari počele da se menjaju, postepeno, stidljivo, u 18. veku, da bi u naredna dva stoleća mnogo ljudi počelo o tome da piše i da tu mogućnost razmatra.

U suštini, postoje tri glavna argumenta takozvane "teorije mita o Hristu". Prvo, tvrdi se da Novi zavet nema nikakvu istorijsku vrednost; drugo, da ne postoje ne-hrišćanski izvori iz prvog veka koji pominju Isusa Hrista; i treće, da hrišćanstvo ima paganske i/ili mitološke korene.

Pre nego što se pozabavimo time šta o tome kaže mejnstrim nauka i šta je opšti konsenzus među akademicima, hajde da ukratko preletimo preko istorije ove ideje.

Sve je počelo u Francuskoj gde su istraživači De Volni i Dupua tvrdili da je hrišćanstvo amalgam različitih antičkih mitologija i da je Isus totalno mitski lik. Ovaj prvi je tvrdio da su Avram i Sara zapravo jevrejske verzije Brahme i žene mu Sarasvati, da je Hrist uvezan sa Krišnom. I zaista, postoje mnoge sličnosti Hrista i Krišne, mnoge.

Isus Hristos u Adu. Foto: pravoslavlje.net

Ovaj drugi, De Volni, je tvrdio da je priča o prvobitnom grehu i padu iz raja zapravo alegorija zime, a da je vaskrsenje Hristovo alegorija snage sunca, te je tako po njemu Isus povezan sa Sol Inviktusom, odnosno Nepobedivim Suncem. Njih dvojicu treba posmatrati u kontekstu opštih trendova ateističke Francuske revolucije.

Potom je nemački teolog David Fridrih Štraus napisao kontroverzno delo "Život Isusov, kritički istražen", u kome nije negirao da je Hrist postojao, ali jeste ustvrdio da su čuda iz Novog zaveta mitska prepričavanja običnih događaja kao natprirodnih. Po njemu, rana Crkva ih je razvila da bi predstavila Isusa kao ispunjenje jevrejskog mesijanskog proročanstva.

Ova knjiga je uzburkala Evropu, a jedan engleski erl ju je čak nazvao "najzaraznijom knjigom ikada ispovraćanom iz čeljusti pakla". Univerzitet u Cirihu, koji ga je pre toga postavio za šefa katedre za teologiju, mu je ponudio penziju bez ijednog dana radnog staža, samo da im se makne sa očiju.

Foto: Tanjug/AP

Još jedan Nemac, Bruno Bauer, sredinom je 19. veka predavao na Univerzitetu u Bonu gde je preuzeo Štausove teze i dodatno ih razvio. On je prvi u nizu ljudi koji su razvili ona tri glavna argumenta u prilog tome da Isus nije postojao.

Po njemu, jevanđelja su napisala decenijama ili vekovima nakon Isusa od strane ljudi koji ga nikada nisu videli, a još su pritom tokom vremena dorađivana i falsifikovana od strane nepoznatih pisara koji su imali neke svoje sopstvene ciljeve. Takođe, on je prvi konstatovao da ne postoje ne-jevrejski istorijski izvori koji pominju Isusa iz Nazareta pre 2. veka, te da Isus nije ostavio nikakve svoje spise niti arheološke ostatke.

I još nešto: Bauer je prvi ustanovio da su jevanđelske priče slične onima o umirućim i ponovo rađajućim bogovima, solarnim božanstvima, spasiteljima i drugim svetim ljudima. Horus, Mitra, Prometej, Dionis, Oziris, Buda i Krišna, pa čak i filozof Apolonije iz Tijane: svi oni imaju puno, puno sličnosti sa Isusom i pričama o njemu. Kasnije je tvrdio da je hrišćanstvo sinteza stoicizma i jevrejske teologije koju su razvili pro-rimski orijentisani Hebreji.

Beseda na Gori, slika Karla Hajnriha Bloha. Isus Hrist je centralna figura. Foto: Wikimedia Commons/Museum of National History at Frederiksborg Castle

Potom se ovom temom bavio Godfri Higins, koji je tvrdio da su mitosi Hindusa, Jevreja i Grka u suštini isti, da su izumi smišljeno predstavljeni kao istorije da bi poduprle verske doktrine, i da su ih hrišćanski autori sve korumpirali. Kersi Grejvs je dalje razvio ovu tezu, dodajući da je Isus Hrist baziran na polubogovima iz različitih kultura koji su ili razapeti ili su se vozneli na nebo, pa je čak navodio i slične izreke.

Engleski autor Džerald Mejsi je u svojoj knjizi "Prirodna geneza" pokušao da dokaže paralele koje postoje između Isusa i Horusa, dok je u sličnom periodu, sredinom druge polovine 19. veka, takozvana Radikalna holandska škola sa Univerziteta u Amsterdamu dokazivala da Biblija nema nikakvu istorijsku vrednost, da je Novi zavet napisan vek nakon Hristove smrti, da Hrist verovatno nikada nije postojao, i tako dalje.

1900. godine škotski parlamentarac Džon Mekinon Robertson je izneo tezu da Isus nikada nije postojao, već da je invencija prvovekovnog mesijanskog kulta, te da religijske grupe izmišljaju nove bogove da bi odgovorile na potrebe društava u svojim vremenima.

Vaznesenje Gospoda Isusa Hrista, slika Benvenuta Tisija. Foto: Wikimedia Commons/JarektUploadBot

On je takođe smatrao da je solarno božanstvo koje simbolišu jagnje i ovan bilo dugo obožavano od strane izraelitskog kulta Jošue i da je taj kult izmislio Isusa iz Nazareta, ukazavši i na mogućnost da to ima veze sa talmudskom pričom o Isusu Panderi koju je pogrešno datirao u 100. p.n.e (isto kao i Džordž Robert Stouv Mid). Pored toga, izneo je i tezu da su se evharistija i priča o dvanaest apostola razvile kasnije od strane ne-jevrejskih hrišćana.

1909. godine učitelj Džon Elizer Remsburg je objavio knjigu "Hrist" u kojoj je napravio razliku između istorijskog Isusa koga on naziva Isusom iz Nazareta, i Isusa iz jevanđelja, koga on naziva Isusom iz Vitlejema. On je verovao da postoji dovoljno dokaza da se veruje da je istorijski Isus postojao, dok je ovaj drugi izmišljen.

Njegov doprinos celoj ovoj školi mišljenja je i u tome što je prvi napravio spisak autora koji su živeli i pisali u tom razdoblju, koji su morali da pomenu Isusa iz jevanđelja ali koji to nisu uradili; na Remsburgovoj listi su se našla 42 imena, a časopis "Free Inquiry" ju je avgusta prošle godine dopunio pa je sada na njoj 126 autora.

Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović

Isto godine, 1909, nemački profesor filozofije Kristijan Hajnrih Artur Drevs izneo je tezu da je hrišćanstvo jevrejski gnostički kult koji se širio prihvatajući aspekte grčke filozofije i umirućih i vaskrsavajućih bogova. Kasnije je pokušao da dokaže da sve u vezi istorijskog Isusa ima mitički karakter. Participirao je u brojnim otvorenim i javnim debatama sa svojim neistomišljenicima.

Francuski filozof Paul-Luj Košo je tvrdio da je Isusa izmislio apostol Pavle i da je hrišćanstvo šizmatička grana sledbenika Jovana Krstitelja, dok je Bertrand Rasel na jednom predavanju izjavio da je "istorijski prilično sumnjivo da je Isus postojao, a ako jeste da o njemu ne znamo ništa".

Britanski arheolog Džon Alegro je sedamdesetih tvrdio da je hrišćanstvo počelo kao šamanski kult, koji se razvio iz sekte Esena koji su navodno koristili halucinogene pečurke, te da je Novi zavet zapravo šifrovani zapis ovog kulta.

Isus Hrist pred Pontijem Pilatom i okupljenim građanima Jerusalima. Foto: Wikipedia Commons

On je takođe smatrao i da autori hrišćanskih jevanđelja nisu razumeli esensku misao, da su pogrešno shvatili priče koje su zapisivali i da su ih dovodili u vezu sa pogrešnim esenskim tekstovima. Priča o Isusu, po njemu, bazirana je na raspeću Učitelja pravednosti, misteriozne osobe o kojoj se priča u Kumranskim svicima. Ove teze, posebno ona za halucinogene pečurke, koštala je ovog naučnika akademske reputacije.

Engleski profesor nemačkog jezika Džordž Albert Vels je imao ogroman uticaj u poslednjih četrdeset godina na sve pobornike ideje da Isus nije postojao. Prvo, i on je ukazao na to da su sva četiri kanonska jevanđelja napisana od strane ljudi koji su živeli decenijama nakon Isusa. Dalje, on je ukazao na to da je ceo Novi zavet hrišćanski i teološki motivisan i da je racionalna osoba može da im veruje samo ako se potvrde od strane nezavisnih izvora.

Po njemu, ni Pavle ni ostali pisci apostolskih poslanica iz najranijeg perioda ne daju nikakav dokaz u prilog tezi da je Isus živeo početkom 1. veka. Oni ne daju nikakve informacije o njegovim roditeljima, mestu rođenja, učenjima, suđenju niti raspeću.

Foto: AP/Tanjug

Vels je zato izneo tezu da je Isus ranih hrišćana čist mit, mistična spekulacija nastala u miljeu tradicije jevrejskih mudraca, te da su jevanđelja istorijska fikcija. Tako je za njega najranija novozavetna literatura predstavila Isusa kao "natprirodnu ličnost koja je samo nejasno bila na Zemlji kao čovek u nekom neodređenom periodu u prošlosti".

Postojala su, kaže on, dva odvojena narativa o Hristu koja su se spojila u jedan: Pavlov mitski Isus i minimalni istorijski Isus čija su učenja sačuvana u "Dokumentu Q", hipotetičkom zajedničkom izvoru iz koga su kasnije napisana jevanđelja po Mateju i Luki. Drugim rečima, to su dve odvojene osobe.

U ovom veku izdvaja se kanadski autor Tom Harpur koji tvrdi da je u drugom i trećem stoleću rana Crkva stvorila fiktivni utisak stvarnog i istorijskog Isusa pa onda zataškala istinu falsifikatima i nasiljem. Za njega je Novi zavet simbolična alegorija kosmičke istine više nego konzistentna istorija.

Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović

Aleksandar Džejkob tvrdi da je priča o Isusu judaizovana verzija vrlo drevnog mita koji može biti opisan kao arhetipski, mita za koji se može kazati da leži ukorenjen duboko u ljudskoj kolektivnoj podsvesti.

2012. godine irski dominikanski sveštenik i teolog Tomas L. Brodi je objavio knjigu "Iza potrage za istorijskim Isusom: Memoari otkrića" u kojoj tvrdi da su jevanđelja zapravo prepričavanje priča o Iliji i Jeliseju iz biblijskih "Knjiga o carevima" kada se gledaju kao jedinstvena celina, zbog čega je ustvrdio da je Isus mitska ličnost. Dominikanski red ga je zbog toga naterao da da ostavku na profesorski posao i da odustane od daljeg pisanja i predavanja dok je pod istragom.

Iste godine izašla je i knjiga "Da li je Isus postojao" autora Ričarda Kerijera u kojoj ovaj iznosi tezu da su rani hrišćani verovatnije o Isusu razmišljali kao o nebeskom biću nego o stvarnoj osobi. On je takođe dao procenu šansi da je Isus postojao: "sa dokazima koje imamo", kaže on, šanse su "negde između 1 prema 12.500 i 1 prema 3".

Foto: AP/Tanjug

Kanađanin Erl Doerti je u poslednjih nekoliko godina takođe pisao na ovu temu, pa tako tvrdi da je Isus nastao kao mit iz filozofije srednjeg platonizma pod uticajem jevrejskog misticizma (tačnije helenističkog judaizma) čime se došlo do obožavanja monoteističkog jevrejskog boga i "logosolikog Sina", te da se vera u istorijskog Isusa pojavila u hrišćanskim zajednicama tek u 2. stoleću.

On ukazuje na to da hrišćanski pisci pre 180. n.e, sa izuzetkom Justina Filozofa i svetog Aristida Atinskog, nisu u apologijama hrišćanstva pominjali istorijskog Isusa; sveti Teofil Antiohijski, Atinagora Atinski, Tacijan Sirijski i Marko Minucije Feliks čak uopšte ne pominju Isusa.

Konačno, spomenimo i baptističkog pastora Roberta Meknera Prajsa koji smatra da je Hristos konstrukcija u koju su utkani tragovi Isusa iz Nazareta, te koji smatra da je hrišćanstvo istorizovana sinteza mahom egipatskih, jevrejskih i grčkih mitologija.

Foto: AP Photo/Darko Vojinovic

Prajs ukazuje na sledeće činjenice: 1) nema spomena Isusovih čuda u sekularnim izvorima, 2) poslanice, napisane pre jevanđelja, ne pričaju o istorijskom Isusu kao da je živeo nedavno već samo kažu da je bio Sin Božiji, da je živeo u nebeskom carstvu slično kao egipatski bog Horus, da je umro za iskupljenje ljudskih greha, da je vaskrsnut od strane Boga i da je ustoličen na nebu, i 3) narativ o Isusu ima brojne paralele sa bliskoistočnim mitovima o umirućim i rađajućim bogovima kao što su Bal, Oziris, Atis, Adonis i Tamiz koji u vreme nastanka hrišćanstva nisu bili mitovi već legitimne religije koje su ljudi praktikovali, te da su hrišćanski pisci i apologeti pokušali da minimizuju ove paralele.

Prajs takođe dodaje i da je Isus, ako je postojao, mogao biti razapet za vreme kralja Aleksandra Janeja od Judeje 83. p.n.e. ili za vreme vladavine cara Klaudija, kada bi bio u svojim pedesetim da je rođen 4. p.n.e. kao što se sada smatra. On takođe kaže i da on ne tvrdi da Isus sigurno nije postojao, već da mi to ne možemo pouzdano da znamo "osim ako neko ne otkrije njegov dnevnik ili skeleton".

Raspeće Hristovo, freska u crkvi manastira Studenice. Foto: Wikipedia/Vanjagenije

E, sad. Sve što ste gore pročitali o tome da li je Isus postojao ili nije, može vam stvoriti pogrešan utisak o tome kakvo je stanovište naučne zajednice. Naime, mogli biste pomisliti da ona misli da Isus nije postojao. Ako ste takav utisak stekli, onda je on u potpunosti pogrešan.

Nijedan ozbiljan naučnik danas ne misli da je Isus izmišljen, praktično svi stručnjaci veruju da je zaista postojao: time se u potpunosti slažu sa svim hrišćanskim vernicima na svetu. Dovoljno je samo reći da Isusa u 1. stoleću pominju i (verovatno; postoje sporenja) Josif Flavije i Tacit, te da dakle čak i najžešći protivnici hrišćana ne dovode u pitanje to da je postojao. Zvuči nemoguće da je za samo nekoliko decenija posle Isusa nastalo na desetine hiljada njegovih sledbenika, a da ne postoji živo sećanje na stvarnu osobu.

Naravno, ne znači to da naučnici negiraju vezu sa kultom Krišne u Indiji, sa sličnostima koje priča o Isusu ima sa Ozirisom, i tako dalje. Ne, daleko od toga. Ali da nije uopšte postojao? To danas propagiraju samo neozbiljni, senzacionalistički nastrojeni autori!

(O. Š.)