ALBANSKI ZAKON KRVI: Sve što bi trebalo da znate o kanonu Leke Dukađinija! (FOTO)

Kanun, kako Albanci izgovaraju reč kanon (na grčkom: "pravilo"), zbornik je tradicionalnih, običajnih zakona koji regulišu odnose unutar i među plemenima ovog naroda na jugozapadu Balkana, naroda pored koga živimo barem 900 godina a o kome i dalje ne znamo gotovo ništa, naroda koji je za sve ostale jedna velika i nedokučiva misterija.

Preporučujemo

Originalno, u pitanju je bio skup pravila koji se prenosio usmenim putem, sve dok konačno nije zapisan početkom 20. stoleća od strane Stefana Gečova, albanskog katoličkog sveštenika, koji ga je i objavio. Kodifikovan je u 15. veku, ali se veruje da je postojao i ranije mada se ne zna tačno od kada, a o tome postoje različite hipoteze.

Recimo, engleska pro-albanska spisateljica Idit Daram sa početka 20. veka (žestoko kritikovana zbog svojih anti-srpskih stavova od većine britanskih intelektualaca svog vremena) verovala je da je kanun nastao u bronzanom dobu, dok drugi, oni koji misle da su Albanci ostaci Ilira, misle da se radi o ilirskom plemenskom zakonu.

Treći ukazuju na elemente indo-evropske praistorije; četvrti nalaze sličnosti sa Manuovim zakonikom, slično kao što naši nalaze sličnosti između Manuovog i Dušanovog; peti vide paralele baš između kanuna i Dušanovog zakonika a kontroverzni istoričar Noel Malkolm (čija je pro-albanska knjiga "Kosovo: Kratka istorija" izašla baš sasvim slučajno 1998. godine) izneo je tvrdnju da je to zapravo bio Dušanov pokušaj da suzbije gorštačku samoupravu među Arbanasima (iako je njihov broj u srednjem veku na prostoru koji danas naseljavaju bio minoran).

Foto: Tanjug/AP

Međutim, stručnjaci takođe ukazuju da su stratifikacije vrlo jasno vidljive u kanunu, te da se mogu jednostavno prepoznati pra-indoevropski (oni koji međusobno dele svi indoevropski narodi iz praistorijskog perioda našeg zajedničkog života), indoevropski (onaj koji takođe međusobno dele svi indoevropski narodi), antički grčki, rimski, zatim opštebalkanski i osmanlijski uticaji.

Prvobitno, postojao je jedan kanun koji se označava kao Kanun Leke Dukađinija, iz koga je nastalo šest varijanti, između ostalog i Kanun Skenderbega; Lekina varijanta je međutim sinonim za kanun.

Kanun je bio podeljen u 12 delova: 1) crkva, 2) familija, 3) venčanje, 4) kuća, stoka i imanje, 5) rad, 6) prenos imanja, 7) reč, 8) čast, 9) šteta, 10) zakon o zločinu, 11) zakon o starima i 12) izuzeci i odstupanja. Gečovljeva verzija je imala 1.262 člana koji su regulisali svaki aspekt gorštačkog života, od ekonomske organizacije domaćinstva, preko gostoljubivosti, bratstva, klana, međa i posla, do braka i zemlje i tako dalje.

Foto: Profimedia/Photononstop

"Besa", što znači "čast, časna reč, vera, održati obećanje", je od primarne važnosti i beočug je čitavog ličnog i društvenog ponašanja koji se ovim zakonikom propisuje. Kanun važi i za muslimanske i hrišćanske Albance.

Neke od albanskih izreka koje se tiču "bese" su: "Besa e shqiptarit nuk shitet pazarit" što znači "čast Albanca se ne može kupiti", zatim "shqiptaret vdesin dhe besen nuk e shkelin" što znači "Albanac će radije umreti nego pogaziti reč", te konačno "besa e shqiptarit si purteka e arit" što znači "čast Albanca je vrednija od zlata".

Pored "bese", koja je temelj, kanun ima četiri stuba na kojima počiva: 1. čast ("nderi"), 2. gostoljubivost ("mikpritja"), 3. ispravno ponašanje ("sjellja") i 4. vernost plemenu ("fis").

Foto: Tanjug/AP

Najkontroverznija pravila u kanunu se nalaze u 3. delu 10. knjige koja se bavi ubistvom i time kako se prema tom tipu zločina treba odnositi; radi se naravno o krvnoj osveti (na albanskom "gjakmarrja") koja traje sve dok svi muškarci zavađenih porodica nisu ubijeni; ovo nije opcija već društvena obligacija čiji je cilj vraćanje časti zbog ranijeg ubistva ili moralnog poniženja.

Na žene se gleda kao kao "fabrike" potomstva, opisuju se uvredljivim rečima i stoga se ne smatraju vrednim metama osvete. Decu i starce je takođe zabranjeno ubijati, ali se to u današnje vreme često ne poštuje.

Komunistički diktator Enver Hodža je koristeći efikasne metode državne torture uništio praksu krvne osvete, ali je ona ponovo isplivala tokom devedesetih godina kada je došlo do sloma državnog aparata, i kada je narod izgubio veru u policiju i sudstvo.

Isa Boljetini koga Albanci smatraju za junaka jer se borio protiv srpske vojske. Foto: Wikipedia/Dutch Military Mission to Albania

Postoje organizacije koje se danas bore protiv obnove ovog običajnog prava, ali prečesto deca i muškarci žive u kompletnoj izolaciji zbog zločina koji je počinio neko njihov. Procena je da je oko tri hiljade albanskih porodica trenutno involvirano u krvnu osvetu, te da je u zadnjih 25 godina ona dovela do smrti oko deset hiljada ljudi.

Kanun je tema velikog broja knjiga i filmova u poslednjih nekoliko decenija, a posebno se izdvaja roman "Prilli i Thyer" (Slomljeni april) čuvenog albanskog pisca Ismaila Kadarea.

KO JE BIO LEKA DUKAĐINI?

Kula u severnoj Albaniji korišćena za skrivanje od krvne osvete. Foto: Wikipedia/Doron

U pitanju misteriozni pripadnik familije Dukađini koji je živeo u 15. stoleću, rođen 1410. godine a umro 1481. Bio je savremenik Skenderbegov, bio je rimokatolik. Do 1444. godine je bio pronija Kodže Zaharije, da bi dve godine kasnije preuzeo upravu nad oblašću svog oca Pala II Dukađinija. Samo ime Leka je skraćena verzija imena Aleksandar, koju Albanci koriste više nego mi, mada je i mi koristimo u dobroj meri.

Borio se pod Skenderbegom protiv Osmanlija, a kad se nisu borili zajedno protiv Turaka tukli su se međusobno. Na venčanju Skenderbegove mlađe sestre zaprosio je Irenu Dušmani, jedinu ćerku Leke Dušmanija, kneza Zadrimskog (koji je u porodici imao i nekog Božidara, pa je otvoreno pitanje ko su bili ti ljudi), zbog čega je izbila tuča sa Lekom Zaharijem Altisferijem. Bilo je i mrtvih, ali njih dvojica nisu bili povređeni. Osramoćen, Leka Dukađini je dve godine kasnije ubio Zahariju iz zasede.

Da ne dužimo previše o njegovog biografiji, borio se protiv Turaka i posle smrti Skenderbega, mada ne preterano uspešno, pošto nije bio u stanju da ujedini svoj narod kao njegov prethodnik.

(O. Š.)