NIJE NAM IŠLO PROTIV TURAKA, PA TO TI JE! Dve bitke koje je i car Dušan izgubio! (FOTO)

Kada govorimo o našoj srednjovekovnoj istoriji vezanoj za Turke, obično govorimo o Kosovskoj bici u kojoj mi mislimo da smo pretrpeli poraz dok je pravilnije reći da je bio u pitanju "nerešen" rezultat.

Preporučujemo

Ređe, spominje se Boj na Pločniku u dolini Toplice kod Prokuplja iz 1386. godine u kojem su akteri bili isti - sa naše strane knez Lazar, sa druge strane sultan Murat - u kojoj smo odneli veliku pobedu a Turci izgubili oko 13.000 vojnika, i u kojoj je ranjen Miloš Obilić.

Razlog zbog koga se ova bitka ređe spominje možda leži u našem mazohizmu, ali pre će biti da da leži u činjenici da sama bitka nije igrala skoro nikakvu ulogu u daljem toku događaja jer su Osmanlije već iste godine zauzeli Niš.

Još ređe se priča o prvom dodiru Srba sa Turcima, još za vreme kralja Stefana Uroša II Milutina 1312. godine kada je naš veliki vojvoda Novak Grebostrek bio poslat da pomogne Vizantincima u borbi protiv Osmanlija. Godinu dana je Grebostrek vojevao po Maloj Aziji, i to veoma uspešno, a njegove pobede zabeležene su u zapisima Crkve Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu.

Krunisanje cara Dušana, delo Alfonsa Muhe, proslavljenog českog slikara. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Ali o našim porazima od Turaka za vreme cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog u javnosti se ne zna gotovo ništa. Jer, kako može jedan silni vladar da bude poražen? Istina je da car Dušan nije imao savršeni stoprocentni bilans, ali je istina i da od Osmanlija nikada nije izgubio. Izgubile su njegove vojvode, pa se kaže da je Dušan poražen (danas bismo rekli: po komandnoj odgovornosti).

Evo dve bitke između Dušanove armije i otomanskih gazija.

Bitka kod Stefanije

U periodu 1341-1347. godine u Romejskom carstvu (danas znanom kao Vizantija) bukteo je građanski rat između Jovana VI Kanzakuzina i onih koji su podržavali maloletnog Jovana V Paleologa. Dušan je isprva podržavao ovog prvog, da bi potom obrnuo ćurak i podržao stranu sina pokojnog imperatora.

Car Dušan u Dubrovniku, rad Marka Murata. Foto: Wikipedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Kantakuzin tada, ne razmišljajući baš dalekosežno, poziva u pomoć maloazijske Turke koji predvođeni Umurom dolaze i okomljavaju se na Solun. Neorganizovana opsada propada, njihova flota trpi poraz združene hrišćanske flote hospitalaca, Kiprana i Mlečana, a jedan njihov deo je primoran da peške krene kući, ka Dardanelima preko kojih će već nekako preći u Anadoliju.

Car Dušan na njih šalje srpske oklopnike predvođene vojvodom Preljubom. Naređenje blagovernoga cara: stići muhamedance i uništiti ih na licu mesta.

Bila je to druga polovina maja 1344. godine, i sve je bilo u punom cvatu i olistalo. Srbi sustižu turske mornare između Soluna i Hristopolja, nedaleko od Bešičkog jezera na severu Halkidikija, kod grada Stefanijane čiju tačnu poziciju možete videti na opštepoznatoj ali netačnoj karti Dušanove imperije (zbog imena grada poraz se može posmatrati i kao crno znamenje, imajući u vidu da su svi Nemanjići svom imenom po krunisanju dodavali ime Stefan).

Karta Dušanovog carstva kakva se može videti u udžbenicima. Mnogi je smatraju netačnom jer ne obuhvata sve oblasti pod carevom vlašću. Foto: Wikimedia Commons/University of Belgrade

Srpski oklopnici se bacaju na Osmanlije koji se pred njihovim naletom povlače na vrh brda obraslog gustim rastinjem, uz koje se konjanici ne mogu popeti. Srbi zato silaze sa konja, ostavljaju ih u podnožju, i kreću pešice uzbrdo. Lukavi Turci, lagano obučeni (jer su, kao što smo rekli, bili mornari), tada brzo strčavaju nizbrdo i zarobljavaju naše konje. Sada je na oklopnike red da se vrate dole.

Osmanlije su odnele pobedu jer su kao prvo bili na konjima, kao drugo bili su pokretljiviji, i kao treće oklopnici su bili primorani da se s nogu bore protiv konjanika, na šta nisu bili navikli, vežbali su da bude obrnuto.

Sve ovo, kad se ovako čita, deluje vrlo smešno i blamantno. Možemo samo da zamislimo vitezove koji se pod teškim oklopom probijaju kroz gusto rastinje i penju uz brdo, i onda shvate da je lako obučeni neprijatelj strčao i zarobio im konje. Možemo samo da zamislimo njihov šok i nevericu, i stid, i sramotu jer su (recimo to) ispali glupi. Vojvoda Preljub je naravno bio najveći krivac za to, ali se kasnije iskupio a i generalno mu se može samo taj poraz staviti na dušu.

Pogled na današnji grad Dimotiku gde se odigrala bitka između Srba i Osmanlija 1352. godine. Foto: Wikimedia Commons/Aramgar

Bitka kod Dimotike

Još uvek smo u Vizantiji, samo je sada u pitanju drugi građanski rat koji je izbio pet godina nakon što je prvi završen, između istih protivnika. Prethodni je završen ustoličenjem Kantakuzina, dok će ovaj biti okončan pobedom Paleologa.

Ali pre nego što je do pobede došlo odigrala se oktobra 1352. godine Bitka kod Dimotike, severno od Dardanela, koja je bila prvi veliki okršaj Osmanlija sa hrišćanima na evropskom tlu, i njihova prva velika pobeda. Zlokobna, da zlokobnija ne može biti.

Car Dušan poslao je vojsku od 4.000-7.000 konjanika (zavisi od izvora) kao pomoć Jovanu V Paleologu. Pored nas, tu je bilo i nešto Bugara kao i Grka. Zadatak je bio zauzimanje grada Empitije kojeg je držao Kantakuzin.

Tvrđava Dimotika u koju se se Bugari povukli pred Osmanlijama ostavljajući Srbe da se tuku sa Turcima. Foto: Wikimedia Commons/Aramgar

Sa druge strane, oko 12.000 Osmanlija predvođenih Sulejmanom, sinom Orhanovim i unukom Osmanovim, žuri u pomoć aktuelnom vizantijskom caru Kantakuzinu pa su tako obe vojske prespavale noć u neposrednoj blizini jedni drugih (a da to nisu znali) pored reke Marice (koja će videti još jednu po nas katastrofalnu pobedu Turaka manje od 20 godina docnije), u blizini pomenute Dimotike, na današnjoj granici Grčke i Turske.

Boj je počeo u cik zore, a Turci su se bolje snašli i prvi su napali. Bugari su odmah izdali, i povukli se u grad, ostavljajući Srbe i Grke. Grci se odmah predaju i ostavljaju Srbe same. Srbi, normalno, ne pomišljaju na predaju. Zato dočekuju Turke na otvorenom polju. Lošije naoružani, na nepoznatom terenu, izdani od kukavičkih saveznika, trpe poraz od Osmanlija. Veći deo naše vojske tada je ili zarobljen ili pobijen. Preživeo je kaznac (dvorska titula, rizničar) Borilović sa nekolicinom vojnika.

Turci nakon toga pustoše bugarske zemlje, a zarobljenike provode kroz Jedrene (tada još uvek Adrijanopolj). Hrišćanski stanovnici, Grci, podrugljivo se odnose prema našim ljudima u otomanskim lancima. Romeji su tada, naime, mrzeli Srbe, a oni koji su živeli unutar naših granica neprestano su nas izdavali. Nakon izdaje u Beru, bilo je čak i grčkih plemića u Skolju koji su Kantakuzina prizivali da povrati grad.

Od sada pratite Telegraf i na Vajberu!

(O. Š.)