SRBIN DVA PUTA PREVARIO SMRT: Preživeo je napade kamikaza, a posle je postao jedan od najvećih američkih umetnika! (FOTO)

Hercegovački potomak, čiji bi se životna priča slobodno mogla naći u rubrici Politikinog Zabavnika "Život piše drame". Možda i jedini Hercegovac koji je imao dva puta bliske susrete sa japanskim kamikazama, i to na Badnji dan i Božić 1945. A zasigurno je i jedini hercegovački potomak koji je postao veliki američki umetnik, piše "Mojahercegovina.com".

Preporučujemo

OVO JE HIT PRIČA MOMA KAPORA KOJU VEROVATNO NISTE ČULI: Kako je nepismeni policajac postao bogataš u Americi!

Božić. 1945. Južno kinesko more. U hladnim morskim vodama, daleko od rodne Kalifornije, mladi mornar Džordž Dabić povremeno vrti slike svog kratkog života, dok se u podivljalim talasima, slušajući krike svojih sapatnika grčevito za njega bori. Priseća se siromašnog istočnog Los Anđelesa gde je rođen, roditelja Sime i Ikonije, hercegovačkih emigranata koji su se upoznali u Kaliforniji i daleko od rodne Hercegovine zavoleli.

Šta li je sa bratom mu Slavkom. On je negde na evropskom ratištu i odavno o njemu ništa nije čuo. Da li se i on negde u evropskim ledom okovanim prostranstvima bori za život. Seća se kalifornijskih ravnica gde je pre regrutacije  bio kauboj. Pluća mu izgaraju od vrelog vazduha a oči mu izjeda dim od zapaljene nafte. Ne zna koliko je već u moru, čini mu se večnost. Samo pamti očajničke krike mornara i japanskog kamikazu kako odlučno svoj avion usmerava prema američkom razaraču Huvi.

Onda samo jedna velika praznina i  gubitak svesti. Ponovo more i podivljali talasi. Nije to Dežavu, to mu se opet događa. Samo dan ranije bio je u istoj situaciji. Nalazio se na razaraču Bruks, na kome služi još od 1942. Protivavionski topovi pokušavali su da skinu pohmahnitalog kamikazu. Uzalud. Nisu ga pogodili, svom silinom se zakucao u bok broda, a Džordž je od siline udara naprosto odleteo u more. Dok je gledao kako njegov brod gori, a malo potom i tone, pojavili su se spasilački čamci sa razarača Huvi  i pokupili ga  iz mora. I sada opet ista scena!

Foto: Wikipedia/U.S. federal government

Koliki nesrećnik moraš biti da ti se to dogodi dva dana uzastopno. Ili možda si srećnik, jer mnogi su već pod morem a evo ti si još živ. Kroz oblake dima  pojavljuje se čamac. Da li je to spas ili je to samo priviđenje? Poslednja nada prije nego što preda svoj život hladnim talasima nepoznatog mora. "Brate daj ruku". Vidi ljubazno lice i prijatan osmeh. Grčevito se uhvatio za ponuđenu ruka spasenja a potom smo klonuo i mirno zaspao.

Budi se u brodskoj kabini. Vid mu je zamagljen.

- Hej brate probudio si se! "To ljubazno lice već je video. Ah, da, more, talasi, vatra, čamac i pružena ruka". Imao si sreće, slučajno smo te pronašli, spremali smo se natrag na brod, kada smo te ugledali. Pluća su ti malo oštećena i nećeš više imati tako lepe oči, dim ih je unakazio, ali sve u svemu si dobro. Neće te pustiti iz mornarice. Nisi dovoljno nastradao. Ja sam Džoni, Džoni De Sap Iz Vajominga u stvari, iz neke selendre u Vajomingu.

Foto: Wikipedia/U.S. federal government

- Ja sam Džordž iz Los Anđelesa u Kaliforniji - uzvratio mu je Dabić.

- Hm, baš simpatično, ovaj brod se zove Kalifornija. - rekao je Džoni.

Dok se oporavljao, sprijateljio se sa Džonijem, dobar je momak, ali strastveni kockar. Džordž ne voli kocku, gledao je kako se porodice zbog kocke raspadaju, ali Džoni je ljubazan sa svima i teško ga je ne zavoleti.

Nekoliko sedmica kasnije, dok je napuštao "Kaliforniju“ u luci Luzon na Filipinima doviknuo je Džoniju“ Dođi nekad u Kaliforniju. Imaš moju adresu.

Tek što je ušao na kapiju mornaričke baze začuo je povike:"Vidi ga Dabić!!!"  Prema njemu trčala je grupa mornara. Prepoznao ih je . To su njegovi drugari sa broda Bruks. Saznaće kasnije da je većinu njegovih saboraca pokupio drugi američki brod. "Javi se kući, tvoji misle da si mrtav!"

Par meseci posle, rat je završen. Džordž je u oktobru 1945. časno otpušten iz mornarice sa Purpurnim srcem. Vratio se u rodnu Kaliforniju. A tamo u rodnom kraju nije više bilo posla za kauboje. Stoka je sada dolazila morem i železnicom, svi nekadašnji pašnjaci bili su uzorani, a Kalifornija je postala voćarski i povrtlarski raj.

Foto: etsy.com

Šta će sada raditi, 23 su mu godine, na koledž mu se više ne ide, u vojsku više neće, ne trpi autoritete. Sve mu je nekako skučeno, ne može da diše od teskobe. Trebaju mu otvorena prostranstva. Navikao se na Okean  i široke horizonte. Kalifornija mu je sada mala i nedovoljna.

I ponovo će spas doći kao u moru, ruku će opet pružiti Džoni De Sap.

Džoni je 1946. godine, u potrazi za kockarskom srećom stigao u Kaliforniju i između partija pokera potražio svoga druga iz rata.

- Hej Džordž, nasmeši se, život je pred nama. Hajdemo na Srednji Zapad, Hajdemo u Vajoming, hajdemo u Montanu. Tamo još ima stoke, kauboja i lepih devojaka, tamo još ima bizona i Indijanaca.

Sledećih 12 godina, dva ratna drugara, koje je hladno daleko more spojilo, skitali su se poslednjim prostranstvima Divljeg Zapada. Džoni je sa promenljivom srećom kartao po zadimljenim salunima, a Džordž je jahao po nestvarno lepim predelima Velikih ravnica i Stenovitih planina prateći krda dugorogih goveda i poludivljih konja, diveći se istovremeno muflonima,mustanzima i poslednjim bizonima. Upoznao je i indijance i svu bedu rezervata u kojima su potomci ponositih ratnika životarili i tugu lečili najvećim indijanskim prokletstvom-vatrenom vodom. Svideli su mu se Indijanci. Uz njih je zavoleo lov. Svidela su mu se i otvorena prostranstva Divljeg Zapada koji je ubrzano nestajalo. Te prijatne slike još uvek neisprljane civilizacijom krepile su mu dušu.

Foto: icollector.com

Povremeno bi  Džonija  i Džordža put nanio u  gradić Kodi u Vajomingu. Ovo mestašce, nazvano je po svom osnivaču, legendarnom Vilijemu Kodiju ili Bufalo Bilu nalazi se nadomak Jelustonskog nacionalnog parka i u to vreme već je postajalo značajno turističko sedište. Gradiću koji je osnovao, Bufalo Bil je poklonio svu svoju zaostavštinu koja nije bila mala. Sagradio je u njemu Muzej Divljeg Zapada i prvi hotel.

Slavno ime jednog od najvećih pionira Divljeg Zapada privlačilo je reke turista.  Nicale su tu i umetničke galerije a ponovo se budio davno zaboravljeni slikarski pokret  posvećen starom dobrom Divljem Zapadu, a upravo je Kodi je bio centar nanovo probuđenog umetničkog pravca.

Ponekad, u  sezoni Džordž Dabić je radio kao barmen u salunu Vonder Bar. Bilo je to prljavo i opasno mesto prisećao se kasnije. Ali pokraj Vonder Bara, vrata uz vrata nalazio se prijatni i romantični kafe Majflauver. Često bi tamo svraćao, bio je to prijatan kutak. Ali, još je prijatnija bila konobarica Perl Hartvig, udovica i samohrana majka dva sinčića. Kada bi je ugledao oko bi mu zaiskrlo i srce zaigralo. Nije u prvi mah vidio iskru u oku lepe konobarce nit je čuo ubrazne otkucaje srca kada bi ga ugledala. Ali ljubav se nije mogla sakriti.Nije mnogo vremena prošlo zaljubljeni par se venčao i posle dugo lutanja Džordž Dabić je našao mirnu luku svoga života kojoj će biti veran do samog kraja.

Foto: invaluable.com

Hazareder Džoni nastavio je potragu sa kockarskom srećom, ali za Džordža je Kodi bio kraj dugog  putovanja. Natavio je da radi kao barmen, ali i kao vodič turista po Jelustonskom parku, a samo ponekad vraćao se starom kaubojskom poslu.

Negde početkom šesdesetih godina dvadesetog veka, prilikom jednog transporta stoke, Džordž je doživio nezgodu. Goveda koja je čuvao su se uznemirila i krenula u stampedo. Pokušao je da ih obuzda ali konj je posrnuo i našao se na zemlji. Džordž je bio pod njim. Slomio je nogu i nekoliko rebara. Usledio je višemesečni oporavak, piše portal "Mojahercegovina.com".

Kasnije će Džordž reći da je ta nesreća bila nešto najbolje što mu se desilo u životu. Dok se opravljao, nepokretan, teško se mirio sa dokolicom. Njega koji je jurio na konju po nepreglednim prostranstvima Divljeg Zapada, mirovanje je teško pogodilo.

Nije se sećao kako mu se u ruci našao list papira i olovka. Povukao je jednu liniju običnom grafitnom olovkom, zatim i drugu, a onda je zaboravio na vreme, na nesreće koje su ga pratile u životu i samo je nastavio da povlači linije. Vremenom linije koje je činilo mu se povlačio stihijski i bez reda stapale su se u prepoznatljivi oblik prerijskog vuka. Nije mu se dopao prvi crtež, zgužvao ga je i odbacio. Tako je radio i sa sledećim crtežima. U smeću su završili i crteži bizona, muflona, indijanskog sela, goniča stoke i svih onih motiva kojih se Džordž nagledao u svom životu,sve dok jednog dana vlasnik obližnje umjetničke galerije Džunior Kousolos nije  iznenada posetio Džordža Dabića noseći zavežljaj dolara u ruci.

Foto: nwponyexpress.com

- Hej Džordž, nikada nećeš pogoditi kome sam prodao tvoj crtež? - rekao mu je.

- Koji moj crtež, Džuniore i otkud ti ideja da postoje neki moji crteži? - odgovorio je Dabić.

- Izvini, ali slučajno sam vidio u tvojoj kanti za smeće neke crteže.Bio sam  slobodan da ih uzmem i odnesem u moju galerijiu. Jedan se jako dopao Guverneru Vajominga Meridveru Simpsonu, sa zadovoljstvom sam mu ga  prodao! Evo tvojih 60 dolara i ne brini, ja sam već odbio moju proviziju - rekao mu je.

Džordž je bio neverici. Ni u snu nije mogao pomisliti da će se njegovi umetnički pokušaji nekome svideti, a kamo li da će jedan od njih završiti u ličnom kabinetu prvog čoveka Vajominga. Od tog trenutka počeo je novi život Džordža Dabića. Toga dana je rođen istinski umjetnik Divljeg Zapada. Toga dana počela je je jedna umjetnička karijera koja je trajala sve do umjetnikove smrti 22 aprila 2013. Za više od pedeset godina druženja sa  olovkom četkicom, platnom i bojama nastalo je više stotina unikatnih umjetničkih radova koji se nalaze po brojnim galerijama, muzejima i privatnim zbirkama širom Amerike.

Foto: icollector.com

Džordž Dabić izrastao je u velikana američke likovne umetnosti. Njegovi radovi dostižu cene i od nekoliko desetina hiljada dolara. A oprobao se vrlo uspešno i u vajarstvu. Njegove bronzane skulpture jako su cenjene na amerikom tržištu umetnina.

Celukopan njegov umjetnički opus posvećen je Divljem Zapadu, i to ne ovom današnjem komercijalnom i konzumerskom, već onom istinskom, izgubljenom, čije je poslednje odjeke Džordž Dabić doživio i u svojoj umetnosti spasio od zaborava. Ispisali su Hercegovci mnoge zanimljive životne storije u Americi, ali ni jednu poput ove.

(Telegraf.rs / Izvor: Mojahercegovina.com)