SRPSKI REVOLVERAŠI NA DIVLJEM ZAPADU: Savo i Giga, strah i trepet Dedvuda (FOTO)

Prvo i osnovno: ako niste gledali američku televizijsku seriju "Dedvud" glasovite HBO produkcije, o kojoj osnovne informacije možete pronaći na priloženom linku, predlažemo vam da prekinete sve ono što trenutno radite i da sa tim procesom odmah počnete.

Preporučujemo

Jedna od najzanimljivijih stvari vezanih za ovaj fiktivni prikaz stvarnog divljozapadnog grada Dedvuda je to što su svi likovi koji se pojavljuju u njemu zaista postojali i u jednom trenutku i bili u Dedvudu.

Set Bulok, Al Sverindžen, Čarli Ater, Kalamiti Džejn, Divlji Bil Hikok... su ne samo bitne ličnosti istorije Divljeg zapada već i bitne ličnosti u istoriji legendarnog grada Dedvuda i samim tim serije koja se bavi životom u njemu krajem 1880-ih godina, kada je ovo mesto još uvek bilo izvan granica Sjedinjenih Država i samim tim izvan zakona, izvan ustavnog poretka. Taglajn serije, "pakleno mesto za sticanje sopstvenog bogatstva", savršeno ilustruje o čemu se tu radi.

Međutim, praktično je nepoznata činjenica da su i Srbi, posebno oni iz Hercegovine i Crne Gore, takođe davali svoj doprinos stvaranju ovakve reputacije najdivljijeg gradića Divljeg zapada. Uostalom, i bilo bi malo nepravedno da Balkanci nisu umešali prste u nešto što nema veze sa zdravim razumom, zar ne?

Slika legendarnog gradića Dedvuda iz 1876. godine, pre nego što je pacifikovan i priključen Dakoti. Foto: Wikimedia Commons/Blankfaze~commonswiki

Tako je "Black Hills Daily Register" 15. juna 1910. godine - prenosi portal MojaHercegovina.com na osnovu dugogodišnjeg istraživanja od strane autora Radeta Likića - objavio sledeći tekst:

"Savo Vučurević, Crnogorac koga je juče upucao Hercegovac Gigo Bokić sa pet metara, umro je sinoć od zadobijenih rana u 8:45, u svom domu u južnom delu ulice Gold. Dve rane na glavi bile su kobne i uzrokovale su smrt. Savo Vučurević je imao 27 godina i bio je neoženjen. Iza njega su ostali majka i otac, brojna rodbina u Crnoj Gori te brat u Bjutu, Montana. Brat je obavešten o tragediji i očekuje se da će stići u Dedvud na sahranu.

Svedoci ovog nemilog događaja rekli su da su se Bokić i Vučurević posvađali juče oko tri po podne, te da je pokojnik pozvao Bokića na dvoboj što je ovaj prihvatio. Svedoci su izjavili da je pokojni Vučurević prvi pucao i ispalio nekoliko metaka pre nego što je Bokićev pištolj progovorio."

Salun Džem, u vlasništvu Ala Sverindžena, oko 1878. godine. Foto: Wikimedia Commons/DreamGuy

Ne znamo šta je bio epilog cele priče, ali poznajući Crnogorce i instituciju krvne osvete, čak i ako je Bokić izbegao hapšenje prilično je sigurno da nije izbegao Savinog brata iz Bjuta.

Ovo nije sve. 28. juna iste godine, nažalost na Vidovdan, samo dve nedelje nakon ovog događaja, Srbi su bili akteri još jedne pucnjave. Isti dnevnik je dan kasnije izvestio:

"Rezultat sinoćnje pucnjave je to da, Majk Ćuk, srpski radnik, leži u mrtvačnici, a njegov zemljak, Džon Petrović, zauzima ćeliju okružnog zatvora, i čeka istragu o detaljima ubistva.

Divlji Bil Hikok oko 1860. godine. Foto: Wikimedia Commons/WLRoss

Tragedija se desila sinoć oko 8:30, dok su Ćuk i Petrović, sa još dvojicom zemljaka, igrali karte u salunu Nika Pupića, koji se nalazi kod tržnice u glavnoj ulici. Tokom igre, Petrović nije uspeo da odigra zamišljenu kombinaciju, nakon čega se Ćuk počeo šaliti sa njim, govoreći mu da ne zna da igra. Petrović je potegao pištolj kalibra 32, uperio ga ka Ćuku, kazujući mu da će ga ubiti ako to ponovi još jednom, istovremeno povlačeći obarač. Pištolj je u tom trenu i opalio. Kada je Petrović video da je ustrelio svog zemljaka, pokušao se ubiti, ali su mu prisutni oteli pištolj. Napustio je tada salun i sam se prijavio policajcima.

Ćuk je odvezen u bolnicu, ali nije mu bilo spasa. Metak se nalazio na nezgodnom mestu i nije ga bilo moguće izvaditi. Izdržao je nekoliko sati, preminuo je noćas u 00:30."

Obojica aktera ovog krvavog kartaškog obračuna koji je istorija zaboravila, i Majk (pravo ime Mitar) i Džon (pravo ime Jovan) su bili iz bilećkog kraja. Mitar je sahranjen u Dedvudu gde se i danas može videti njegov grob, i večno počivalište mu je zapravo vrlo blizu Divljeg Bila Hikoka, Kalamiti Džejn i Seta Buloka. Što se tiče Jovana, ne znamo šta je sa njim bilo, ali verovatno je obešen.

Dedvud oko 1890. godine. Foto: Wikimedia Commons/H. R. Locke & Co. of Deadwood

Postoji još jedna stvar koju saznajemo iz ovog novinskog isečka, stvar koja se lako preskoči. Naime, Nik Pupić (pravo ime verovatno Nikola) držao je salun u Dedvudu, i to u glavnoj ulici, odmah pored tržnice. Poznajući ondašnje prilike verovatno je u njemu držao i prostitutke, mada je to samo nagađanje; ako je tačno onda bi bio baš kao legendarni Al Sverindžen u seriji "Dedvud". Biti ugostitelj na Divljem zapadu nije isto što i biti ugostitelj na drugim mestima: postoji izvesna poetika sa tim u vezi.

Ruku na srce, oba ova pomenuta događaja odigrala su se nakon što je gradić Dedvud pripojen Teritoriji Dakota koja će 1889. godine biti podeljena na Severnu i Južnu Dakotu i tako primljena u Uniju.

Prema tome, red i zakon su već postojali na tom tlu 1910. godine kada se sve ovo odigravalo, i Divlji je zapad već bio u dobroj meri ukroćen, ali nema nikakvog razloga da se sumnja da Srbi bili tu i za vreme dok je to bio grad sa žigom bezakonja. Pre svega zato što se zna da je srpsko iseljavanje u Ameriku postojalo već 19. veku, a zov zlata sa obližnjeg Blek hilsa bio je tako jak da mu niko nije odoleo. Uostalom, tamošnje je groblje puno Sredanovića, Dangubića, Drekalovića, Džodža, Ignjatića, Janjića, Kurilića, Kolaka...

(O. Š.)