DE PUTA MADRE: Ovo je najneverovatniji lik koji je ikada kročio u Beograd!

Skoro ceo svet zna priču o ovom čoveku. Dok je služio kaznu u španskom zatvoru zbog trgovine drogom i oružjem, osećao se grozno i, kako bi pokazao sistemu da mu robija neće slomiti duh, markerom je napisao na majici: "De puta madre". Kasnije, ove drske majice želeli su svi, a Ilan Fernandez je postao superstar o čijem životnom putu Spilberg planira da snimi film.

Preporučujemo

OSLOBOĐEN: Ubica Pabla Eskobara posle 22 godine robije na slobodi!

Od kada je rođen, preko kičme je prevalio čitava tri života. U prvom, bio je vođa narko-kartela u Kolumbiji i družio se s Eskobarom. Drugi život proveo je u američkom i španskom zatvoru. Danas je slobodan i - milijarder. Ima svoj brend, ulaže u Dubaiju, trguje oldtajmerima i odvaja velike sume za borbu protiv pedofilije, raka i narkomanije.

U jedan od napucanijih dorćolskih lokala, Ilan Fernandez ulazi bezazleno nasmejan, osrednje visok, osrednje punačak i osrednje tamnoput. Smeška se svima, za svaki slučaj, da nekoga ne uvredi. Ljubazan je, ali nije uštogljen. Pije vodu i naručuje neku verziju salate za ručak. Ne puši. Ubrzo skida jaknu. Oba ramena su mu prekrivena relativno jednostavnim tetovažama. Bez boja i sličnog cifranja. Jedna ruka obeležena je od lakta cvetovima poput onih u dečjim crtežima, a druga simbolima koje je teško protumačiti iz daljine.

OVDE možete da pročitate sve što niste znali o Pablu Eskobaru!

Na pitanje zašto ne nosi čuvene majice koje su od njega napravile poštenog milionera, Fernandez kaže da je previše mator da bi nosio odeću koju pravi. Godine Ilana Fernandeza su krajnje diskutabilne.

Foto: Wikipedia/Luka.djalovic

Niste baš bili tipičan primer dečaka koji je rođen u siromašnom kraju Kolumbije i prema zakonu lošeg okruženja počeo da diluje. Kako je izgledalo vaše detinjstvo pre očeve smrti?

Rođen sam u Izraelu, u Tel Avivu. Moj otac je radio za državu. Tek kad sam imao tri godine, porodica se vratila u Kolumbiju. Rano detinjstvo sam proveo u Kaliju; išao sam u jednu elitnu privatnu školu i rastao u uglednoj i finoj porodici. Bili smo vrlo bogati. Imali smo svoje fino mesto pod suncem, raskošnu vilu, kućne pomoćnice i lep život. Imao sam osam godina kad je neko ubio mog oca. Do današnjeg dana nisam saznao ko je to bio. Kad su mi ubili oca, moj život se drastično promenio. Tako je sve počelo. Ostao sam sam sa majkom, na ulici bez ičega. Do moje desete godine toliko smo osiromašili, da smo morali da se preselimo u najgori deo Kalija. Otišli smo u "bariose" i uselili se u kartonski pokušaj kuće. Dobio sam nove prijatelje i postalo mi je jasno da ću nadalje svaki dan morati da se borim za opstanak, i to ne samo u finansijskom smislu. U "bariosima", blokovi su svaki dan vodili borbe za teritoriju.

Kako je to izgledalo iz ugla desetogodišnjeg, uglađenog i, do juče, bogataškog deteta?

Napustio sam školu i otpočeo svoj život na ulici. Mi momci išli bismo ulicom, znate već kako to ide, kraduckali kad smo mogli i policija nas je hvatala. Kad god bi nas uhvatili zbog nečega, tukli su nas. Mnogo. Baš mnogo. Tako sam počeo iskreno da mrzim sistem.

Kada ste prvi put prodali drogu?

Prišao mi je jedan turista i pitao me: "Imaš li?" Nisam znao o čemu priča. "Imaš li koke?", objasnio je. Nisam imao pojma kako to sve tačno funkcioniše, ali mi je bilo jasno da mogu da zaradim koji dolar. Raspitao sam se po kraju gde mogu da nabavim koku i saznao sam. Rekli su: "Idi tamo kod onog, on će ti dati." Imao sam tri dolara kod sebe i uzeo sam droge za toliko. Turista mi je dao 150 dolara za tu količinu. Rekoh: „Oh, ovi ljudi uzimaju ovo s... i daju lovu za to. Dobro." Mnogo turista je dolazilo u Kali. Rešio sam da okupim drugare i da se organizujemo. Sa svojih 12 godina, bio sam najmlađi od svih, ali sam, sad kad vratim film, verovatno bio najpametniji. Nas osmorica otpočeli smo posao prodaje koke turistima koji su dolazili u Kali.

Foto: Profimedia

Kad se stvar proširila, a proširila se vrlo brzo, rešio sam da zaobiđem posrednike. Koku su pravili Indiosi u planinama. Odlazio sam u planine i za svega par dolara od Indiosa dobijao dosta vrhunski čistog kokaina. Za šest meseci smo, samo od prodaje droge turistima, zaradili sigurno pola miliona dolara.

Kako ste počeli da dilujete u Americi?

Posao u Kaliju je rastao, turisti su kupovali kokain i jednog dana rekao sam ekipi: "Zašto smo ovde i čekamo njih da dođu kod nas? Idemo mi kod njih." Tad smo rešili da odemo u Ameriku. Smislio sam da organizujemo nešto kao biciklistički maraton za mlade. Bicikle smo napunili kokainom. Bilo je tu dosta bicikala. Cevi, gume... Sve što je moglo da se napuni - bilo je puno koke. Obratili smo se gradonačelniku Majamija i rekli da želimo da napravimo biciklističku turu Kolumbija-Majami. Prošlo je. Bili smo klinci, valjda nikome nije padalo na pamet da možemo da prodajemo drogu. Bicikle smo poslali u Majami. Bilo je tu mnogo droge. Sve smo prodali za tri dana. Naravno, rešili smo da celu stvar ponovimo. Nastavili smo da se širimo i otišli u Barselonu. U Španiji sam napravio svoju bazu.

Kako su vam sve dostavljali drogu preko okeana?

Slali su mi brodovima, čamcima, po staricama koje su nosile kofere... Bake mojih prijatelja su nam donosile kokain. Sve je išlo vrlo glatko i lako. Imali smo najčistiju moguću koku - pura blanka. Za godinu dana zaradili smo previše novca. Čitave prostorije bile su nam pune novca.

Kako ste sve to objasnili majci?

Moja majka ništa nije znala. Morao sam nekako da objasnim silan novac koji imamo pa sam izmislio da sam dobio na lutriji. Falsifikovao sam loto listić. Pretpostavio sam da to neće biti dovoljno, pa sam, za svaki slučaj, potplatio neke ljude koji rade u službi za isplatu dobitaka. Svi su joj potvrdili da sam ja srećni dobitnik. Kad je iz njihovih usta čula, poverovala mi je. Bila je mirna sve vreme. Preselio sam je u Majami i tamo joj kupio lepu kuću.

Foto-ilustarcija: Tanjug/MUP

Da li ste i vi uzimali?

Tek kasnije, kad smo postali stvarno bogati i počeli da pravimo žurke u Španiji. Nikad nisam imao problem u smislu da sam navučen na koku. Nikad ni na šta nisam bio navučen, ni na piće, ni na cigarete.  

Kako ste upoznali Pabla Eskobara?

Pabla sam upoznao još kad sam bio klinac. Imao sam 12 godina. Sretao sam ga tada. Rekli su mi da je sačuvana jedna fotografija na internetu na kojoj smo zagrljeni, ali mislim da je nisam našao. Na stranu sve, prema nama je Pablo Eskobar bio krajnje fin lik. Bio je fin prema svoj deci. Kad god je mogao, gledao je da bude sa porodicom.

Jeste li učili od njega?

Nikad nam nije pričao o poslu. Tek kasnije, kad sam napunio 16 i uveliko imao svoju mrežu, umeo je da progovori o poslu. Zanimljivo je da nikad nismo imali problem sa njegovim ljudima. Nismo mu smetali i nije nas ometao. On je radio i u Španiji, gde smo bili mi. Eskobarova mreža pokrivala je ceo svet. Ipak, naš kartel nikad nije imao problem sa njegovim. To nije bilo zato što je Eskobar bio sentimentalan. Prosto, niko nije verovao da grupa klipana može da napravi toliki novac.

Koliko ste godina imali kada ste prvi put prisustvovali ubistvu?

Imao sam 13 godina.

Foto: Police Handout

Kako ste to doživeli?

Šta znam... Ništa posebno. Bilo mi je normalno.

Kako su vas uhvatili?

Bila je nedelja. Sa devojkom sam se dogovorio da odemo do Pjace de Katalunja u Barseloni. Bili smo u mom "ferariju", sami. Nikoga nije bilo na ulici. Upitao sam se: zašto, gde su ljudi? Onda se helikopter spustio ispred nas. Sa svih strana opkolila su nas policijska kola. Bilo je sigurno 15 automobila. Stavili su mi lisice i oborili me na zemlju. Smestili su me u malu prostoriju, vrlo mračnu i punu vlage. To je bio drugi šok u mom životu. Ponovo sam iz raja za jedan dan završio u ćumezu.

Da li ste tada osećali strah?

Strah ne. Osećao sam se... Onako, kao kad kažete: "bedak". Odveli su me na ispitivanje. Pravio sam se lud. Pitao sam: „Šta hoćete od mene? Nemam drogu, ne znam zašto ste me doveli." Onda su me sproveli u drugu prostoriju i pustili mi dvočasovni film. Gledao sam dve godine svog života. Imali su sve o meni. Pratili su me sve vreme i snimali sve. Vratili su me u sobu za ispitivanje i rekli: „Zanima nas od tebe samo jedno - ko ti je šef? Za koga radiš?" Rekao sam da nemam šefa. „Ma, da, balavac kao što si ti, napravio je sve ovo. Znamo da radiš za nekoga."

Nisu dobili ništa i vratili su me u ćeliju. U toj sobi proveo sam još šest meseci. Niko mi se nije ni obratio. I da sam hteo da otkucam nekoga, nisam imao koga a da ne lažem. Stvarno sam ja bio glava kartela. Nikome nismo podnosili račune. Kad je prošlo tih šest meseci, imao sam suđenje. Dobio sam 25 godina.

U zatvoru ste bili 11 godina? Kako ste smanjili kaznu?

Nakačili su mi dosta krivičnih dela koja nisam radio. Na primer, neke stvari u vezi s italijanskom mafijom, neka tuđa ubistva sa kojima zaista nisam imao veze... Uzeo sam baš dobre advokate. Nakon žalbi, sa 25 godina, kazna mi je spuštena na 18 godina. Svoje robijaške dane otpočeo sam u Barseloni. Ubrzo, stigao je poziv iz SAD. Interpol me je tražio. Prebacili su me u San Kventin, zatvor u Kaliforniji.

Foto: AP/Tanjug

To je dosta rigorozan zatvor.

To je jedan od najgorih zatvora na svetu. U normalnim zatvorima nisi toliko ograničen kao u San Kventinu. U dvorište su nas izvodili samo sa lisicama, svi smo uvek bili u narandžastim robijaškim odelima, a te unutrašnje zatvorske borbe su tamo vrlo izražene. Postojale su crnačke ekipe, hispano ekipe i ekipe koje su činili nacisti. Borbe su bile stalne.

Važi li zaista ona priča da je najbitnije da prvog dana uhvatiš glavnog zlotvora i prebiješ ga kako bi pokazao ko je gazda?

Ne, ne znam ko je plasirao tu priču. Ne ide to baš kao na filmu. Teško je uplašiti kriminalca. Čega čovek koji robija može da se plaši? Ja nisam imao tih početnih problema u američkom zatvoru zato što sam imao poštovanje u hispano ekipi. Znali su svi ko sam bio i šta sam radio napolju. Pridružio sam se svojoj grupi. Bili smo moćni unutar zatvora, imali smo svoja mesta, svoja kupatila... Imali smo ljude koji su nam dostavljali cigarete, alkohol, drogu... Zatvor je tržište za sve to. Borili smo se sa drugima, ali ne previše.

Posle šest godina u Americi, vraćeni ste u španski zatvor i tada je rođena "De puta madre" ideja.

To je najviše bio vapaj svih nas. Kad sam se vratio u Barselonu, u zatvoru sam imao problema sa jednim tipom. Govorio je da sam ja ubio nekog njegovog rođaka. Iskreno, nikad nisam ni upoznao tog čoveka. On mi nije verovao i stalno smo ulazili u konfliktne situacije. Stalno me je kinjio, gnjavio i hteo je da se sveti.

Dobro, koliko shvatam, u Kolumbiji nije neophodno poznanstvo za ubistvo.

I to je tačno. Svi ubijaju sve. Ali stvarno mu nisam ubio rođaka. Ipak, nas dvojica smo imali problem, svaki dan smo imali po okršaj, a i drugi zatvorenici su imali svoje međusobne probleme. Jednog dana, rešio sam da popričam sa tim tipom sa kojim sam se najviše kačio. Rekao sam: „Dođi ovamo. Sedi. Imamo taj problem, ali zašto moramo svaki dan da se bakćemo sa tim. U istom smo sranju. Hajde da pričamo." I tako mi je palo na pamet. Razgovarali smo. Kažem: "Slušaj, brate, niko se ovde ne oseća 'de puta madre'". 'De puta madre' znači j... dobro. "Hajde da napišemo to na našim majicama. Tako ćemo da pokažemo sistemu da nam je ipak dobro, da ne mogu da nas slome. I hajde da budemo bezobrazni pa da dodamo još i 69." Zašto 69? Zato što je to druga stvar o kojoj svaki robijaš misli. Prva stvar je sloboda, a druga stvar je seks. Mi nismo imali ni jedno ni drugo. Osećali smo se grozno i bili smo zagoreli. Pristao je da zakopamo ratne sekire.

Nas dvojica smo rešili da na svojim majicama markerom ispišemo "De puta madre 69". Posle smo takvu majicu dali jednom policajcu. On ju je dao svom bratu ili sinu, ne sećam se tačno. Momak je otišao u klub i proveo se fenomenalno. Bio je glavna zvezda zbog majice, svi su pričali o tome. Policajac nam je preneo utiske: "Dobra vam je fora. De puta madre! Lukavo."

Rešio sam da odem kod upravnika zatvora. Pitao me je šta hoću, i rekao sam: "Vi hoćete da pobune u zatvoru prestanu, da zavlada mir. Ja to mogu da obezbedim, ali mi treba nešto od vas." Hteo je da me sasluša. Kažem: "Trebaju mi majice." Malo je bio zbunjen. „Trebaju mi pamučne majice, markeri, možda štampač i jedna prostorija u kojoj bismo mogli da pravimo majice za sebe. Obećavam, biće mir." Dobili smo sve što nam je trebalo.

Svi smo se okupljali i čitave dane smo provodili u toj sobici. Pitam: „Šta želiš da ti piše na majici?" Jedan kaže: „Maniaco criminal", to bi u prevodu značilo: kriminalac psihopata. Dobro. Napišemo to. Drugi kaže: „Gigolo Latino, 500 euros a night! To hoću!" Super, napišemo to. „Od sada si zvanično precenjeni hispano žigolo. Evo majice!" Bilo nam je strašno zabavno. Smejali smo se po ceo dan. Čulo se i po hodnicima.

Foto: Profimedia

Tako je ispisivanje bezobraznih natpisa po majicama od bivših krvnih neprijatelja napravilo duhovitu družinu iz kraja...

Zatvor je takav. Agonija. Kad uđeš u zatvor, znaš da ćeš ležati 18 godina, možda i manje, ali nemaš iskren osećaj kao da ćeš ikada izaći. Odsečen si od sveta i ne vidiš izlaz. U takvoj agoniji, sve što je pozitivno prihvatiš sa ushićenjem. Te naše majice su bile nešto novo i zabavno za sve nas... Počeli smo da se družimo. I dalje je bilo problema, ali ih je bilo primetno manje.

Kazna vam je smanjena zbog dobrog vladanja?

Upravnik zatvora je pratio sve što sam radio. Pozvao me je na razgovor i rekao: „Napravio si nešto dobro. Svaka čast!" Pohvalio me je i da sam se promenio nabolje i čak uticao na druge zatvorenike da se smire. On je uticao na to da mi se zbog dobrog vladanja smanji kazna. Pušten sam, kad se sve sabere, posle 11 godina robije.

Robijali ste od '86. do '97. Kad ste izašli, imali ste tridesetak godina; bili ste i dalje mlad čovek. Ipak, svet se promenio za tih 11 godina. Eskobar je bio mrtav. Kako ste se adaptirali?

Kad sam izašao iz zatvora, stao sam na ulicu. Prostor je bio otvoren, bio sam slobodan, a nisam mogao ni da pogledam u nebo. Otvoren prostor je za mene stran, neprijatan. To je veliki šok. Sećam se, tog prvog dana na slobodi, ugledao sam kafić. Želeo sam da uđem i popijem piće. Nisam mogao. Nisam znao kako da razgovaram sa ljudima. Stajao sam ispred kafića šest sati. Pravio bih korak ka vratima, pa se vraćao nazad. Plašio sam se celog sveta.

Kako ste stali na noge?

Poznavao sam neke ljude na Ibici i oni su rekli da će mi pomoći da stanem na noge. Naravno, prvo je bilo: "Radićemo, droga je uvek tu." Rekao sam im: „Ne. Ne želim više ništa da imam sa tim. Dajte da radim nešto normalno." Onda su mi predložili da učestvujem u rentiranju stanova i vila za turiste. To mi je odgovaralo. Otišao sam na Ibicu i počeo da radim.

Jednom prilikom sam na Ibici upoznao dva dosta arogantna tipa. Došli su iz Rima, bahatili se i vikali kako imaju novca. Sredio sam im da odsednu u divnoj vili sa bazenom i stajao sam im na raspolaganju za sve što im treba. Odmah su me pitali da li mogu da im dovedem neke devojke. Rekao sam da ću da se raspitam. Jedan od mojih prijatelja je poslao devojke. Onda su hteli drogu. Nisam imao, nisam hteo ni da im nabavljam. Dao sam im broj dečka za kog sam znao da ima i zvali su njega.

Bio sam im kao organizator boravka. Plaćali su me prilično dobro za to. Provodili smo dosta vremena zajedno i na neki način smo se sprijateljili. Pitao sam: "Šta vi radite?" Objasnili su da su u tekstilnoj industriji. "Imam jednu ideju", rekao sam, "želim da pravim majice sa natpisima." Dali su mi vizitkartu i rekli da im se javim kad dođem u Rim. Sačuvao sam je.

Posle nekog vremena, otišao sam u Rim. Kad sam konačno našao te tipove, nisu me prepoznali: „Ko si ti?" Objasnio sam im ko sam, ali su mi rekli da čekam i da će mi se javiti. Posle je bilo: „A, Ilan!". Odveli su me na večeru i tada sam im objasnio projekat koji mi je bio na umu. Bolelo ih je uvo za moje "De puta madre" majice.

Ali, nisam odustao. Pustio sam da prođe malo vremena i opet sam otišao. Pitali su me: „Šta sad hoćeš?" Kažem: „Projekat".

Foto: dpm69.com

Tad su popustili?

Donekle. Rekli su da će mi pomoći. Kaže mi jedan od njih: „Mi ćemo ti dati materijal za pravljenje majica." Ja nisam znao kako se prave majice. Nisam znao šta je 100% pamuk, šta je pamuk-elastin... Ništa nisam razumeo. Rekli su: „Samo ti uzmi te materijale, ništa ne brini, dobićeš sve što ti treba. Postoji jedan tip, zove se Kapućino, on je Kinez, njega ćeš da nađeš. Posle toga, otići ćeš kod drugog tipa koji se zove Beninjo. On će seći materijal, a Kapućino će šiti majice. Kad to završiš, idi kod trećeg tipa koji se zove Kivigraf, on će štampati natpise na majicama."

„A kako ću sve to da obavljam?", pitao sam. Objasnili su da ih ne zanima moj transport i da to ne mogu da mi obezbede. Morao sam da se snađem. Rekli su: „Ovo ćeš sad dobiti od nas, ali sad. Kasnije ćeš plaćati. Samo tako možemo da ti pomognemo."

Otišao sam na metro stanicu i rekao: „Bože, oprosti!" i ukrao skuter. Skuterom sam otišao po materijale. Tkaninu sam urolao, stavio je između nogu i krenuo u potragu za tim Kinezom po imenu Kapućino. Našao sam i njega i onog drugog i onog trećeg. Uradili su sve što treba i imao sam proizvod.

I onda? Trebalo je to prodati.

To je bilo na meni. U nekoj piceriji sam upoznao jednog konobara. Sedeo sam sam, počeli smo da pričamo i pokazao sam mu skice mojih majica. Dopali su mu se crteži, objasnio sam mu priču o mojim majicama i ponudio mu da ih prodaje, ako želi. Pristao je. Rekao sam mu da će imati 10 odsto od svake prodaje. Odgovaralo mu je. Pre podne je išao po radnjama i nudio ih, a uveče je radio svoj posao u piceriji. I tako, bez skladišta ili bez ičega, od prodaje majica zaradili smo oko 300.000 evra u toj turi. Onda se neki momak, koji je bio TV zvezda, pojavio u 'De puta madre' majici. Izašao je u svim novinama, na naslovnicama, bilo je to i na televiziji... Ljudi su počeli da me zovu. Bilo je: „Hej, prijatelju.. Imaš li još onih majica?"

Prošla su dva dana i ponovo sam otišao kod tih tipova koje sam upoznao na Ibici. Opet su me pitali šta hoću. Pokazao sam im naslovnice. „Da li sada hoćete da investirate u moj proizvod? Ovoga puta morate stvarno da investirate", rekao sam. Razgovarali smo i dogovorili smo se da oni ozbiljno ulože u brend 'De puta madre'. Nakon jedne sezone zaradili smo šest miliona evra. Posle smo obrtali oko sto miliona godišnje. Svake godine.

Eto, tako je taj neki tip Ilan, koji je rastao u đubretu, napravio toliko grešaka i trulio u zatvoru, krenuo od nule i napravio čiste milione. Te prve godine kad se za brend pročulo, ljudi su mi plaćali po 10.000 dolara da se pojavim na žurci.

Stvar je u tome da, ako hoćeš da zaradiš novac, to je najlakša stvar na svetu. Problem je kad čovek napravi par malih, ili ogromnih grešaka kao ja, i pomisli da je kraj sveta. Nije kraj sveta. Ja sam živ primer za to. Uspeo sam. Imao sam sve i izgubio sam sve. Dva puta. U svom novom, legalnom životu, sve sam ponovo stvorio. Imam mir. Ne strepim da će me neko ubiti, da će me uhvatiti... Znači - može.

Foto: Nedeljnik/Igor Pavićević

Imate nekoliko tetovaža. Šta predstavljaju?

Ove tetovaže koje imam prekrivaju moje stare tetovaže, one iz zatvora. Ovde, na grudima, ispod ključne kosti nekad je stajalo nešto kao: "Ja volim mamu". Na ruci mi je pisalo: „Niko ne može da mi sudi". Pokrio sam sve to novim tetovažama. Ovde na desnom ramenu je mahori. To su simboli sa ostrva Fidži. Znače mnogo toga, govore moju priču. A ovde, na levoj nadlaktici imam cvetove. Želeo sam da istetoviram po cvet za svakog čoveka koji mi je, da kažem, „ostao u sećanju". Nažalost, nisam mogao svih da se setim, a i da jesam, na ruci ne bih imao dovoljno mesta.

Kad se vaša enormna zarada od „valjanja" majica uporedi sa valjanjem droge, koji je odnos?

Ovih šest miliona za koje nam je u početku prodaje majica bila potrebna cela sezona, od droge sam mogao da zaradim za dan. Ali, to je sasvim drugačiji novac.

Kakav je osećaj biti sa devojkom nakon 11 godina guljenja zatvorskih zidova, čuvanja sopstvenih leđa i pravljenja poganih majica?

Stidljiv. Pojma nemaš šta treba da radiš. Mnogo stidljiv. I zapamtiš to, baš zapamtiš.

Kakav je vaš odnos prema novcu danas?

Zaradio sam mnogo novca u ovom životu. Ne samo od brenda, proširio sam posao. U ovom trenutku mogao bih potpuno da se povučem. Imao bih dovoljno novca do kraja života da živim onako kako volim i da mirno spavam.

Trgujem luksuznim automobilima. To je vrlo lep posao. Takođe, ulažem u arhitekturu i izgradnju urbanističkih objekata. Kažem, mogao bih da stanem. Zašto ne stajem? Pokušao sam da stanem. Pokušao sam da ostanem kod kuće nedelju dana. Nemoguće je. Moraš nešto raditi. Mislim da sam postao zavisan od novca. Ne od gomilanja novca, već od tog procesa pravljenja i trošenja novca. Novac treba trošiti. Trošiti ga dobro.

(Telegraf.rs / Nedeljnik/Miljana Nešković)