KRATKA ISTORIJA KANALIZACIJE: Fekalije su letele kroz prozor u srednjem veku (FOTO)

Prvi poznati sistem odvodnih cevi, onih koje su predodređene da sa sobom daleko od ljudske naseobine nose izmet i mokraću, izgrađen je oko 2500. godine pre nove ere i to ni manje ni više nego u dolini Inda, u današnjoj pakistanskoj provinciji Sind, u gradu Mohendžo-Daro.

Preporučujemo

Njegov procvat počinje baš negde u to vreme - što svakako nije slučajno, pošto je kanalizacija jedan od najvećih dometa svake civilizacije - a traje narednih hiljadu godina, tokom čega će na brdu iznad grada obima pet kilometara biti izgrađena citadela od cigle.

Kupatila i toaleti bili su povezani sa gradskim odvodima zemljanim cevima, a otpad se izlivao na okolna polja, što bi svakom današnjem putniku kroz vreme koji bi se vratio u tu prošlost bilo prilično antiekološki i odvratno. Ali, njima verovatno nije bilo; ko zna, možda su sve to koristili i za neke druge, korisne stvari, možda nije propadalo.

Na tlu našeg kontinenta kanalizacija se prvo pojavljuje kod Etruraca, koji su razvili i način planiranja grada sa ulicama koje idu pod pravim uglom. Sve su ovo preneli Rimljanima, kojima su vladali do kraja 6. veka pre nove ere; posebno se među tim etrurskim kraljevima Večnog grada isticao Servije Tulije, čiji zid i danas odoleva zubu vremena.

Karta Rima za vreme principata. Crvenim je obeležena Cloaca Maxima. Foto: Wikimedia Commons/Gradvmedusa

"Cloaca Maxima" je bio najveći rimski kanalizacioni odvod koji je išao ispod grada, ali mreža tih cevi u prestonici nije bila onoliko velika koliko se obično misli; ono po čemu su međutim oni bili posebno poznati i ono što su doveli do savršenstva bilo je vodosnabdevanje naše nasušno, bez koga se ni danas ne može zamisliti normalan život.

Spektakularni akvadukti - od kojih mnogi i danas postoje, neki služe kao mostovi dok su neki vršili svoju funkciju sve do početka 20. veka - dopremali su vodu u gradove koja se potom distribuirala po fontanama kroz olovne cevi.

Često se danas uzimaju zdravo za gotovo ova zdanja, barem od većine ljudi, koja ne shvata veličanstvenost poduhvata gradnje jednog akvadukta; jer, pošto je voda morala da se sliva od izvora pa niz njega, često i uzbrdo i na gore, rimski inžinjeri su pri gradnji morali da vode računa o bezbroj stvari ne bili se tok dokopao cilja.

Pon du Gar, odnosno Most preko reke Gard. Prvobitno je bio rimski akvadukt. Foto: Wikimedia Commons/Benh LIEU SONG

Međutim, sa slomom prve panevropske imperije - imenom: Rimske - vodovodni i kanalizacioni sistemi su zapostavljeni; delom zato što je većina ljudi koja je znala da ih održava stradala pa je znanje izgubljeno, ali pre svega zbog nedostatka interesa među vladajućom klasom novopridošlih i poludivljih naroda koje nije zanimalo gde će da obave nuždu i čime će da se obrišu.

Istini za volju, srednjovekovni manastiri održali su ovu tradiciju i imali su tokom ovog perioda evropske istorije relativno dobar kanalizacioni sistem, ali je većina ljudi prosto-naprosto svoj izmet i svoju mokraću prosipala iz noćnih posuda kroz prozore. Pa sad, ako nekome padnu na glavu, šta da se radi, što ne gleda gore dok se šeta.

Tako su fekalije padale sa neba i tekle ulicama stvarajući nesnosni smrad koji se verovatno osećao na kilometre; neka novija istraživanja dovode u pitanje ovakvu sliku, pošto je bilo gradova koji su takvo ponašanje žestoko kažnjavali, pa ostaje da se vidi u kom će pravcu ubuduće ići istoriografija. Treba reći i da u Parizu potkraj srednjeg veka i početkom novog počinje da se gradi kanalizacioni sistem, ali ostaje prilično usamljen.

Ni na drugoj strani Atlantika nije ova tekovina civilizacije ostala nepoznata; znamo da su Inke na ulicama svoje prestonice Kuska izgradile mrežu kamenih kanala kroz koje se slivala voda sa okolnih planina.

Foto-ilustracija: Profimedia/BSIP

Stanje u Evropi je međutim ostalo manje-više katastrofalno nehigijensko i tokom 19. veka, posebno u prenaseljenim gradovima kao što su bili London, Pariz i Njujork, jer je snabdevanje vodom bilo neadekvatno, a i broj kanalizacionih ceva je bio minoran i nedovoljan za divovski rast broja stanovnika. Međutim, vlade zapadnih zemalja su shvatile da je vrag odneo šalu zbog epidemija tifusa, pa se zakonima o zdravstvenoj zaštiti došlo naposletku i do poboljšanja na ovom polju.

Danas se život praktično ne može zamisliti bez tekuće vode u stanu koja nam omogućava da se napijemo ove tečnosti kada smo žedni, da se umijemo i operemo zube, da se okupamo.

A ne može se zamisliti ni bez punog vodokotlića koji naše telesne otpatke nosi negde gde neće smrdeti: barem ne nama. Još uvek nismo u potpunosti rešili problem otpadnih voda. Istina je da više nismo njima direktno ugroženi, ali posledice po planetu ne mogu biti dobre kada osam milijardi ljudi na planeti svakodnevno olakšano ustaje sa WC šolje.

(S. D.)