LOŽITE SE NA ANARHIJU? Sve zablude o najozloglašenijoj ideologiji na svetu (FOTO)

Postoji mnoštvo predrasuda prema anarhizmu zbog čega velika većina ljudi odbacuje ovu ideologiju i one koji je zastupaju i pre nego što se upozna sa njenim pravim značenjem. Reč "anarhija" se obično uzima kao sinonim za haos u kome je svaki čovek drugome vuk, u kome je svako za sebe i protiv svih ostalih. Ponekad se nasilnici i teroristi svih vrsta nazivaju anarhistima, a često se tako gledaju mladi buntovnici protiv sistema. U pitanju su širokorasprostranjene predrasude.

Ponekad ljudi i sami sebe nazivaju anarhistima, a da ne znaju šta to tačno znači, već su zavedeni opšteprisutnim predrasudama. Mnogi traže neku glamuroznu etiketu kojom će sebe predstaviti svetu: drugim rečima, ovo je neretko i pomodarstvo. Prema tome, šta tačno anarhizam nije?

Anarhizam nije terorizam

Velika većina anarhista je u poslednjih 150 godina od kako je nastala ova ideologija, bila protiv terorizma, uprkos onome što masmediji govore. Naravno, anarhisti kažu i da postoje situacije kada je oružani otpor opravdan; recimo, kada se živi u diktaturi koja suzbija građanske slobode i sprečava ljude da govore protiv sistema. Međutim, čak i tada, anarhisti mahom podržavaju nasilje tek kada ne postoji druga opcija, pošto nasilje sa sobom donosi patnju koju bi anarhisti da iskorene.

Foto: AP/Tanjug

Premda je dakle upotreba nasilnog otpora nužna u totalitarnom režimu hitlerovskog tipa, kažu anarhisti, uzeti pištolj i krenuti u samostalni pohod u slobodnoj državi u kojoj ne postoji opštenarodna podrška je jednostavno pogrešan pristup i oni ga ne odobravaju, jer dovodi upravo do nečega što je suprotno proklamovanom cilju, a to je dovođenje čitave ideje na loš glas kod naroda koji bi zapravo trebalo da je prihvati. Šanse uspeha takve akcije su mikroskopske, veruju oni. Ipak, oko ovog pitanja postoji spor. Većina je protiv, ali nisu svi.

Anarhizam nije primitivizam

Poslednjih decenija, grupe kvazireligioznih mistika su počele da izjednačavaju primitivizam koji zastupaju (odbacivanje nauke, racionalnosti i tehnologije) sa anarhizmom. U zbilji, ove dve pojave nemaju nikakve veze jedna sa drugom, pošto je anarhizam skup filozofsko-etičkih pravila i organizacionih principa koji imaju za cilj da maksimizuju ljudsku slobodu.

Foto: AP/Tanjug

Odbacivanje tehnologije bi ubilo verovatno milijarde ljudi koji su zavisni od nje, počev od proizvodnje hrane i njene isporuke do nas, preko komunizacija do medicinskih tretmana. Ovo definitivno nije ono što anarhisti žele, posebno što se do toga može stići jedino sredstvima koja su antitetički postavljena u odnosu na anarhizam, kao što su sistem prinude i pratećeg kaznenog nasilja, pošto je teško zamisliti da će se većina ljudi dragovoljno odreći tekovina kao što su tekuća voda u domovima, kanalizacija, savremena medicina, električna energija i grejanje tokom zime.

Anarhizam nije haos i nije odbacivanje organizacije

Ovo je još jedna popularna zabluda, koja se neprestano ponavlja od strane ljudi koji žele da diskredituju ovu ideologiju i njene pobornike (autor ovih redova nije anarhista, da se razumemo). Anarhizam dolazi od prefiksa "an-" ispred reči "arhos" što znači vladar, drugim rečima "bez vladara", "bezvlašće", ali ne onom smislu u kome se opisuje kada se želi diskreditovani, već u smislu da niko nije na vrhu a da narod kao celina vlada.

Mihail Bakunjin, ruski anarhista. Foto: Wikimedia/Nadar

U delima apostola anarhizma, kao što su bili Prudon, Bakunjin, Kropotkin, čitalac nailazi ne na odbacivanje organizacije već praktično preokupaciju njome: preokupaciju time kako bi društvo trebalo da bude organizovano u skladu sa anarhističkim principima individualne slobode i socijalne pravde.

Anarhisti već vek i po pokušavaju da ubede misleće ljude da hijerarhijska organizacija koja silom nameće pravila (država i korporacije) nije ekvivalent organizaciji kao takvoj i da sistem prinude današnje države i društva treba da bude zamenjen decentralizovanom, nehijerarhijskom organizacijom zasnovanom na dobrovoljnoj kooperaciji i uzajamnoj pomoći.

Anarhizam nije amoralni egotizam

Maki, seoski delovi francuskog pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, u svojim su redovima imali mnogo anarhista. Foto: Wikimedia/Donald I. Grant

Kao i svaki avangardni društveni pokret, anarhizam privlači kao magnet raznorazne ljude, među kojima ima i mnogo "probisveta, parazita i sociopata", piše jedan anarhista, ljudi koji jednostavno traže nešto čime će se izdvojiti od drugih ljudi, iz čisto sebičnih poriva. Pravi anarhisti sebe ne postavljaju iznad drugih ljudi i nisu amoralni (nemoral je nešto drugo). Oni dakle ne negiraju postojanje morala, naprotiv.

OK, ali ako anarhizam nije ništa od gore navedenog, šta onda jeste?

U svom najužem smislu, anarhizam je odbijanje države i njenih aparata prinude. Ako bi se tako definisao, pod njega bi mogli da upadnu i anarho-kapitalisti (to je nešto slično ovome u čemu mi danas živimo), nacional-anarhisti i religijski anarhisti. Većina pobornika ove ideologije međutim više voli širu definiciju: da je to ideologija odbijanja svih prinuda i dominacija, u svim mogućim i zamislivim formama.

Petar Kropotnik, ruski anarhista. Foto: Wikimedia/Koroesu

Zato autentični anarhisti odbijaju ne samo državu već i religiju i kapitalizam, s obzirom da ih gledaju kao na oblike prinude, dominacije i nasilja, bilo nad umom bilo nad telom. Religiju, primera radi, odbijaju zato što je vide kao ultimativni oblik dominacije po kojoj svemogući Bog daje zapovesti svom "stadu", dok sveštenstvo vešto koristi najdublje strahove ljudi (strah od smrti i strah od nepoznatog posle smrti) zbog ovih ili onih ciljeva koji često nemaju veze sa životnim problemima sa kojima se ljudi suočavaju svakodnevno; hrišćanski crkveni velikodostojnici pozivaju vernike i da se uvek mole za one koji su na vlasti, bez obzira kakvi su, zbog čega se suzbija sposobnost naroda da zbaci sa vlasti loše ljude koji misle samo na sebe. Tako stvari vide anarhisti.

Kapitalizam odbacuju jer je napravljen da bi proizvodio bogate i siromašne i zato što je napravljen da proizvodi sistem dominacije u kome neko izdaje naređenja a drugi nema izbora no da sluša. Iz sličnih razloga, skoro svi anarhisti odbacuju seksizam, rasizam i homofobiju, pošto ovi koncepti proizvode nejednakosti i time dominaciju.

Plakat posvećen masakru radnika na jednoj pijaci u Čikagu. Foto: Wikimedia/Walter Crane

Anarhisti veruju u slobodu i u pozitivnom i u negativnom smislu. Obično se ona danas shvata kao sloboda u negativnom, sloboda od nečega, zbog čega se često izjednačava sa slobodom govora, slobodom udruživanja, verskom slobodom. Anarhisti zato akcenat stavljaju na pozitivni aspekt, slobodu za nešto, za činjenje nečega, a to je direktno povezano sa slobodnim pristupom resursima.

Primarni njihov cilj je zato ostvarivanje najveće moguće slobode za sve (apsolutna sloboda je nemoguća), i u pozitivnom i u negativnom smislu. U negativnom, slobodan si da radiš šta god želiš dok god ne ugrožavaš slobodu drugoga, a u pozitivnom, da svi pojedinci imaju jednako pravo na delovanje, da imaju jednaki pristup resursima. Mnogi anarhistički teoretičari vide buduće uređenje društva kao konfederaciju malih lokalnih zajednica zasnovanu na saradnji svih onih koji u njima žive, ako žele tu da žive, a ako ne žele, slobodni su da idu tamo gde je bolje i gde možda ne moraju ništa da rade.

Foto: AP/Tanjug

Jedan oblik anarhizma, anarho-sindikalizam, koji zastupa ideju da bi vlada mogla biti zamenjena dobrovoljnom kooperacijom u formi radničkih sindikata koji koordinišu funkcionisanje čitave ekonomije pokušana je tokom Španskog građanskog rata, na njegovom početku, dok ih komunisti uz podršku SSSR nisu razbili.

O ovom razdoblju je Džordž Orvel, pisac romana "1984", u delu "U čast Katalonije", između ostalog napisao i sledeće: "To je bilo krajem decembra 1936. (...) Anarhisti su još praktično držali pod kontrolom Kataloniju i revolucija je još bila u punom zamahu (...) izgled Barselone bio je nešto zapanjujuće i neodoljivo (...) Gotovo je svaka crkva bila spaljena do zidina i kipovi popaljeni. Grupe radnika sistematski su demolirale crkve tu i tamo. Svaka trgovina i kafana imale su natpis koji je govorio da su kolektivizirane; čak su i čistači cipela bili kolektivizirani, a njihovi stalci obojeni crveno i crno. Konobari i nadzornici u robnim kućama gledali bi vas u lice i postupali s vama kao sa sebi ravnima. Servilni i čak ceremonijalni oblici govora privremeno su nestali (...).

Anarhističke poruke u današnjoj Barseloni. Foto: Wikimedia/MickStephenson

Zakon je zabranio napojnice (...) Nije bilo privatnih automobila, svi su bili konfiskovani, a svi tramvaji i taksiji i mnoga druga transportna sredstva behu obojeni u crveno i crno. Revolucionarni su plakati bili svuda, blešteći jarkim crvenilom i modrilom, tako da su retki preostali oglasi izgledali poput blatnih mrlja. Niz Ramblas, široku središnju arteriju grada kojom su gomile ljudi neprekidno strujale tamo-amo, iz zvučnika su treštale revolucionarne pesme čitav dan i do duboko u noć.

A najneobičnija je stvar bio izgled ljudi. Prema spoljnom izgledu, beše to grad u kome su bogate klase praktično prestale da postoje. Osim malog broja žena i stranaca, uopšte nije bilo dobro obučenih ljudi. Gotovo su svi nosili grubu radničku odeću ili plave kombinezone ili neku vrstu milicionerske uniforme. Sve je to bilo čudnovato i dirljivo. Mnogo toga nisam shvatao, na neki način nije mi se ni svidelo, ali smesta sam to prepoznao kao nešto za šta se vredi boriti. Verovao sam takođe da je sve onako kako izgleda, da je to zaista radnička država i da je čitava buržoazija ili pobegla, ili ubijena ili da je dobrovoljno prešla na stranu radnika; nisam shvatio da se veliki broj dobrostojećih buržuja jednostavno pritajio i pretvarao privremeno da su proleteri."

(S. D.)