PAPA IZMISLIO TRI SPOJENA PRSTA: Pravoslavci se danas krste na zapadni način (FOTO)

Pravoslavna crkva samim svojim nazivom sugeriše da je pravo-slavna, čime se implicira da nikada nije menjala svoja verovanja i svoje običaje. Istorija, međutim, govori drugačije, a verovatno ništa bolje ovo ne dokazuje od slučaja ruskih staroveraca.

Preporučujemo

Naime, moskovski patrijarh Nikon je sredinom 17. veka uvideo da se praksa i knjige njegove crkve značajno razlikuju od onoga što rade Grci, pogrešno to tumačeći kao rusko odstupanje od vere.

Premda je u 19. veku ubedljivo dokazano da je slučaj zapravo bio obrnut, bilo je već kasno, pošto je njegovo nasilno nametanje novih običaja dovelo do onoga što se u najvećoj zemlji na svetu naziva Raskolom, u kome su se ljudi koji su odbili da promene tradiciju otcepili od pravoslavne crkve (i zbog toga bili proganjani i ubijani). Oni i dalje postoje, i dobar deo njih pravoslavnu crkvu vidi kao jeretičku.

Jedan od najkrupnijih problema sa kojima se ondašnja ruska crkva susrela je pitanje takozvanog osenjivanja krstom, odnosno načinom na koji će se ljudi krstiti. Na slici Vasilija Surikova "Bojarinja Morozova" koju možete videti iznad prikazana je jedna staroverka koja kažiprst i srednji prst drži podignutim na gore, srednji blago nakrivljen, dok su palac, domali i mali spojeni ispod.

Patrijarh Nikon je mislio da se Rusi sve vreme krste pogrešno, i nije bio u pravu. Rusi su se sve vreme krstili onako kako su se krstili hrišćani od barem sredine prvog milenijuma: Grci su bili ti koji su promenili ovu praksu verovatno u 13. veku, mada možda i već u 12., ne zna se tačno. Međutim, pretpostavka je da nikako nije moglo da se odigra pre 11. veka, s obzirom da su Rusi krajem 10. stoleća primili hrišćanstvo u punom kapacitetu, kada su ih Vizantinci i naučili da se krste.

Sve do otprilike tog vremena, pravoslavci su se krstili onako kako se krsti staroverka na prvoj slici u ovom tekstu, držeći prste onako kako je prikazanu u krugu. Pritom, osenjivanjem nije pominjana Sveta Trojica nego je izgovarano "Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog". Položaj prstiju je identičan onom na prikazima svetaca, recimo Svetog Save na fresci iz 13. veka koju možete videti ispod, ili na fresci Isusa Hrista iz Kapadokije koju možete videti iznad.

Kako je došlo do promene prakse kod Grka, nakon čega se to proširilo i među ostalim pravoslavnim narodima? Odgovor na ovo pitanje je zapravo povezan sa odgovorom na pitanje kako je spajanje tri prsta uopšte i nastalo. A nastalo je, to gotovo pouzdano znamo, na zapadu.

Prvi pomen je iz 855. godine u spisu pape Lava IV. Nakon toga, engleski iguman Elfrik to spominje 1000. godine. Nije posve sigurno da li je ovo na zapadu postala opšta praksa u tom periodu, ili se nikada nije primilo u meri u kojoj se to desilo na istoku.

Kako je stiglo na istok? Verovatno preko krstaša. Papa Inoćentije III savetuje hrišćanske ratnike o tome kako se treba krstiti, pa kaže da se to treba vršiti spajanjem tri prva prsta koji simbolišu Sveto Trojstvo. Premda on to ne naglašava, veruje se da preostala dva prsta stavljena na dlan simbolišu Isusovu dualističku prirodu, odnosno to da je istovremeno i Bog i Čovek. Identična simbolika važi i za ono prvobitno hrišćansko pravljenje znaka krsta, samo za druge prste.

Zanimljivo, simboliku pomeranja ruke od gore na dole pomenuti papa vidi u tome što je Isus sišao sa neba, dok je pomeranje potom sa desna na levo je u tome što je od Jevreja prešao celom svetu. On takođe navodi i simboliku onih kojih ruku pomeraju s leva na desno, što znači pomeranje od bede ovozemaljskog života u slavu na nebu, što je takođe u redu.

Međutim, čak ni način na koji su se hrišćani krstili do 12. stoleća nije prvobitan i autentičan. Tertulijan koji je živeo u 2. veku nam kaže da je znak krsta tada pravljen samo na čelu i to pomoću jednog prsta, verovatno palca, što pokazuju i mnogi drugi hrišćanski pisci iz tih ranih vremena. Tek se u 4. veku pojavljuje praksa sa dva prsta.

Šta je poenta? Poenta je da običaji postoje da bi se menjali i prilagođavali vremenu, i da ništa nije zakucano, pa čak ni na našem istoku koji se time hvali.

(S. D.)