ZAŠTO RUSI NISU PLAKALI ZA CAREM NIKOLAJEM: Nama saveznik, prema njima monstrum (FOTO)
Sećanje na ruskog cara Nikolaja II živo je u našem narodu zato što je u rat, verujemo mi, ušao samo zato da bi zaštitio Kraljevinu Srbiju.
Preporučujemo
ŠTA SPAJA CRNU GORU I ŠVAJCARSKU: Nećete verovati koliko paralela postoji (FOTO)
PA JEL OVO TA ČUVENA BRATSKA LJUBAV?! Rusija za 10 godina najmanje pomogla Srbiju!
Da li je to bio njegov istinski razlog, ili je to bio samo povod, otvoreno je pitanje, ali istoriografija odbacuje tu mogućnost i ulazak Petrograda u prvi globalni konflikt stavlja u širi geopolitički okvir tog vremena.
Neki kažu da su veliku ulogu u toj odluci igrali čast i ponos, odnosno da nije bila u pitanju slovenska solidarnost već da je ovaj fenomen prosto uticao na to je Nikolaj II mislio da će i on lično i Rusko Carstvo sa njim izgubiti obraz ako ne stanu u odbranu Beograda.
Šta god da je razlog bio, odluka se pokazala kao kobna po dinastiju, pošto je u roku od dve i po godine Rusko Carstvo došlo na ivicu kolapsa koje je kulminiralo abdikacijom Nikolaja II.
Elem, kada su njega i njegovu porodicu boljševici streljali jula 1918. u Jekaterinburgu, pred napredujućim belogardejcima, u ruskom narodu je izostala reakcija. Čak i među anti-boljševičkim armijama mnogi se nisu potresli, pošto je to bila labava grupacija među kojima je bilo i mnogo republikanaca i bivših ogorčenih anti-carista, koji su se udružili protiv boljševika a ne za nešto posebno.
Zbog čega je to bilo tako? Odgovor treba potražiti u samoj vladavini imperatora Nikolaja II. Evo šta se, manje više, događalo tih decenija.
ANTI-JEVREJSKI POGROMI
Premda se ne može reći da su se Rusi tog vremena sami po sebi mnogo potresli zbog pogroma na Jevrejima između 1903. godine i 1906, koji su u mnogim slučajevima zapravo bili organizovani od strane državnih službi ne bi li se nezadovoljstvo problemima sa kojima se carstvo suočavalo kanalisalo u smeru suprotnom od dinastije i dvora, ovo je aspekt koji ne može biti ignorisan, ako ni zbog čega drugog a ono zato što zgodno ukazuje na prirodu carskog režima.
Radi se o seriji napada na pripadnike jevrejskog naroda, u 64 grada širom carstva, u kojima je stradalo više hiljada ljudi i daleko više bilo ranjeno i povređeno. Procene su 2-5.000 mrtvih.
Materijalna šteta naneta jevrejskim trgovinama i privatnim domovima je takođe bila ogromna, pošto su u gradovima u kojima su se pogromi odigravali uništene i opljačkane skoro sve radnje i kuće.
Car, vlada i Ruska pravoslavna crkva su osudili ove napade. Privatno, međutim, Nikolaj II je navodno izražavao divljenje pobesneloj gomili i gledao na anti-semitizam kao na korisno oruđe za ujedinjenje naroda iza krune.
KRVAVA NEDELJA
Tri dana pre 22. januara 1905. godine, pravoslavni sveštenik i zastupnik u potpunosti obespravljenih i potlačenih ruskih radnika, Georgij Apolonovič Gapon, obaveštava vladu o svom planu da predvodi procesiju do Zimskog dvorca kako bi caru predao peticiju radnika koji su tražili sve ono što je nama danas sasvim normalno.
Nikolaj II se potom sklanja u Carsko selo po savetu svojih ministara, protivno savetu svoje porodice. Vlada, obaveštena od strane policijskog prefekta da on nema dovoljno ljudi da uhapsi Gapona koga je čuvao običan narod, 21. januara odlučuje da dovede dodatne trupe u grad. Istog dana car u dnevnik zapisuje da je okupljeno 120.000 ljudi, ali da su mirni.
U nedelju, 22. januara počinje mirni marš. Ljudi nose ikone pred sobom, nacionalnu zastavu i portrete Nikolaja II. Pevaju državnu himnu "Bože spasi Cara". Policija nije zabeležila ni jednu jedinu konfrontanciju sa trupama koje su bile okupljene na strateškim bulevarima i mostovima.
Bilo je predviđeno da stignu pred Zimski dvorac u 14 časova, ali to se nikada nije desilo, pošto su im kozaci i husari blokirali izlaz iz grada i ničim izazvani otvorili vatru.
Epilog: između 200 i 1.000 mrtvih i više stotina ili hiljada ranjenih. Dok je bežao držeći ikone prosvirane mecima, narod je vikao: "Car nam neće pomoći!". Nikolaj u dnevnik zapisuje: "Težak dan! U Sankt Peterburgu je došlo do ozbiljne pometnje zbog želje radnika da dođu do Zimske palate. Trupe su morale da pucaju u različitim delovima grada, bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to bolno i loše!".
Gapon, iz skrovišta u koje se sakrio pred državnom bezbednošću, piše pismo: "Nikolaj Romanov, bivši car i trenutni ubica duša u Ruskoj Imperiji. Krv nevinih radnika, njihovih žena i dece ležaće zauvek između tebe i ruskog naroda. Neka sva prolivena krv padne na tebe, ti dželatu. Pozivam sve socijalističke partije Rusije da se odmah sporazumeju među sobom i povedu oružani ustanak protiv carizma".
Krvava nedelja je bio samo početak potpunog gubitka bilo kakvih simpatija ruskog naroda prema svom imperatoru i dinastiji. Ona je bila samo početak mnogo većeg događaja.
REVOLUCIJA IZ 1905.
Počelo je sa Krvavom nedeljom, iako je to bila samo kap koja je prelila čašu, ali se požar uskoro razbuktao u skoro svakom ćošku imperije. Pre nego što pređemo na događanja iz prve i neuspele ruske revolucije, pozabavimo se pravim uzrocima nezadovoljstva ruskog naroda. Ima ih, u osnovi, četiri.
Uzroci
Prvi je agrarni problem. Ruski seljaci su bili u katastrofalnom ekonomskom i političkom položaju, i potpuno obespravljeni uprkos oslobođenju od kmetstva. Na primer, plaćali su visoke poreze i rentu na zemlju koja je pripadala selu a ne pojedincima, koju oni nisu mogli ni da prodaju niti da je se odreknu, nakon čega im skoro ništa nije ostajalo za život.
Zemlja koja je svakoj pojedinačnoj porodici dodeljena na korišćenje je bila toliko mala da nisu mogli da prežive. Istraživanja sprovedena od strane ruske vlade pokazuju da u tom vremenu nije postojao ni jedan seoski kraj u imperiji koji je bio prosperitetan. Zbog svega ovoga dolazilo je do čestih seljačkih buna koje su gušene ozbiljnim pokoljima od strane vladinih trupa.
Drugi je problem nacionalnosti. Naime, tretman ruske države prema nacionalnim manjinama, pre svega Jevrejima, Poljacima, Litvancima, Fincima, Estoncima i Letoncima, bio je u toj meri monstruozan da podseća na tretman srpske i drugih hrišćanskih populacija od strane Otomanske imperije.
Takozvana "rusifikacija" je bila zvanična politika koja je imala za cilj da od tih ljudi stvori Ruse - nešto što oni ne samo da nisu bili, nego nisu ni želeli da budu. Da bi se taj cilj postigao Rusko Carstvo je primenjivalo "dahijske" metode: ruska kultura je nametana, manjinske škole zatvarane, novine zabranjivane, jezik i religija stavljani van zakona.
Treći problem je bilo radničko pitanje. Iz perspektive carske vlade i prestola, radnici jedva da su trebali da imaju ikakva prava. Premda se radi o vremenu u kome radnička prava inače nisu bila velika, u Rusiji su išla ispod minimuma najcrnjeg minimuma.
Kao zemlja u kojoj je industrijalizacija bila tek u povoju, radno vreme je bilo 12 sati, bili su predmet proizvoljnih kazni od strane rukovodstva, nije im bilo dozvoljeno da se organizuju u sindikate, bilo im je oduzeto pravo na štajk, i tako dalje. Najvažnije od svega, bili su najslabije plaćeni radnici u Evropi. Živeli su u najgorim mogućim životima.
Car je pokušao da ih zaštiti a da ne naljuti industrijalce, mora se reći, pojedinim propisima kao što su zabrana da rade deca mlađa od 12 godina, kao i time da ih se ne može globiti kaznama zbog požara i drugih šteta, ali je to bilo daleko od onoga što su radnici želeli: normalan život.
Četvrti problem je bila obrazovana klasa. Ministar unutrašnjih dela Rusije Vjačeslav fon Plehve, koga će 1904. godine ubiti militantno krilo Socijal-revolucionarne partije (inače u kasnijim godinama ubedljivo najpopularnije partije u Rusiji, posebno među seljacima), smatrao je da su škole gorući problem imperije.
Problem je bio u tome što su osnovci, srednjoškolci i studenti počinjali da razmišljaju svojom glavom, a pritom ih je bilo i više od kako je došlo do ukidanja ropstva. Plehve je mislio da se radilo o lošoj obuci na polju patriotizma i religije, pa nije uspeo da uvidi da je zapravo to samo simptom šireg problema: narod je počinjao da mrzi i cara i državu iz dna duše.
Tok događaja
Mesec dana pre Krvave nedelje došlo je do štrajka radnika u fabrici Putilova u Petrogradu. Uskoro je 80.000 radnika obustavilo rad. Potom se, u skladu sa tim dešavanjima, desila Krvava nedelja. Uskoro je cela zemlja je bila u prekidu i blokadi, a praktično nijedna železnička linija nija bila operativna.
E, tada su počeli masakri. Recimo, u Rigi je ubijeno 80 demonstranata, u Varšavi preko 100, a takvih je pokolja bilo diljem zemlje. Počele su da izbijaju i mornaričke pobune u Sevastopolju, Vladivostoku i Kronštatu.
U junu izbila je pobuna na oklopnjači Potemkin kada su mornari odbili da jedu trulo meso u kome su bili vidljivi crvi, a oficirski kadar zapretio da će streljati svakoga ko odbije. Razvili su crvenu zastavu i zaplovili ka Odesi koja je bila u štrajku, i gde su vladine snage vršile pokolje demonstranata.
Međutim, zbog nedostatka koordinacije sama pobuna nije otišla dalje od toga (premda oklopnjača jeste granatirala zgradu u kojoj je zasedao glavni štab vojske, i promašila), iako su svi brodovi koji su poslati da je uguše odbili da otvore vatru.
Uglavnom, sa zemljom u plamenu, car je naložio vladinoj komisiji da ispita uzroke nezadovoljstva radnika u Sankt Peterburgu i njegovim predgrađima, a u nju je trebalo uključiti i predstavnike radnike. Pod uticajem socijalista, radnici međutim nisu dali svoje predstavnike. Komisija je mogla i bez njih da se pozabavi svojim poslom, ali je 5. marta raspuštena.
Uprkos tome što je nakon atentata na svog ujaka 17. februara car ponudio ustupke pobunjenom narodu, u vidu savetodavne skupštine, verskih sloboda, slobode govora u vidu prava Poljaka da upotrebljavaju svoj sopstveni jezik te smanjivanju poreza i rente koje su plaćali seljaci, narod nije više bio sa tim zadovoljan.
Seljaci su tokom leta nastavili da dižu ustanke. U Lođu su ubili jednog zemljoposednika, nakon čega su vladine trupe u "pravednom reciprocitetu" likvidirale 50 seljaka. Do aprila 1906. godine ubijeno je 12-14.000 ljudi i zatvoreno 75.000.
Narod počinje da ga zove Nikolaj Krvavi.
U svakom slučaju, sa zemljom u blokadi, pobunama i masakrima na sve strane, car Nikolaj II shvata da mora da pristane na veće ustupke. Kada je potpisao takozvani Oktobarski manifest kojim se obavezao da će stvoriti Državnu Dumu rekao je da se oseća odvratno i kao da je izdao dinastiju.
Međutim, ono što je izgledalo da je obećao nije u suštini ispunio, ali su do tada štrajkovi i pobune prestali, pošto je narod slavio i verovao da neće biti prevaren.
A bio je. Po ruskom ustavu iz 1906. godine polovinu deputata je određivao sam car i nalazila se po važnosti ispod Saveta ministara. Glasovi na izborima nisu vredeli isto; recimo, glas običnog radnika zaposlenog u industrijskom sektoru vredeo je 45 puta manje od glasa plemića i bogataša. Zato i jeste impresivno to što su većinu u Dumi uvek imale stranke koje su tražile pravednije društvo i barem ustavnu monarhiju, ako već ne republiku.
Car po ustavu nije smanjio svoje nadležnosti i nije prestao da bude samodržac. Odbijao je sve što je Duma tražila, poput opšteg prava glasa i toga da oni umesto cara postavljaju ministre. Mogao je da je raspusti po sopstvenom nahođenju, što je često radio. Premda je svaki zakon mogla da donese Duma, car je mogao da proglasi vanredni zakon bez njihovog parafa.
Velika vojvotkinja Olga Aleksandrovna, Nikolajeva mlađa sestra, posetila je Dumu tokom zasedanja i zapisala je da su joj predstavnici seljaka delovali sumorno, a da su ih (carsku porodicu) radnici gledali sa mržnjom.
Bio je to susret dva sveta koji nisu imali nikakvih dodirnih tačaka jedan sa drugim, i susret Romanovih sa realnošću. Ove dve socijalne klase nisu čak u svakodnevnoj komunikaciji ni isti jezik koristile: elita je pričala "otmenim" francuskim i na ruski gledala sa nipodaštavanjem kao na jezik prostog naroda (ovo je Tolstoj lepo prikazao), dok je narod znao samo svoj jezik, mada mahom, zahvaljujući nebrizi države, nije znao da ga stavi na papir.
Sve to skupa je dovelo do novih nevolja, pa je narednih godina bio povećan i broj atentata ali i broj smrtnih presuda i zatvorenika. Polako je počeo da se postavlja crveni tepih za veliko finale ove vekovne tragedije, u kojoj je bilo i ljubavi i mržnje, ali na kraju većinom samo ovog potonjeg.
FEBRUARSKA REVOLUCIJA
Rusija je u Prvi svetski rat ušla potpuno nepripremljena, u svakom mogućem smislu, i već tokom proleća i leta 1915. godine izgubila je skoro milion i po ljudi, uz još milion koliko joj je palo u zarobljeništvo. Sa vojskom u povlačenju, Rusi iza linija fronta udarili su na Nemce koji već dugo žive i rade u njihovoj zemlji.
Zbog ogromnog broja ljudi na frontu, došlo je do kolapsa čitave ekonomije. Pobune i ustanci su bili na svakom koraku, a Petrograd praktično pod vlašću štrajkača i revoltiranih vojnika. Glad je vladala svuda, sa nestašicom svake robe, inflacija je bila zaprepašćujuća, a nije pomoglo ni to što je Nikolaj zabranio Rusima da piju tokom rata da bi im digao moral. Ovo ne samo da je razbesnelo ljude, nego je i budžet ostavilo bez važnog izbora prihoda.
Liberali u Dumi su savetovali cara da formira demokratsku vladu, upozoravajući da ovo neće izaći na dobro, ali on nije hteo ni da čuje da se odrekne i jednog delića vlasti, uveren da ga je na to mesto postavio bog i da bi to bio akt protiv Hrista.
Što se tiče stanja u prestonici, bilo 170.000 vojnika u tom trenutku u Petrogradu. Uglavnom su to bili dečaci i starci, vođeni ratnim vojnim invalidima i kadetima iz akademija, zatim pomoćni bataljoni, a mnoge jedinice uopšte nisu prošle ni obuku, niti su imale oficire i puške.
22. februara 1917. godine, kombinacija jake zime i akutnog nedostatka hrane dovela je do početka štrajka i demonstracija. Došlo je i do sukoba sa carskim snagama, ali niko nije bio povređen.
23. februara (8. mart starom kalendaru) žene izlaze iz fabrika i traže "hleba i mira". Pozivaju muškarce da im se pridruže, i izvlače na ulice 50.000 ljudi. Tri dana kasnije ništa u gradu nije radilo. Policija počinje da puca po narodu, što izaziva nerede. Uskoro mnogi delovi policije menjaju stranu i sami većinom u potpunosti nezadovoljni carskim režimom.
Nikolaj II, krivo obavešten od strane ministra unutrašnjih poslova Protopopova da je sve u redu, umesto da se vrati u prestonicu, naređuje da se preduzmu odlučni koraci protiv demonstranata. 11. marta okuplja se velika masa, lojalna vojska otvara vatru i gine 200 ljudi. Puk Volinski odbija i puca umesto toga u vazduh, dok puk Pavlovski ubija oficire koji su izdali takvo naređenje.
Car raspušta Dumu i naređuje slanje pojačanja u grad na Nevi. Prekasno. 12. marta jedan puk za drugim dižu pobune, uključujući i legendarni Preobraženski puk Imperijalne garde, najstariji i najtvrdokorniji puk osnovan od strane Petra Velikog. Gore arsenali, sudovi, policijske stanice, ministarstvo unutrašnjih poslova i generalštab. Do mraka tog dana, 60.000 vojnika je ustalo protiv cara.
Pripadnici Dume i demokratski izabranih radničkih sovjeta formiraju Privremenu vladu u pokušaju da zavedu red. Traže abdikaciju imperatora. Generali, savetnici i njegovi doskorašnji ministri mu objašnjavaju da nema drugog izbora. Svi od njega traže da abdicira. On na kraju popušta.
EPILOG
Zemlja ulazi u haos narednih šest meseci, Privremena vlada ne ispunjava ključno obećanje - mir sa Nemačkom i povlačenje iz rata, nakon čega, u oktobru (odnosno novembru po novom kalendaru), na vlast dolaze boljševici pod parolom "sva vlast sovjetima", koju nikada nisu u suštini ispunili, s obzirom da su se postarali da sovjeti uvek biraju njihove (jedine) kandidate.
Nakon što je nova vlast u Petrogradu potpisala separatni mir sa Nemačkom čime se odrekla ogromnog dela teritorije (uzgred, boljševici su obećali mir i na krilima tog obećanja okupili oko sebe kritičnu masu kojom su izveli prevrat; pritom su bili ubeđeni da će talas revolucije zahvatiti odmah i Nemačku te da među socijalističkim državama neće biti bitno ko drži koliku teritoriju i šta), izbija ustanak procarističkih snaga.
Njima se priključuju anti-carististički anti-boljševici, što dovodi do potpune konfuzije u pokretu. Premda su držali daleko veće delove zemlje, u odnosu na boljševike koji su držali samo najbitniji deo - evropsko srce Rusije, nikada nisu uspeli da se približe pobedi zbog velikih podela unutar ovog fronta, razjedinjenosti oko ciljeva i metoda i sa svakim generalom koji vuče na svoju stranu.
U svakom slučaju, u julu 1918. godine su se približili Jekaterinburgu gde su boljševici držali u kućnom pritvoru porodicu Romanov. Navodno nemajući vremena da ih evakuišu, a ne želeći da ih oslobode belogardejci koji bi time dobili možda presudni legitimitet i podizanje morala kao i barjak oko koga bi mogli da okupe dodatnu silu, stiže naređenje od Sverdlova da ih se strelja, što se odmah izvršava u podrumu kuće.
Reakcija običnih Rusa jednostavno izostaje. Prosto, toliko je krvi proliveno od strane snaga lojalnih caru pre revolucije, i toliko je ljudi stradalo u građanskom ratu koji je usledio posle nje, da nije postajala osoba koja nije izgubila barem jednog rođaka ili prijatelja. Smrt Romanovih im je sada bila samo još jedna smrt u nizu. One koje su ih direktno pogađale padale su im na srce mnogo gore.
Jekaterinburg će se kasnije prozvati Sverdlovsk, ali će mu se posle sloma komunizma vratiti stari naziv. Ruska pravoslavna crkva će Romanove proglasiti za svece, i podićiće hram na mestu kuće Ipatijevih u kojoj su likvidirani van zakona (utoliko više što nema tog suda na svetu koji bi na smrt mogao da osudi decu).
ZAKLJUČAK
Kako ga Rusi danas vide, jedna je stvar. Kako su ga videli pre sto godina nešto je potpuno drugo. Svi narodi imaju tendenciju da budu nostalgični prema prošlosti i da selektivno biraju samo dobre stvari, pa ni Rusi nisu izuzetak.
Za cara Nikolaja II kažu da je privatno bio dobar i nežan čovek, istinski hrišćanin. Zbog toga je teško reći kolika je njegova odgovornost za sve masakre i pokolje i bedastoće koje su počinile njegove snage i ljudi koje je postavljao na ključne državne funkcije.
Apsolutistička vladavina jednog čoveka se neminovno odražava na ponašanje njegovih podređenih, od ministara do naoružanog kozaka koji stoji pred ljudi koji traže veća prava, a koji počinju da deluju na isti apsolutistički način. Možda je on i imao dobre namere (ne možemo ni da tvrdimo ni izričito da negiramo), ali upravo je njima popločan put do pakla.
Ako je sve rađeno bez njegovog znanja, ili bez njegovog naređenja, morao je da učini sve da se to nikada ne ponovi nakon 1905, a on nije učinio ništa. Na kraju, čak je tražio preduzimanje odlučnih koraka protiv demonstranata koji su doveli do novih pokolja na ulicama i kolapsa njegove vlasti.
Za to je na kraju platio svojim životom, a sa njim i njegova porodica. Žalosno je ono što im se desilo, ali ništa žalosnije nego ono što se dogodilo milionima drugih Rusa tokom njegovog carevanja.
(L. B.)
Povezane vesti
Beogradski stranci: Istorija isklesana u kamenu - Porodica Bertoto
Džimi Karter: Od uzgajivača kikirikija do Bele kuće i Nobelove nagrade za mir
Ukrajina žestoko udarila na Putina: Gori na zapadu Rusije, gađali skladište nafte
<% post.title %>
Konačno dobre vesti iz Ukrajine: Dve strane uoči Nove godine razmenile više od 300 zarobljenika
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Damir rezervisao apartman na planini, dao avans 27.000 dinara pa otkazao smeštaj i zapao u ozbiljan problem - umesto da ga brane, ljudi ga napali: "Gazda odbija da mi vrati novac"
"NIJE BRAT SAMO KOGA MAJKA RODI" Taksista Branko (43) donirao bubreg svom drugu iz školske klupe pa plemenitim gestom oduševio Srbiju (FOTO)
Kuvar Stefan odbio brojne svetske restorane vratio se u svoje selo: "Svi misle da sam otvorio malu kafanu, ali kad probaju moju hranu, sve im bude jasno"
maki
mozda je car bio los i omrazen, ali se narod u rusiji ili novonastalom sovjetskom savezu, tek 'usrecio' dolaskom komunizma, mozda ne trenutno, ali dolaskom staljina na vlast ukinute su sve slobode, a broj ubijenih se meri milionima
Podelite komentar
Nenad Canovic
Da nije ovog CARA srba danas nebi bilo!!! Neka ti je vecna slava od srpakog roda hvala
Podelite komentar
Rodja
Plakali su, itekako, naricali su sve do pre neku godinu kada ih je jedva napustio osamdesetogodišnji komunistički jaram. 32 miliona Rusa, pretežno Belogardejaca, stradalo je od 1918. do 1922. godine iz jednog jedinog razloga - što su bili za cara, a protiv Lenjina. Poleteli su za parolama "jednakost, sloboda..." ubrzo su shvatili prevaru. Oni što su vikali "jednakost, sloboda" pare i slobodu su uzeli za sebe. Na narod su stavili jaram. Zna to jako dobro svaki Rus.
Podelite komentar