KO JE PRVI OKITIO JELKU, A KO SLAVIO NOVU GODINU? Sve što niste znali o najluđoj noći

Nova godina mnogima uliva nadu u "bolje sutra", budi optimizam i pokreće pozitivne misli  i energiju koja prosto struji među ljudima koji željno iščekuju neke nove početke. Ona predstavlja, simbolično, obnavljanje života, a običaji koji su vezani za ovaj praznik potiču iz daleke prošlosti. U skoro svim delovima sveta odlazak stare i doček nove godine je prastari religijski, društveni i kulturni obrazac.

Iako istorija proslavljanja Nove godine nije u potpunosti utvrđena, smatra se da su Vavilonci ovaj praznik slavili još pre 4.000 godina. Rimljani su takođe obeležavali Novu godinu, ali se njihov kalendar menjao sa svakim novim vladarom sve dok rimski Senat 153. godine pre nove ere nije “ustoličio” 1. januar za početak Nove godine. Neki naučnici tvrde da su Novu godinu prvi počeli da je slave Kinezi.

Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj kićenja jelke. Preci današnjih Nemaca smatrali su da na jelkama živi "šumski duh", zaštitnik prirode, pa su stari ratnici za novogodišnju noć odlazili u šumu da ga umilostive.

Kasnije su počeli da donose jelke kućama, pa je tako ovo drvo ušlo u u domove kao simbol Nove godine

Prema jednoj od legendi, kićenje je započeo utemeljitelj protestantizma Martin Luter. Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su svetlucale kroz granje jelki.

Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. U drugim zemljama Evrope i Americi, kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.

Ljudi širom sveta i danas uz šampanjac, poklone i vatromet, pompezno proslavljaju dolazak nastupajuće godine. Neki novogodišnji simboli opstali kroz sve civilizacijske promene.

Jedan od najatraktivnijih simbola je novogodišnja parada, uobičajena kod mnogih naroda.

Stvaranje zaglušujuće buke koje potiče iz rituala teranja zlih demona, takođe se zadržalo u mnogim krajevima sveta – ali danas kao lupanje u lonce i tiganje, kucanje čašama, zvonom zvona, bubnjevima, sirenama, muzikom i neizbežnim vatrometom.

Takođe, poslednjih decenija izuzetno je popularan doček Nove godine na centralnim gradskim trgovima.

Iako mnogi misle da su novogodišnja obećanja i želje novijeg datuma, tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala da vrate oruđe za rad koje su posudili ranije te godine.

Moderna obećanja najčešće se odnose na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost.

Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja – porodičnog, sa prijateljima, na organizovanim proslavama i to u svečanim odelima, s posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera.

Treba istaći i da, iako svi narodi proslavljaju ovaj praznik kao novi i bolji početak, ne raduju mu se svi istog dana, jer jedni poštuju lunarno (prema kretanju Meseca), a drugi solarno (prema kretanju Sunca) računanje vremena.

Za razliku od solarne koja ima stalno utvrđen datum, oni narodi koji vreme određuju prema Mesecu imaju Novu godinu promenljivog datuma i ona se slavi na dan mladog Meseca, između 20 januara i 20. februara.

Lunarnu Novu godinu, danas više kao deo tradicije, obeležavaju u Kini, Japanu, Indiji, Vijetnamu i još nekim zemljama, pri čemu takođe proslavljaju i solarnu, prema gregorijanskom kalendaru.

(Telegraf.rs)