NAUKA DOKAZALA NEŠTO UŽASNO: Šansa da živimo u kompjuterskoj simulaciji - 100%! (FOTO)

Da li je vaš život stvarno vaš život, ili je zapravo san nekog leptira? Ili je možda složena kompjuterska simulacija koja ne može da se razluči od stvarne stvarnosti?

Preporučujemo

Pitanja o prirodi realnosti nisu nikakva novost, i premda su za ovo mnogi čuli tek sa filmom "Matriks", a oni obrazovaniji saznali od Dekarta, istina je da su ih ljudi postavljali i pre više hiljada godina.

Prvi je bio kineski filozof Žuangzi negde oko 300. p.n.e., koji je primetio da se njegovi snovi u kojima je leptir uopšte ne razlikuju od iskustva bivanja Žuangzijem. U suštini, on sa sigurnošću nije mogao da kaže da li je Žuangzi koji sanja da je leptir, ili je možda leptir koji sanja da je Žuangzi.

Ideja da je čitava stvarnost zapravo samo iluzija je nešto čime su se bavili mnogi veliki umovi, od Bude pa do egzistencijalista. Oksfordski filozof Nik Bostrom je prvi koji je predložio da zapravo živimo u kompjuterskoj simulaciji. Njegova premisa je bazirana na seriji teško oborivih pretpostavki.

Prvo, tehnološko društvo može vremenom razviti sposobnost stvaranja kompjuterske simulacije koja je nerazlučiva od realnosti, barem za stanovnike te simulacije. Savremeni napredak nauke na ovom polju ide ka tome.

Drugo, takvo društvo neće ovo uraditi jednom ili dvaput, odnosno, neće napraviti jednu ili dve takve simulacije. Ne, takvo društvo će napravi ogroman broj takvih simulacija, jer ako svako može da je napravi za sebe, onda će broj svakako biti veliki.

Treće, ako se puste da postoje dovoljno dugo, odnosno da se razvijaju, društva koja postoje unutar takvih simulacija vremenom će i sama postati sposobna da razvijaju sopstvene simulacije, koje će takođe biti nerazlučive od realnosti simulacije u kojoj su nastale.

Kao rezultat, imamo milijarde potencijalnih simulacija sa gotovo beskonačnim brojem kaskadnih podsimulacija, i sve bi bile potpuno savršene iz ugla onih koji u tim simulacijama žive. Ipak, postoji samo jedno ultimativno praotačko društvo od koga je sve počelo.

Matematička računica koja stoji iza ovoga je zapravo jako jednostavna: šanse da živimo u kompjuterskoj simulaciji su blizu beskonačno prema jedan! Drugim rečima, skoro pa apsolutno sigurno.

Postoji jedan argument protiv ovoga, naime, da je nemoguće napraviti računar sa snagom koja bi omogućila da se ovakva simulacija napravi.

Na stranu činjenica da su današnji računari bukvalno vanzemaljska tehnologija u odnosu na ono što smo imali pre samo 50 godina, da ne pričamo o tehnološkom nivou na kome smo bili pre 100, te da se ne može sa sigurnošću reći da nije moguće napraviti računar koji može da kreira simulaciju i u da u nju smesti čitav univerzum.

Postoji jedan interesantniji kontra-argument.

U pitanju je pojava koju i danas često viđamo u savremenim kompjuterskim video igricama a i koju ste sami videli ako ste se u njima kretali brže od vaše grafičke karte, a to je ono neobično uživo crtanje drveća i zgrada koje se delić po delić pojavljuju pred vašim očima.

Šta više, ovo bi moglo da objasni neke neobične pojave u kvantnoj fizici, na primer, zašto čestice imaju nedeterminisanu poziciju sve dok nema nekoga da ih opazi.

Drugim rečima, ono što niko ne opaža i ne postoji dok se ne pojavi neko ko će to da vidi. Recimo, ogromni predeli u Sahari možda se pojavljuju tek onda kada se pojavi i čovek u njihovom prisustvu, ili neko usmeri satelit na taj segment planete.

Što je najgore od svega, simulacija zapravo može da bude mnogo manja nego što mislite.

Možda postoji svega nekoliko aktivnih učesnika simulacije, dok ostatak sveta popunjavaju ne-aktivni likovi koje kontroliše računar. Njihove akcije su simulirane dok ih vi opažate, i pažljivo se vrše kako biste stekli utisak da oni vode svoje živote u potpunosti nevezano za vas.

Vi valjda niste kompjuterski karakter, s obzirom da ste svesni, ali možete li sa sigurnošću reći da mi nismo upravo vođeni računarom, sve u cilju vašeg zbunjivanja?

(J. G.)