Kockao se celog života, a onda je morao da bira između svog i života svoje porodice!

Za kockare svi kažu da su posebna vrsta ljudi, i da je kockarski poriv najteže obuzdati i zaustaviti. Međutim, samo oni koji se bore sa tom vrstom zavisnosti znaju kako balansiraju između poriva i porodice.

Preporučujemo

Vuk nešto nije mnogo razmišljao o tome. Dok je dobijao, dobijao je. Nije se čak nervirao i kad je gubio, jer je znao da se točak sreće stalno okreće, i da je pitanje vremena kada će se opet okrenuti na njegovu stranu. Ipak, kocka se već 20 godina i voli da misli da nikoga nije oštetio do sebe samog.

Nije se brinuo o kamatama koje treba da plati zelenašima, nije razmišljao o majci i sestri koje su jedine dve žene koje su sve vreme ostale uz njega, nije brinuo ni oko čega sve dok ga je karta htela. Znao je da priča da je smisao sveta i Kosmosa sadržan u tih 5 karata koje dobiješ podeljene za poker stolom. A život je ono što od tih karata napraviš.

A njegov život je bio iz dana u dan. U stvari, od stola do stola. Vuk nije pio i nije imao druge poroke, kao da je svo svoje biće rešio da podredi kartama i razumevanju istih. I iako su karte bile te koje su ga izneverile najviše puta u životu, uvek im se iznova vraćao, sa još većim žarom i još većom željom da ih pobedi jednom za svagda.

Ta nedelja mu je bila posebno naporna. Zelenaši ga već 4. dan jure za novac, nije spavao kod kuće, čak nije ni igrao partije na mestima gde ih igra inače. Krio se, ali se sve to vreme kockao, sa većim žarom nego inače. Pokušavao je da ne misli na sestrinu bolest, trudio se da ne misli o bivšoj ženi, želeo je samo da se skoncentriše na karte. Trebao mu je novac, znao je to i znao je da mora da ga stvori.

Jedva je uspeo da zadrži mirno lice kada je dobio taj ful i odneo ceo dobitak sa stola. Psovke ljudi sa kojima je igrao ga nisu doticale, imao je taman dovoljno da plati kamate zelenašima i da prestane da se krije. Uredno je složio ceo svoj dobitak u torbicu, klimnuo glavom prisutnima i bez reči, pobednički napustio stan u kome je igrao.

Dok je koračao do kola i pisao poruku zelenašima da se vide da im vrati dug, zazvonio mu je telefon. Bio je to glas njegove majke

- Vuče, dođi odmah na Urgentni, hitno je. Tvoja sestra je u pitanju.

Osetio je talas nemira kako se podiže, seo u kola i manijakalno vozio dok nije došao. Uleteo je u hodnik držeći torbicu sa parama pod miškom, ugledao je majku kako sedi na klupi i plače. Seo je pored nje i zagrlio je. Nije ništa rekao, ona ga je pogledala i izgovorila

- Ovo je sada najozbiljnije. Lekari kažu da joj treba hitna operacija ako hoćemo da preživi. Nemamo osiguranje, a znaš da nemamo mi novaca. Mlada je Vuče, možemo da je spasimo, život je pred njom.

Vuk je znao da u torbici ima novaca da plati operaciju i oporavak, ali je isto tako znao da ako večeras ne plati dug teško da će živ dočekati sledeći dan. Pogledao je u majku, koja kao da mu je pročitala misli, stegla ga je za ruku i rekla

- Znam Vuče. Odluka je tvoja.

Prvi put mu se tada posle mnogo vremena zavrtelo u glavi i pripalo mu je muka. Svi njegovi pogrešni životni izbori i loše odluke dovele su ga dovde - da bira hoće li pomoći porodici da živi normalno, a da on ne može da uživa sa njima, ili će se opet okrenuti sebi i ugroziti jedine dve osobe koje ga vole. Zažmurio je, stegao torbicu u jednoj ruci, i majčinu šaku u drugoj, duboko udahnuo i ustao.

Šta bi ste vi odlučili da ste na Vukovom mestu? Da li bi ugrozili svoj život da bi pomogli drugima, ili bi spasili sebe? Vaš nastavak priče možete ostaviti u komentarima.

Ako vam se dopada pva priča možete pročitati i - Posle 25 godina srela je brata za koga je mislila da je mrtav, i saznala mračnu tajnu njene porodice, Tvoja tri sledeća statusa na Fejsbuku postaće stvarnost i Imao je dobar posao, odličnu platu, a onda je dobio dedino pismo koje je promenilo sve!

**Napomena: Ova priča je izmišljena, i svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna.**

(Telegraf.rs)