ZAMISLITE DA JE SAHARA MORE: Projekat koji je mogao da promeni atlas sveta! (FOTO)

Imamo običaj da srpski narod smatramo megalomanskim, kao da je to nešto karakteristično samo za nas, zaboravljajući da je megalomanija često samo prolog u velika dostignuća koja menjaju tokove istorije. Svakako je kao megaloman mogao da zvuči Temudžin da je, dok je bio okovan kao rob od strane neprijatelja svog oca, rekao da će jednoga dana postati Džingis-kan i gospodar Azije. Megaloman je bio i Aleksandar Veliki kada je krenuo u pohod na Persiju, a bili bi to svakako i oci Amerike da su potkraj 18. veka izjavili da žele da naprave najmoćniju svetsku silu.

Preporučujemo

Zbog toga ne bi trebalo tako lako odbacivati megalomanske planove, jer nikada ne znate šta iz toga može da proistekne.

Saharsko more je bio naziv hipotetičkog makro-inženjerskog poduhvata koji je za cilj imao da od najveće pustinje na našoj planeti napravi vodenu površinu koristeći se vodom iz Atlantskog okeana i Mediterana, kojima bi se poplavili predeli ovog područja koji leže ispod nivoa mora, time donoseći vlažni vazduh, kišu i poljoprivredu duboko u Severnu Afriku.

Kamile se napajaju u saharskoj oazi. Foto: Wikipedia Commons/Dario Menasce

Krajem 19. veka i početkom 20. mnogi su svetski naučnici i inženjeri, ali prevashodno oni iz evropskih kolonijalnih sila, predlagali i razrađivali ovaj koncept, koji je postao toliko popularan da se čak javljao i u literaturi onog vremena.

Prvi je to učinio engleski inženjer Donald Mekenzi 1877. godine, predloživši da se proseče kanal od Ras Džubija u južnom Maroku do velikog basena i nizije poznate kao El Džuf. Ovaj basen je oko šezdesetak metara ispod nivoa mora na svom najdubljem mestu i mogao bi da napravi veštačko more veličine oko 155.000 kvadratnih kilometara, otprilike kao dve Srbije. Potom bi se ovo more kanalom povezalo sa rekom Niger. Šta više, geološka istraživanja su pokazala da je prostor El Džufa jednom davno zaista i bio povezan sa Atlantikom putem kanala u blizini Sakijet el-Hamre.

Jedan od planova plavljenja Sahare i stvaranja veštačkog mora u pustinji. Foto: Wikipedia Commons/Profburp

I drugi su baseni bili takođe u opticaju, ne samo kao alternative, već kao dodaci na ovaj, koji se nalaze u Tunisu i Alžiru. Fransoa Eli Ruder, francuski geograf koji je odigrao bitnu diplomatsku rolu u gradnji Sueckog kanala, predložio je naredne godine da se tu napravi veštačko more, prokopavanjem kanala od Gabeskog zaliva do malog slanog jezera El Fedžedža što bi omogućilo da se vodom ispuni ceo basen; veličina ovog mora bi međutim bila mala, svega 8.000 kvadratnih kilometara. Procenjeno je da bi ovo koštalo oko 30 miliona ondašnjih dolara.

Sve ovo bi navodno dosta popravilo vremenske prilike na Starom kontinentu, smatrali su pobornici, dok su oponenti verovali da bi to od Evrope napravilo močvaru neprestano razaranu zaraznim bolestima. Francuska vlada je međutim odustala kada se pokazalo da nisu svi delovi ovog prostora ispod nivoa mora kako se verovalo.

Topografija pustinje Sahare. Foto: Wikipedia Commons/T L Miles

Međutim, ideja je oživela 1900. godine kada je francuski profesor Ečegojan predložio gradnju dužeg i dubljeg kanala koji bi doneo ne samo kolonizaciju inače pustih predela već i more veličine pola Sredozemnog. Vlada u Parizu je i ovo uzela u razmatranje, pa je na kraju i od toga odustala; kritičari su ponovo ukazivali da nisu svi delovi Sahare ispod nivoa mora te da bi to stvorilo nepravilno more sastavljeno od zaliva i uvala, iako se nama to čini kao plus, pošto to znači da bi bilo više zemljišta za naseljavanje.

Naredni su bili američki članovi "Operacije Plaušer" koji su smatrali da se nuklearnim eksplozijama može inženjerski izgraditi kanal, ali se od ovog ludila na sreću odustalo.

Ipak, ideja je to toliko primamljiva da ju je čak i Žil Vern opisao u svom poslednjem romanu "Invazija mora", kao i Džon Vindam u svom delu "Tajni narod". Ko zna, možda jednoga dana opet zaživi. Danas je u svakom slučaju realnija njena materijalizacija.

(S. P.)