Bolest zbog koje se polivaju ledenom vodom ime nosi po legendarnom sportisti (FOTO) (VIDEO)

Amiotrofična lateralna skleroza je neurološka bolest koja zahvata gornje i donje motorne neurone i jedna je od najčešćih oboljenja prouzrokovanih njihovom degeneracijom. Može se javiti pojedinačno, samo u jednoj generaciji, ali jedna desetina obolelih ima takvu porodičnu istoriju. U Americi, 20.000 ljudi boluje od ALS, a svake se godine dijagnostifikuje 5.000 novih slučajeva.

Preporučujemo

Oni koje zahvati u početku osećaju slabost u mišićima, trzanje i grčenje, a kako bolest napreduje progresivno im se onesposobljava hod, govor, gutanje, a na kraju čak i disanje. Mnogi od nesrećnika koji se sa njom bore poslednje dane svog života provedu u potpunoj paralizi, a jedini funkcionalni organ ostaje mozak. Gubitak mišićne mase i snage je progresivan, a dolazi i do razvoja dizartrije i disfagije.

ALS ima brzi progresivni tok, a jedini je odobreni lek riluzol, ali su čak i njegovi učinci skromni; zanimljivo je da je nekoliko naučnih studija ustanovilo statističke korelacije između ove bolesti i nekih poljoprivrednih pesticida.

Postoje poznati ljudi koji su od nje bolovali, ili i dalje boluju. Svakako, Stiven Hoking je najpoznatiji živi među njima. Ali postoji jedna osoba po kojoj je cela bolest kolokvijalno zapravo dobila ime, njena najpoznatija žrtva.

U pitanju je Lu Gerig.

Svaki Amerikanac, ili svaki ljubitelj bejzbola, odmah će znati o kome pričamo. Lu Gerig je legendarni prvi bejsmen Njujork Jenkisa, koji je u najelitnijoj ligi ovog sporta proveo 17 godina, i bio poznat po svom nadimku Gvozdeni Konj. Za vreme svoje karijere, a i danas, stoji rame u rame sa Bejbom Rutom, čovekom koji se može nazvati Peleom bejzbola. Lu Gerig bi, možda, u takvom poređenju mogao da bude Johan Krojf.

Rođen je 19. juna 1903. godine, u Njujorku, u Ist Harlemu, na Menhetnu, kao drugo dete nemačkih imigranata. Otac mu je bio alkoholičar i često bez posla, dok mu je majka bila kućna pomoćnica.

Pozornost američke sportske javnosti prvi put je privukao igrajući za Njujoršku trgovačku školu na čikaškom Kabs Parku (danas Rigli Fild), protiv domaće ekipe srednje škole Lejn Tek. Oduševio je masu od 10.000 gledalaca, nakon što je doneo pobedu svojoj ekipu lansiranjem lopte u potpunosti van stadina - nešto nečuvano za dete od 17 godina (zapravo, nešto nečuveno generalno, jer ovo se u to doba zaista retko dešavalo i u MLB).

Studije je nastavio na Kolumbiji, gde je nastavio da oduševljava sve koji su imali sreću da ga gledaju. Među njima je bio i skaut Njujork Jenkisa, koji je posebno bio fasciniran njegovom udaračkom levicom. Dva meseca nakon najdužeg houm rana u koledžskim ligama potpisao je ugovor sa najčuvenijim bejzbol timom u istoriji igre, a potom je otišao na kaljenje u niže lige, gde je delimično proveo dve sezone.

Nakon što se vratio u Njujork, nije bilo potrebno mnogo vremena da počne da postaje nezanimljivi deo drimtima, zajedno sa Bejbom Rutom. Nećemo vas ovde daviti o statistici, toj svetinji najomiljenijeg američkog sporta koji jedini uspeva da definiše srž najmoćnije zemlje sveta; rećićemo vam samo da je šest puta osvojio MLB, sedam puta pobedio u ol-star meču i da je jednom osvojio triplu krunu.

Rećićemo vam takođe i da je u svojoj Američkoj ligi (jednoj od dve u MLB; druga je Nacionalna liga) dva puta bio MVP, jednom najbolji udarač i tri puta houm ran prvak. Sve do 1995. godine držao je rekord po broju uzastopno odigranih utakmica, 2.130. Njegov rekord od 23 grend slema (houm ran udarac u situaciji u kojoj su sve tri baze okupirane) oborio je tek nedavno Aleks Rodrigez, koji takođe igra za Jenkize.

Rećićemo vam takođe i da je dugo godina bio kapiten Jenkisa, da je jednom postigao četiri houm rana na meču, da je bio prvi bejzbol igrač čiji je broj (4) trajno otišao u penziju, da se nalazi u najboljem timu MLB za celo 20. stoleće (imao je najviše glasova navijača) i da se nalazi u najboljem timu MLB svih vremena. Proglašen je i za najboljeg prvog bejsmena u istoriji. Ima svoj spomenik na stadiona tima kome je dao celu svoju blistavu karijeru. MLB ima i Nagradu Lua Geriga koja se na godišnjem nivou dodeljuje igraču koji na najbolji način pokazuje integritet i karakter svojstven čoveku po kome nosi ime.

1939. godine ušao je u bejzbolsku Kuću slavnih. Iste godine kada je otkrio da boluje od ALS, na užas, tugu, bol i zaprepašćenje celokupne američke javnosti, koja je svom velikanu odmah počela da se odužuje na način na koji on to i zaslužuje. Poslednje je dve godine svog života Lu Gerig možda proveo u fizičkom bolu i patnji, ali ih je proveo i u shvatanju da je postigao nešto veliko u životu. Toliko ljudi je plakalo zbog njegovih muka, toliko ljudi ga je volelo, toliko se ljudi trudilo da mu oda počast.

Zato ne treba da čudi što je jedan od najemotivnijih govora u istoriji sporta generalno održao upravo Lu Gerig 4. jula 1939. godine, na svom oproštaju, pred rasprodatim krcatim tribinama Jenkiz stadiona, kada se ljudima zahvalio i sebe nazvao "najsrećnijim čovekom na svetu". Često se ovaj govor naziva i "bejzbolskim getinburškim govorom", kao aluzija na čuveni govor koji je Abraham Linkonl održao na mestu Getinburške bitke nakon predaje konfederalnih snaga.

Preminuo je 2. juna 1941. godine, u 10 časova i 10 minuta uveče, u svom domu u Bronksu. Gradonačelnik Njujorka, LaGvardija, po kome danas jedan od glavnih aerodroma u ovom gradu nosi ime, naredio je da se sve zastave spuste na pola koplja, a svi stadioni u MLB su uradili isto.

On nije imao dece. Potomci onih koji su ih imali danas se polivaju kofama ledene vode, a da nemaju predstavu zašto to rade. Nije poenta u polivanju. Poenta je u doniranju novca koji će pomoći u lečenju obolelih od Lu Gerigove bolesti, u lečenju onih koji boluju od oboljenja koje nosi ime po jednom od najvećih sportista i ljudi 20. veka.

(V. V.)