Zamislite da se šetate ulicom i da se odjednom nađete u srednjem veku. Oni tvrde da im se baš to dogodilo (FOTO) (VIDEO)

Putovanje kroz vreme je jedna od onih misterioznih ideja koje ne prestaju da zapaljuju i raspaljuju našu maštu, i da nas dovode do ludila. Mogućnost da odemo u prošlost i promenimo nešto u čemu smo pogrešili, i nešto u čemu je pogrešio naš predak ili narod kome pripadamo, i tako potpuno promenimo sadašnjost je jednostavno previše snažna da bi joj se moglo odoleti. Mogućnost da odemo u budućnost i da saznamo kako će svet izgledati (ili da saznamo rezultate svih mečeva i tako steknemo prednost na kladionici; pogledati "Povratak u budućnost 2"), jednako je moćna.

Preporučujemo

Ali, šta ako slučajno otperjamo negde unazad ili unapred kroz vreme, ne zato što smo hteli ili zato što smo se za to spremali i na tome radili, već iz nekog nepoznatog fizičkog razloga kao što je iznenadna pojava nekakvog portala, zbog savijanja vreme-prostor kontinuuma ili nečeg trećeg.

Verovali ili ne, postoji i postojalo je mnoštvo ljudi koji tvrde da se baš to njima desilo. Laički, ovo se zove "tajmslip" ili "vremekliz" na srpskom, mada se stručno zove retrokognicija. Ovo su neki od najčuvenijih slučajeva.

Incident Moberli-Žorden

Najčuveniji od svih slučajeva. Šarlota Ana Moberli i Eleanora Žorden bile su 10. avgusta 1901. godine u poseti Versaju, kada su odlutale u vrt Peti Trijanona, malog dvorca u okviru ovog kompleksa.

Iznenada, osetile su čudnu promenu ambijenta i atmosfere, sve je delovalo neprirodno i neprijatno, čak je i drveće delovalo nekako jednodimenzionalno i beživotno, kao na tapiseriji, a nije bacalo ni senke. Vetar je prestao da duva. Jedna žena je stajala na prozoru i mahala belom zastavicom; ispred napuštene pomoćne kuće je bio starinski plug; ljudi su bili obučeni kao da su s kraja 18. veka; ispred baštenske kućice su naleteli na užasnog i jezivog čoveka koji im je bez obzira na to pokazao put prema mostu koga nije bilo 1901. godine ali za koga je kasnije utvrđeno da je zaista postojao nekada.

Tada, kada su došli do bašti ispred palate, dogodilo se ono najbitnije. Videli su ženu obučenu u letnju haljinu sa šeširom koji je stvarao senku na glavi, na kojoj je bilo dosta svetle kose. Za nju su kasnije tvrdile da je bila Marija Antoaneta. Takođe, kasnijim istraživanjem su "ustanovile" da su nabasale na događaj iz 10. avgusta 1789. kada su sankiloti upali u Versaj i masakrirali švajcarsku gardu. Akademska zajednica nikada nije poverovala u ovu priču.

Rudolf Fenc

Urbana legenda kaže ovako: u Njujorku 1950. godine čovek koji nosi odelo iz 19. veka iznenada se pojavljuje na kolovozu, potpuno izgubljen, i biva udaren kolima i na licu mesta gine. Kod njega pronalaze token za pivo sa imenom salona za koji niko nikoga nije čuo, račun za održavanje konja, 70 dolara, biznis kartu sa imenom Rudolfa Fenca i adresom na Petoj aveniji kao i pismo poslato na tu adresu. Ni jedan predmet nije pokazivao znake propadanja.

Kapetan iz Odeljenja za nestale njujorške policije otvara istragu i ubrzo nekako dolazi do Rudolfa Fenca Juniora; međutim, on je mrtav, a njegova udovica živi na Floridi. Ona ga upoznaje sa činjenicom da je njen svekar nestao u 29. godini, 1876. godine, i da nikada više nije viđen nakon što je izašao da se prošeta. U strahu da ne dobije otkaz na bazi mentalne neuračunljivosti ako nekome bude rekao o ovom vremeplovu, kapetan zatvara istragu.

Naravno, kasnije je utvrđeno da je priča zapravo sedamdesetih oživljenja, a da je prvobitno puštena u promet pedesetih godina u jednom stripu. Šteta. Stvarno je dobra priča.

Nestali hotel

Dva engleska bračna para, Simpsonovi i Gizbiji, vozili su se Francuskom oktobra 1979. godine, na putu ka Španiji, kada su odlučili da odsednu i prenoće u nekom starinskom i čudnom hotelu. Policija je bila čudno obučena, sve je izgledalo jako rustično, a i cena usluge je bila nenormalno niska. Zadovoljni ambijentom i osećajem koji im je pružio, odlučili su da ga posete i na putu kući.

Samo što više nisu mogli da ga nađu: baš tamo gde je trebalo da bude nije bilo ničega. Fotografije koje su načinili tokom prvog borakva su misteriozno propale, a čak se ni na negativima ništa nije moglo videti. Šta su doživeli ostaje misterija do dana današnjeg. Osim, naravno, ako nisu sve izmislili.

Tri mornarička kadeta u srednjem veku

Prvo što su osetili je tišina. Zvona seoske crkve su prestala da zvone; patke su stajale nepokretne, pesma ptica je izbledela, vetar je prestao da duva, drveće nije bacalo senke. Ulica je bila potpuno napuštena, a kuće su izgledale neobično oronule, loše sagrađene, kao da su ih ručno gradili od blata. Nigde nije bilo automobila, telefonskih kablova niti TV antena. Sve je imalo srednjevekovni izgled. Jedan od trojice kadeta je pogledao kroz prozor jedne kuće i video raspadnute leševe životinja u mesari; sve je bilo prljavo i izgledalo je neverovatno da bi inspekcija dozvolila da ovako nešto postoji u 1957. godine.

Pobegli su glavom bez obzira.

Tek krajem osamdesetih jedan od te trojice je odlučio da obnovi sećanja na ovaj događaj i posetu selu Kersiju u južnom Safoku, u Engleskoj. Kontaktirao je svoje prijatelje, a potom su zajedno pozvali autora Endrjua Mekenzija koji se upravo bavio ovakvim pojavama.

On je ustanovio da je misteriozna kuća za koju su tvrdili da je mesara, 1957. godine bila privatna kuća; međutim, sagrađena je 1350. godine a mesara je bila barem od 1790. To što ni crkve iznenada više nije bilo na vidiku ukazuje na godinu 1349. kada je pola seoskih žitelja pobila kuga, a gradnja zvonika bila prekinuta; Mekenzi zato postavlja vreme njihovog putovanja kroz vreme na 1420. kada kupola nije bila sagrađena a selo bilo dovoljno bogato od trgovine vunom da lokalna mesara može da ima staklo (retkost za srednji vek).

Problemi sa ovom pričom? Ima ih nekoliko. Prvo, ovo selo je idealno za zabunu pošto zaista deluje srednjevekovno. Šta više, ovo najsrednjevekovnije selo u celoj veseloj staroj Engleskoj. Nije bilo telefonskih kablova? Mesno udruženje se izborilo da idu ispod zemlje da bi sačuvalo starinski izgled sela. Međutim, najveći problem je postojanje mesare. Pričamo o vremenu kada je meso bilo jako skupo a ishrana seljaka vegetarijanska; meso se jelo jako retko. Mesare su postojale, ali u gradovima. I još jedna stvar: treći prijatelj se ne seća ničega neobičnog.

Bitka iz mračnog doba

Drugi je dan januara 1950. godine. Desetak milja daleko od Brehina u Škotskoj, održava se koktel parti. Na njemu je, među gostima, i gospođica E. F. Smit, tada 55-godišnja usedelica, koja inače živi u selu Letam, ispod brda Dunihen. Kako je sama priznala, nakon što je popila prilično koktela, Smitova napušta zabavu i kreće kući. Uslovi za vožnju su užasni: mrak je potpun, smenjuju se sneg i kiša. Dve milje od Brehina, žena sleće u jarak.

Ona insistira da se nije onesvestila, da nije izgubila svest na bilo koji drugi način, da se nije povredila, da nije udarila glavom. Ono što je videla dok je prolazila pored pustog polja nije imalo nikakve veze sa tim.

Šest milja dalje, na samo dve milje od kuće, umorna, sa psićem koga je morala da popne na rame jer je nesrećnik i sam iznemogao, videla je prvi znak da nešto nije u redu. Grupa ljudi išla je sa bakljama po polju; obučeni u drevnu nošnju, prevrtali su razbacane leševe ljudi i vraćali ih na mesto ako im se nisu dopadali. Očito, tražili su svoje mrtve! Smitova je ubrzala korak kada je i njen pas uznemiren zalajao, i otišla pravo u krevet.

Ćutala je 20 godina, ali ono na šta je naletela bila je istorijska Bitka kod Nehtansmira, koja se odigrala 20. maja 685. godine, između Saksonaca pod vođstvom kralja Ekfrita i Pikta, predaka današnjih Škota, pod vođstvom kralja Brideja Belog, koji su inače bili rođaci po majci. Verovatno je Ekfrit mislio da je Bridej potkralj i da treba da mu se potčini, a ovaj to nije želeo.

Bilo kako bilo, Pikti su pobedili i obezbedili sebi i svom potomstvu vekove slobode. Savremenici boja, međutim, nisu ostavili tačan podatak o lokaciji gde se sama bitka odigrala ali je opšteprihvaćeno da se odigrala baš tu gde je prolazila Smitova te januarske noći nekih hiljadu i po godina docnije.

Samo što izgleda da nije. Mnogo starih opisa se ne poklapa sa tom lokacijom, zbog čega sve više ljudi danas veruje da se odigrala nekoliko milja severno, na mestu koje se po opisu izgleda savršeno uklapa. Samo, šta je onda videla E. F. Smit?

(V. V.)