Nikada ne biste pogodili koja je poslednja evropska imperija (FOTO)

Evropske pomorske sile počele su da se šire po drugim kontinentima krajem XV stoleća, otkrićem rta Dobre Nade od strane Portugalca Bartolomea Dijasa 1488, otkrićem Amerike od strane italijanskog moreplovca Kristofera Kolumba u službi kastiljanske krune 1492. i otkrićem pomorskog puta do Indije putem oplovljavanja Afrike kod rta Dobre Nade od strane portugalskog admirala Vaska da Game 1498. Od tog trenutka, pa sve do kraja samog XX veka, Evropljani će držati ogromne delove sveta, eksploatisati ih i gospodariti životima domorodačkih podanika.

Preporučujemo

O britanskoj, francuskoj i španskoj se zna mnogo toga, pre svega zbog prostranstva koje su zauzimali ali i dobrog "marketinga"; podsetimo, govorilo se nekada da "sunce nikada ne zalazi nad britanskom imperijom". A ipak, postoji jedno evropsko kolonijalno carstvo koja se izdvaja po vrlo zanimljivoj osobini: po tome što je bilo prvo, i po tome što je bilo poslednje.

Danas pričamo o Portugaliji, zemlji na obodu poluostrva drevnih Ibera. Zemlji koja je iznedrila neke od najvećih pomoraca koje je svet ikada video, poput gorepomenutih Dijasa, da Game, ali i Magelana koji je prvi došao do Azije ploveći na zapad i Kabrala koji je otkrio Brazil. Pričamo o zemlji koja je uz Španiju predvodila ovo doba velikih otkrića i uspostavila imperiju koja je u jednom trenutku bila manja samo od one u posedu svog većeg evropskog suseda.

Ovo prvo globalno carstvo u istoriji sveta, za čiju se početnu istorijsku tačku smatra osvajanje Seute u Severnoj Africi 1415. godine, protezalo se na svim stranama sveta i po svim krajevima zemaljske kugle, a na njegovoj teritoriji danas postoje čak 53 suverene zemlje. Od Brazila u Južnoj Americi, preko brojnih ostrva na Atlantiku i poseda u Africi, kako na zapadnoj tako i na istočnoj njenoj strani, pa sve do Persijskog zaliva, Indije, Indonezije i Kine, imperija kojom se vladalo iz kraljevskog Lisabona kontrolisalo je pomorske puteve gotovo čitavog Atlantskog i Indijskog okeana, te Žutog i Južnokineskog mora. Posedovali su Portugalci neko vreme čak i trgovačku ispostavu u Japanu!

Istoričari dele imperijalnu istoriju ove kolonijalne sile na tri različita perioda. Isprva, postojalo je Prvo portugalsko carstvo, ono iz inicijalnog perioda otkrića, istraživanja, osvajanja i osnivanja kolonija koje se odigravalo i pre nego što je Kolumbo otkrio Ameriku. Drugi period počinje u XVII veku nakon velikih gubitaka teritorija do kojih je došlo zbog ekspanzije Engleza, Holanđana i Francuza, kada Brazil ostaje najbitnija kolonija. Treće portugalsko carstvo je period nakon što je Brazil proglasio nezavisnost u XIX veku, kada su pod lisabonskom kontrolom ostale same mrvice onoga što su nekada imali.

Ali baš te mrvice Portugalija je uspevala da zadrži dugo, duže nego bilo ko drugi. Kada su shvatili da je Južna Amerika samo lepa prošlost okrenuli su se svojim posedima u Africi i počeli da prodiru dublje u unutrašnjost crnog kontinenta. Takođe, i dalje su držali Timor i Makao, najstariju evropsku koloniju u Kini koja datira još iz 1557. godine.

1910. godine, dve godine nakon atentata u kome je ubijen kralj Karlos I, Portugalija postaje republika ali nema nameru da se odrekne prekomorskog zemljišta - Ultramar Português. 1932. godine na vlast dolazi konzervativni režim koji će postati poznat kao "Estado Novo", odnosno "Nova država", na čelu sa Antoniom de Oliveirom Salazarom, koji obnovu tradicionalnih vrednosti, veličanje imperije i njeno održanje vidi kao razlog svog i postojanja čitave zemlje.

Dok su se posle Drugog svetskog rata evropske sile mahom ratosiljavale svojih poseda zbog kojih su ginuli u prethodnim decenijama, najviše tokom '60-ih godina kada je najveći deo Afrike stekao nezavisnost, Portugalija je odbijala da u tome učestvuje. Ona svoje posede neće dati i braniće plurikontinentalizam po svaku cenu.

Ipak, bilo je nekih poseda koji se nisu mogli braniti. 1954. godine Indija zauzima malu portugalsku teritoriju po imenu Dadra i Nagar Haveli, a nakon kratkotrajnog rata 1961. godine i Gou te Daman i Diju.

1961. izbija ustanak u Angoli i ubrzo se širi i na Gvineju-Bisao i Mozambik. Pobunjenike svesrdno pomažu Sovjetski Savez i Kuba, dok je Lisabon izolovan od strane međunarodne zajednice zbog svoje tvrdokorne politike XIX veka. Kontrola nad kolonijalnim posedima je podeljena između Portugalaca i ustanika , i ni jedna strana ne pokazuje volju da odstupi. Međutim, dok su Afrikanci više nego spremni da ginu za svoju slobodu, mladi Portugalci masovno beže iz zemlje i izbegavaju regrutaciju; procenjuje se da je tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih iz Portugalije emigriralo oko 2,5 miliona ljudi!

Kada je 1974. posle više od četiri decenije u vojnom puču zbačen "Estado Novo" i sprovedeni prvi suštinski demokratski izbori, došlo je i do sloma čitave politike plurikontinentalizma i "lusotropikalizma" (doktrine koja uči da je Portugalija bila najbolji kolonizator od svih evropskih sila, zbog svoje prirode).

Jedna za drugom počinju da otpadaju Angola, Mozambik, Gvineja-Bisao, Kape Verde, Sao Tome i Principe... i konačno Portugalski Timor. Ovaj poslednji je odmah okupiran od strane Indonezije, ali je 1999. godine bio sproveden referendum pod pritiskom Ujedinjenih nacija a 2002. godine ova teritorija je napokon ponovo suverena.

1975. godine pod kontrolom i zapovedništvom Lisabona ostao je samo Makao, "Las Vegas Dalekog istoka", stacioniran na drugoj strani zaliva u kome se nalazi i Hong Kong.

Ostao je Makao deo Portugalije i naredne godine, i one koja je došla posle nje, i one posle nje, i one posle nje, i one posle nje... sve do 1999. godine kada se konačno, posle bezmalo četiri i po veka, vraća pod upravu kineskih vlasti, premda uz garancije da će imati autonomiju barem do 2049.

Tako se, ono što je počelo na koncu XV stoleća, završilo koncem XX. I tako je Portugalija, prva globalna svetska imperija, bila i poslednja, nadmašivši Veliku Britaniju za dve godine, s obzirom da je Hong Kong vraćen Pekingu 1997. Kažemo nadmašivši za dve, ali ne po dugovečnosti jer je portugalska postojala i pre britanske, već po dugotrajnosti.

Da li smo bili u pravu da nikada ne biste pogodili koja je evropska imperija bila poslednja?

(V. V.)