NAJVEĆA RUSKA MISTERIJA: Kremlj krije biblioteku Ivana Groznog, ali niko ne zna gde! (FOTO)

Mnoge su čuvene biblioteke starog sveta uništene bespoštednim osvajanjima moćnih vojski; aleksandrijsku, koja je čuvala 500.000 knjiga, uništio je delom Julije Cezar a delom hrišćanski carevi u IV veku, a kartaginsku koja je na svojim policama imala 200.000 svitaka rimska vojska posle punskih ratova.

Preporučujemo

Biblioteka u Carigradu zato nije smela da doživi istu sudbinu: dok su se nadiruće osmanske vojske žedne hrišćanske krvi koja je dugo odolevala njihovim napadima spremale za poslednji nasrtaj na svetsku prestonicu kulture, pismenosti i civilizacije, Grci su brigu brinuli o spasavanju najvećeg blaga koje je jedan grad, država i narod mogu imati: knjiga.

U pitanju su bile knjige iz stare Grčke, Rima, Persije, Indije i drugih delova Evroazije, pisane na grčkom, latinskom, hebrejskom, arapskom, egipatskom, persijskom i kom sve ne jeziku. Sve ono što nam danas nedostaje kako bismo sklopili antičke kockice - dela Pindara, Polibija, Tacita, Cicerona, Vergilija, Svetonijevi "Životi dvanaest cezara", izgubljene grčke tragedije i komedije, mnogi unikati, sveukupno preko 700 knjiga mahom optočenih draguljima - ponela je Sofija Paleolog, sestričina cara Konstantina XI Dragaša, sa sobom na put u Moskvu gde su je na brzinu udali za moskovskog cara Ivana III.

Vrednost ove biblioteke bila je i tada kao i sada neprocenjiva, baš kao što bi i Istočnom romejskom carstvu svedenom na jedan grad bila neprocenjiva pomoć Moskve u odbrani poslednjeg bastiona Rimske imperije, zbog koje je ovaj poduhvat mlade Sofije i pokrenut. Pomoć ipak nikada nije stigla, Carigrad je pao pod naletom janičara i ostale otomanske sile, te je danas poznat kao Istanbul.

Nakon pada Konstantinove prestonice, ruski je monah Filofej proglasio Moskvu "Trećim Rimom", a Ivan III pokrenuo masivnu rekonstrukciju Kremlja koji je do tog trenutka uglavnom imao drvene palisade kao zidine. Italijanski su arhitekti odigrali najbitniju ulogu, pa za svoj današnji izgled moskovska tvrđava i sedište ruske vlasti može upravo njima da zahvali.

Jedan od ključnih razloga zbog kojih se sa rekonstrukcijom počelo je zahtev Sofije Paleolog svom mužu da sagradi nešto gde će knjige koje je ona sa sobom donela kao miraz biti sigurne od vatri koje su inače često pogađale drveni Kremlj.

Drugi razlog je bio povezan sa bojazni da će Vatikan na sve načine pokušati da se dočepa ovog blaga: Moskva je bila daleko, ali ne dovoljno daleko; katolička Poljska je bila u blizini, pa je prestonica Rusije morala biti bolje zaštićena od nasilnih pokušaja prisvajanja ove biblioteke (ovo se posebno pokazalo kao promišljeno početkom 17. veka kada su Rusija i moskovski Kremlj nekoliko godina bili okupirani od strane krilate vojske Poljsko-litvanskog kraljevstva).

Međutim, Ivan III je otišao korak dalje i "Liberiju" (kako je biblioteka nazvana) sagradio ispod zemlje; radove je maestralno predvodio Ridolfo di Fjoravanti, italijanski arhitekta koji je znalački zaustavljao tokove podzemnih pritoka reke Moskve zidovima i ciglama. Niko ne zna koliko se tačno prostorija, soba i tunela krije u lavirintima ispod zidina najlepše i najmoćnije tvrđave na svetu.

Kada je na vlast došao car Ivan IV, koga će istorija upamtiti kao Groznog (postoje ozbiljni radovi koji ukazuju na mogućnost da je cela priča zločinstvu ovog ruskog vladara čista vatikanska izmišljotina), Kremlj je uglavnom već poprimio današnji izgled. Grozni je dodatno proširio podzemni grad ispod tvrđave, dodao mnoštvo tajnih prolaza, tunela i soba, i navodno pobio sve one koji su znali gde se u njemu tačno nalazi najvažnija svetska biblioteka. Kada je preminuo, verovatno od posledica trovanja, bio je jedini sa tim znanjem i tajnu lokacije znamenite biblioteke je poneo u grob.

Uzalud su ljudi imperatora Petra Velikog, koji je prestonicu preselio u novosagrađeni Sankt Peterburg, pretraživali podzemne odaje ne bi li našli ovo kulturno blago: nisu uspeli.

Za vreme poslednjeg Romanova, Nikolaja II, velikog prijatelja srpskog naroda, načinjen je prvi moderni pokušaj da se ono otkrije, ali arheolog Ignjatij Steletski nije uspeo da ubedi vlasti da se počne sa otkopavanjem, iako je 1914. godine u arhivama grada Pjarna pronašao katalog tih knjiga koje je načinio Estonac Dabelov za vreme samog cara Ivana IV.

Steletski - sada već dobro potkovan znanjem o kremaljskom podzemlju koje je ispitivao izučavajući stare karte i mape - međutim nije odustao, pa je isto pokušao i za vreme Staljinove gradnje golemog i slojevitog moskovskog metroa. Čistka je odnela njegovog zaštitnika i čoveka koji mu je omogućavao da traži biblioteku, i pristup mu nikada više nije omogućen.

Hruščov je proširio metro i naredio inženjerima da radove obavljaju pažljivo kako bi sačuvali biblioteku u slučaju da je nađu, ali niko ništa nije našao. Ipak, 1988. godine otkriveno je ispod Kremlja zakopano blago iz kasnog vikinškog perioda, kada je Rusijom dominirala dinastija Rjurikovića, skriveno od Zlatne horde u 13. veku. Ovo je dalo nadu da ipak postoji šansa da je, i pored svih kopanja, biblioteka nekako promakla.

Gradonačelnik Juri Luškov je poslednji u nizu onih koji su aktuelizovali potragu za njom, a Moskva je puna istraživača koji tajno i besomučno jurcaju po bespućima podzemnog grada u potrazi za ovim blagom. Jedino što su za sada otkrili je tunel krcat kostima žrtava (verovatno) Ivana IV Groznog.

Na pitanje da li će pronaći i knjižnicu koja bi mogla da promeni naše poimanje istorije i sveta, odgovaraju pozitivno. Delimo njihov optimizam. Konačno, možda neko izgubljeno delo u podrumima Kremlja krije i odgovor na pitanje o poreklu Srba.

(V. V.)