Nacisti su Poljacima otimali decu. Stotine hiljada Nemaca ne zna svoje pravo poreklo (FOTO)

Prvog dana krvavog septembra 1939. godine Hitlerova je soldateska izvršila invaziju na nezavisnu i međunarodno priznatu Republiku Poljsku pod parolom zaštite nemačke etničke manjine koja je navodno bila progonjena, brutalno time prekinuvši prvi školski dan đaka prvaka. Niko tada, osim možda pojedinaca u nacističkoj vrhuški, nije bio svestan užasne i strahotne simbolike ovog čina!

Preporučujemo

Dok je Vermaht gutao teritoriju našeg bratskog slovenskog naroda, u glavama rasističkih berlinskih moćnika formirala se paklena ideja koja je vrlo brzo postala i razrađeni plan, a koji se ticao upravo nedužnih poljskih mališana koji su toga dana provodili svoje prve sate u školskim klupama. Bio je to plan povezan sa tzv. Opštim planom za istok o kome smo već pisali u sklopu teksta na temu kako bi svet izgledao da nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, ali po svojoj tragičnosti i nesreći koja cepa i najsnažnije srce zavređuje poseban tekst, i posebnu pažnju.

HIMLEROV PLAN

Ideja potpunog uništenja poljskog naroda i brisanja ne samo njegove države i imena već i njegovih pripadnika sa lica zemlje išla je ruku pod ruku sa onim čime ćemo se baviti danas. Hitler je dva meseca nakon početka invazije ovlastio rajhsfirera Himlera, šefa zloglasnog SS, za politiku prema populaciji na okupiranim teritorijama, a ovaj je već krajem novembra imao dokument na sitno otkucanih 40 strana u kome je bio nacrt onoga što se sprema.

U njemu, pisalo je sledeće: "Od deportacije ćemo isključiti rasno vrednu decu i podizati ih u adekvatnim obrazovnih institucijama u samoj Nemačkoj ili u nemačkim porodicama. Deca ne smeju da budu starija od osam ili deset godina, jer do ovog godišta možemo da računamo na to da ćemo im promeniti nacionalnu identifikaciju, odnosno izvršiti punu germanizaciju. Moraju biti potpuno odsečena od svojih poljskih rođaka. Deci će biti dodeljena nemačka imena, a o njihovom poreklu će biti upoznato posebno odeljenje".

Već maja 1940. godine, pojavljuje se dalja razrada ovog plana, u skladu sa generalnom politikom koja je vodila ka uništenju i deportaciji na dalji istok oko 80 odsto poljskog življa. Na teritoriji bivše Poljske postojaće samo četiri osnovne škole u kojima će deca učiti da broje do 500, da napišu svoje ime, i u kojima će učiti da je bog odredio da Poljaci služe Nemcima. Pisanje bi bilo nepotrebno za ono za šta su oni Poljaci kojima bi bilo dozvoljeno da ostanu na svojoj zemlji bili predodređeni - ropstvo.

Dalje, roditelji koji bi želeli da im se dete dalje školuje morali bi da traže posebnu dozvolu od SS i policije, a ona bi bila dodeljena samo "rasno vrednoj" deci. Ta deca bi bila odvedena u Nemačku radi germanizacije, ali bi njihova sudbina zavisila od lojalnosti i poslušnosti njihovih roditelja prema nemačkoj državi. Takođe, svake godine bi se među decom između šest i deset godina vršila selekcija na bazi nemačkih rasnih standarda; deca za koju bi se utvrdilo da su genetski podobna bila bi oduzeta i odvedena u Nemačku, dala bi im se nova imena i bila bi germanizovana.

Uskoro se SS razmileo po poljskoj zemlji u potrazi za "arijevskom" decom, a Himler je izričito označio ovo kao prioritet. Premda ovo nije bio slučaj samo sa Poljskom, i premda su deca oduzimana i drugima (između ostalog i Rusima, Srbima i Francuzima; poznati su slučajevi da su i ustaše oduzimale srpsku decu i davali ih Hrvatima, ali ne u obimu o kome danas pričamo; pored toga, najveći broj srpske dece otete od strane ustaša se vratio roditeljima, osim ako nisu bili među nesrećnicima u logoru Jastrebarsko), njihov broj je desetak puta veći nego ukupan broj svih ostalih zajedno. Službena procena je da se radi o 200.000 poljske dece.

KAKO SU NACISTI OTIMALI NEJAČ?

Obično bi trupe SS ili Vermahta pri proterivanju ili fizičkoj likvidaciji stanovništva probrali decu za koju su procenjivali da bi mogla biti "rasno vredna", dok bi drugu slali direktno u logore. Deca su često odvajana od roditelja bez obzira na zacrtanu sudbinu.

- Video sam decu koju otimaju od majki, neku čak otrgnutu sa dojki. Bio je to strašan prizor: agonija majki i očeva, batinjanje od strane Nemaca i plač dece - rekao je posle rata jedan od svedoka.

Deca su obično transportovana stočnim vagonima, i mnoga su stradala u njima. Neki radnici železnice su krišom davali deci hranu i vodu, rizikujući svoje živote, a neki bi podmićivali nemačke vojnike i kupovali decu, time ih spasavajući od zle kobi. Ponekad su mališani koštali 40 rajhsmaraka, ponekad i 25 zlota.

Neka od ove dece su navodno bila od nemačkih vojnika i poljskih majki, i proglašena "nemačkom siročadi" koju su odgajale ne-nemačke porodice. Zapravo su sirotišta na osvojenim teritorijama na zapadu Poljske bila prva na udaru, pošto je postojalo uverenje da Poljaci namerno i sistematski polonizuju etničku nemačku decu, a nemačkim porodicama kojima bi deca bila dodeljena je rečeno da su njihovi poljski papiri falsifikovani.

SELEKCIJA I UBIJANJE NEPOŽELJNIH

Probrana deca su odvođena u takozvane Dečije obrazovne logore, gde je kroz fizički, medicinski i psihološki pregled procenjivana njihova stvarna "rasna vrednost", njihovi dokumenti uništavani i davana im nova imena. Ona deca za koju bi se ustanovilo da ipak nisu vredna bi bila poslata na rad i u smrt, u Aušvic i Treblinku. Postojalo je 11 rasnih tipova u koje bi dete moglo da upadne; skupljanje 62 boda nakon ispitivanja telesnih proporcija, boje očiju i kose, i oblika lobanje značilo je da će dete preživeti. U konačnici, postojale su tri osnovne kategorizacije ove maloletne populacije: poželjna, prihvatljiva i nepoželjna.

Dete bi moglo da upadne u drugu kategoriju recimo ako bi imalo okruglu lobanju iako je sve ostalo "u redu", a u treću ako bi imalo tuberkulozu, "degenerisani" oblik lobanje ili "ciganske" fizičke karakteristike. Devojčica koja je kasnije identifikovana i vraćena roditeljima zahvaljujući malom belegu bi bila ubijena da je beleg bio veći.

Navešćemo samo jedan primer sudbine mališana iz treće kategorije. Deca iz znamenitog poljskog renesansnog grada Zamošća koja nisu prošla selekciju su odvedena u Aušvic, a oko 200 do 300 njih je bilo ubijeno injekcijom fenola u grudni koš, kao deo medicinskih eksperimenata.

Deci je rečeno da ih se vodi na rad, ali je jedan dečak počeo da viče "Mamo, mamo!", da doziva mamu, pa su se ostali uspaničili.

Nemački doktori obično nisu čekali da dete umre nego su ga uzimali za ekstremitete dok se gušilo u samrtnim mukama i kao bezvrednu vreću peska ga bacali na brdo malih leševa.

Nacistički lekari su na poljskoj deci takođe testirali i psihoaktivne droge i hemikalije, što je naravno dovodilo do njihove smrti. Neka od dece su ubijena i u gasnim komorama a neka su umrla zbog uslova života u logoru.

Treba na ovom mestu spomenuti i stariju decu koja su u takozvanoj "Heu-Aktion" (odnosno u slobodnom prevodu "kosidbi", pošto je nemačka reč "heu" - seno) oteta i odvedena u Nemačku na prinudni rad. Radi se o brojki oko 50.000 starijih maloletnika.

GERMANIZACIJA

Nakon što bi dete bilo odabrano kao podobno, bilo bi poslato u sabiralište Lebensborna pod kontrolom SS (ovo je posebna priča ali ukratno, u pitanju je organizacija koja je služila za odgajanje "pravih Arijevaca" koje su sa esesovcima rodile neudate esesovke te kao mesto gde je takvim trudnicama bila osigurana posebna nega; priča se da su najbolji pripadnici ove organizacije dolazili da plode "savršene" Nemice).

Ime koje bi mu bilo dodeljeno je bila nemačka varijanta već postojećeg imena. Primoravano je da uči nemački i bilo tučeno ako bi uporno govorilo na poljskom. Rečeno mu je da su mu roditelji mrtvi čak i ako nisu. Ako ne bi uspelo da nauči nemački ili bi pamtilo svoje poreklo bilo bi poslato u logor.

Nakon uspešnog početnog prevaspitavanja bilo bi dodeljeno hraniteljskoj porodici, iako obično ne i zvanično usvojeno kako bi se izbegla papirologija koja bi mogla da otkrije istinu. Nazivano je "polonizovanim nemačkim detetom" ili "detetom nemačkog porekla", pa nekad čak i "nemačkim siročetom". Nikako "germanizovanim poljskim detetom", kako bi se sprečilo da ga ljudi sa kojima i među kojima će živeti odbace.

Hranitelji su živeli u uverenju da je mališan zaista Nemac; u situacijama u kojima su saznavali istinu, često su maltretirali decu.

POSLE RATA

U mnogim slučajevima ovaj je proces bio toliko uspešan da su deca proživela cele svoje živote i umirala u starosti bez ikakvog znanja o krvi koja im teče žilama.

Razmere ovog programa postale su jasne nekoliko meseci nakon rata, kada su Saveznici slučajno otkrili neku germanizovanu decu i postali svesni da ih ima još. Uskoro su posebne komisije krenule po okupiranoj Nemačkoj da traže mališane, a često su morali da se služe lukavošću kako bi od dece saznali istinu. Neka deca oduzeta od hranitelja doživljavala su traumu jer su to bili jedini roditelji koje su pamtili; vraćali su se biološkim majkama i očevima a da poljski jezik više nisu pamtila, kao ni lica koja su ih donela na svet. Ona malo starija su pamtila naznake poljskog, kao i dečije pesmice.

Bilo je i dece (što iz Poljske, što iz Ukrajine i Rusije, što iz Jugoslavije) koja su se po otkrivanju izjašnjavala kao Nemci, i koja su pokazivala veliku mržnju prema zemljama iz kojih su poreklom, jer su tako naučeni.

Neki hranitelji su sami dovodili decu o kojima su se prikladno starali, ali mnoga deca su bila izrabljivana; neki hranitelji su išli jako daleko ne bi li sprečili otkrivanje dece, pa su ih skrivali.

Potraga je trajala svega par godina, a kada je obustavljena bilo je još 13.517 otvorenih istraga. Procenjuje se da je samo od 10 do 15 odsto dece vraćeno kućama.

Veruje se da danas postoji nekoliko stotina hiljada Nemaca koja su ili oteta poljska deca ili njihovi potomci. Gotovo niko od njih ne zna za svoje pravo poreklo. Među njima možda ima i neonacista koji svom silom mrze Slovene. Među njima možda ima i onih koji ubijaju poljske imigrante. Među njima možda rastu budući hitleri, himleri, gerinzi, brejvici i ini.

Recite nam: nije li ovo jedna od najjezivijih priča koje ste ikada pročitali?

(V. V.)