Koji se evropski narodi najviše mrze? (FOTO) (VIDEO)

Desne, nacionalističke partije su u usponu diljem evropskog kontinenta, a njihova populistička, anti-imigraciona i gotovo po pravilu anti-muslimanska retorika i ideologija igra na kartu (opravdanog?) straha da će zbog demografske implozije evropski narodi postati manjine u sopstvenim državama. Mržnja raste posle sedam decenija mira i prosperiteta (ne računajući Balkan), a Evropljani su zaboravili kroz kakve su strahote prolazili u prošlosti.

Postoje međutim etničke mržnje u Evropi koje nisu uslovljene trenutnim novim geopolitičkim i lokalnim okolnostima, mržnje koje su nastajale davno, opstajale, usađivale se u umove naraštaja a postoje i danas. Mržnje koje nisu usmerene ka "dođošima" već ka drugim starosedeocima.

Preporučujemo

Umesto da pravimo top listu najvećih "tradicionalnih" unutarevropskih etničkih omraza, koja bi sama po sebi bila degutantna i na neki način to odobravala, a uzevši u obzir i da je mržnju nemoguće izmeriti, odlučili smo se za drugačiji pristup.

Ovo nije top lista. Ovde ne postoji poslednji i prvi, ovde nema zlatne, srebrne i bronzane medalje. Ovo nije takmičenje. Ovo je za nauk.

POLJACI I RUSI

"Svi Sloveni su braća" zvuči kao vic kada se primeni na ovaj slučaj. Nije potrebno da zadiremo u duboku, duboku prošlost, dovoljno je da se vratimo četristo godina unazad. Prvo su Poljaci u 17. veku "silovali" Rusiju. Onda su Rusi sto godina kasnije počeli da "siluju" Poljsku. "Silovali" su je tri puta zajedno sa Nemcima da bi je na kraju ubili.

Međutim, Poljska je vaskrsla na kraju Prvog svetskog rata da bi potom ponovo bila ubijena od strane Nemaca i Rusa. Potom je obnovljena ali kao i da nije, pošto je bila pod snažnim sovjetskim (čitaj: ruskim) stiskom. Konačno oslobođenje dolazi tek sa padom Berlinskog zida i rušenjem dotadašnjeg poretka na Starom kontinentu.

Poljaci imaju svakog razloga da Nemce ne vole podjednako koliko i Ruse, ali koliko god da mrze Švabe svoju slovensku braću mrze više. Zašto? Zato što uvek više mrziš onog ko ti je bliži.

FRANCUZI I NEMCI

Premda su počeli kao jedna država u sastavu karolinške franačke imperije, istorija ih je odvela na suprotne strane. Konačno, potomci Gala omekšalih od vekova "rimskog mira" nisu bili isto što i "divlji Germani" od preko Rajne.

Bilo bi pogrešno reći da je neka posebna omraza postojala pre 19. veka. Međutim, počev od od 1870. do 1941. Nemci su tri puta provaljivali u Francusku i dolazili do kapija Pariza (na kraju ga konačno i osvojili), tako da se može reći da Francuzi imaju i kompleks od svojih germanskih suseda. Uostalom, redak je primer u savremenom svetu da se nečiji vladar zarobi na bojnom polju kao što su Prusi zarobili francuskog imperatora Napoleona III.

Danas - iako su ova dva naroda simbolično pomirena 1984. godine na ceremoniji u Verdunu rukovanjem Helmuta Kola i Fransoa Miterana, (simbolično) rukovođeni Ernstom Jingerom, jednim od najvećih pisaca 20. veka koji se proslavio ratnom literaturom (otud simbolizam njegovog prisustva) - omraza i dalje tinja. Nećemo reći da žele da se ubijaju kao pre, ali ipak tinja.

SRBI I HRVATI

Ovo je slučaj o kome nije potrebno trošiti previše reči, ali recimo ovo: sve je bilo u redu do 19. veka, kada je na talasu nacionalnog buđenja i zanosa došlo do buđenja i teritorijalnih apetita.

Ova omraza je kulminirala u tri krvava rata: Prvom svetskom ratu sa Hrvatima u redovima austro-ugarske vojske na teritorijama Krajine, Bosne, Hercegovine i okupirane Srbije, Drugom svetskom ratu sa krvoločnim i jezivim klanjem Srba od strane ustaša i četničkim odgovorima koji su se razlikovali možda jedino u intenzitetu ali ne i u prirodi, i konačno u ratovima '90-ih godina na prostoru Hrvatske i BiH.

Ovo je najtipičniji mogući primer netolerancije malih razlika. (Nacionalisti sa obe strane će naravno reći da je razlika između ova dva naroda ogromna. Posebno u jeziku.)

IRCI I ENGLEZI

Smaragdno ostrvo ni Rimljani nisu uspeli da pokore, i u idili je opstajalo samo za sebe te imalo svoje kraljeve, druide a potom i hrišćansku crkvu. Irska je cvetala u svakom smislu. A onda su došli Englezi.

Englezi su srušili irska kraljevstva, uništili kulturu, istrebili jezik i gotovo zabranili pomen irskog imena. Radili su sa njima šta su hteli. "Irsku ćemo pretvoriti u jedno veliko polje krompira? Odlična ideja!" Onda je sredinom 19. stoleća došla krompirova zlatica i pomela engleske planove, a irsko stanovništvo - koje nije smelo da gaji ništa drugo pa zato ništa nije imalo ni da jede - prepolovila. Ogroman broj je umro, a drugi su izbegli u Ameriku.

Bio je potreban jedan ustanak i jedan krvavi rat za nezavisnost da bi se konačno oslobodili. Međutim, pošto je severna oblast, Alster, ostala u sastavu Velike Britanije usledio je građanski rat koji tamo praktično do dana današnjeg traje. Trenutno vlada primirje, koje je nadamo se i konačno.

Možda najtragičnije od svega je što su irski nacionalisti u 19. i 20. veku, tokom borbe za slobodu od Engleza, govorili engleskim jezikom. Gotovo niko nije znao gelski. Gotovo niko ga ni danas ne zna. Govori se samo u retkim zabačenim delovima zelenog ostrva.

GRCI I TURCI

Turke su, da se ne lažemo, svi balkanski narodi mrzeli, dok ih se nisu oslobodili i dok sve one teritorije na koje inače polažu pravo nisu svojim državama pripojili. Tada je kod većine mržnja pretvorena u puku netrpeljivost ili indiferentnost. To nije bio slučaj sa Grcima. Premda naša "pravoslavna braća" nisu jedina koja sa njima dele zajedničku granicu (Bugari su drugi), jedina su koja sa njima imaju nerešene teritorijalne sporove.

Recite bilo kom stanovniku Tesalije da se Konstantinopolj zove Istanbul i možete da očekujete jedino šamar. Pritom, ne zaboravimo da sa druge strane Egejskog mora leže Efes, Smirna, Milet, Troja... Kada su pokušali da ih povrate posle Prvog svetskog rata, Grci su činili strašne stvari nad turskim civilima. Kada ih je turska vojska porazila ona je počela to isto da radi Grcima koji su živeli na njenim obalama. Sada tamo više Grka nema, a nema ni Turaka u Grčkoj.

Grčka je prva pokleknula pod osmanskom najezdom i ostala je pod turskom čizmom sve do trećine 19. veka. Za to vreme, gledala je kako se Partenon u Atini pretvara u džamiju a Fidijine statue u topovske mete. Možda grčko-turska istorija nije puno različita od naše, ali vratite se na početak priče o ovoj omrazi: mi sa Turcima više ne delimo granicu.

Pogledajte video:

(V. V.)