Izuzetna analiza za veliku brigu: Tramp možda pokreće najbržu trku u nuklearnom naoružavanju od Hladnog rata

Donald Tramp je opsednut sprečavanjem nuklearnog holokausta još otkako je bio ambiciozni mladi građevinar 1980-ih. Tada je, prema izveštajima, Tramp sa uobičajenom grandioznošću predložio da ga predsednik Ronald Regan imenuje za "ambasadora sa punim ovlašćenjima", uveravajući da bi okončao Hladni rat "za jedan sat".

Od tada, Tramp gotovo da nikada nije prestajao da govori o ublažavanju opasnosti od nuklearnog oružja. U svom prvom predsedničkom mandatu, nedugo pre nego što je otputovao na ozloglašeni samit s Vladimirom Putinom u Helsinkiju 2018. godine, Tramp je nuklearno oružje nazvao "najvećim problemom na svetu" i sažeo pred novinarima ono što je želeo da postigne: "Nema više nuklearnog oružja nigde na svetu." Tramp je istu temu više puta potencirao i tokom svog drugog mandata, neprekidno upozoravajući na "treći svetski rat". U februaru je izjavio: "Nema razloga da pravimo potpuno novo nuklearno oružje. Već ga imamo previše."

Zato je više nego čudno to što je Tramp, za manje od tri meseca kao predsednik, već pokrenuo suprotan trend: potencijalno najbrže i najopasnije ubrzanje globalne nuklearne proliferacije još od ranih dana Hladnog rata, piše Politico.

Nove nuklearne sile više nisu samo odmetničke države koje su godinama bile u fokusu američke zabrinutosti, poput Irana i Severne Koreje. Sve češće o nuklearnom naoružavanju razmišljaju dugogodišnji američki saveznici – od Nemačke do Južne Koreje, Japana i Saudijske Arabije. Suočeni s mogućnošću američkog povlačenja iz bezbednosnih obaveza, sve više zemalja sada otvoreno govori o prihvatanju nuklearnog oružja – i što je još više zabrinjavajuće – o njegovom raspoređivanju u slučaju izbijanja neprijateljstava.

Ne postoje ni dokazi da je Trampova administracija, u silnom zanosu koji je Tramp opisao kao "najuspešniji" početak predsedništva u istoriji SAD, uopšte počela da razmatra posledice ovako kontradiktorne politike.

Portparol Saveta za nacionalnu bezbednost, Džejms Hjuit, nije direktno odgovorio na pitanje da li Tramp zapravo želi da otvori put saveznicima da pribave nuklearno oružje dok preuzimaju veću odgovornost za svoju regionalnu bezbednost. Ali Hjuit je rekao: "Predsednik Tramp je više puta upozoravao da je nuklearno uništenje najveća pretnja čovečanstvu i posvećen je politici koja promoviše nuklearnu neproliferaciju širom sveta."

Nuklearni stručnjaci, međutim, ističu da administracija trenutno ima veoma malo kadra koji se bavi ovim pitanjem. Nekoliko kandidata iz Ministarstva odbrane, Stejt departmenta i Nacionalne administracije za nuklearnu bezbednost još čeka potvrdu Senata. Na nivou Saveta za nacionalnu bezbednost, još nije imenovan ni direktor za kontrolu naoružanja.

"Čuo sam da je to prava pustoš", rekao je Met Koslou, koji je radio u Pentagonu u kancelariji za nuklearnu i raketnu odbranu tokom Trampovog prvog mandata. "Tamo jednostavno nema nikoga. A oni koji jesu tu, toliko su tanko raspoređeni da to izaziva paralizu." Kao rezultat toga, dodaje, "ne verujem da Trampova administracija uopšte ima formiran stav o tome da li saveznici treba da postanu nuklearne sile. Mislim da postoje podeljena mišljenja."

Ipak, jasno je da Trampovo signaliziranje o globalnom povlačenju američkog bezbednosnog kišobrana proizvodi ubrzani trend ka izgradnji – ili barem razmatranju raspoređivanja – nuklearnog oružja. Potencijalni američki protivnici, kao i saveznici, izražavaju zbunjenost činjenicom da niko u Trampovoj administraciji ne izgleda voljan ni sposoban da se ozbiljno pozabavi ovim pitanjem.

U Pekingu, kineski zvaničnici izražavaju sve veću zabrinutost da "regionalna bezbednost postaje sve fragmentiranija i da će uskoro morati da se suoče s više nuklearnih ili potencijalno nuklearnih zemalja u Aziji", kaže Frančeska Đovanini, rukovodilac Projekta za upravljanje atomom na Harvardskoj Kenedijevoj školi, koja se krajem marta sastala sa kineskim zvaničnicima. Problem je, kaže ona, što Kinezi "apsolutno nemaju predstavu koga će Tramp imenovati za pitanja kontrole naoružanja. Trampov tim jednostavno nema stručnjake koji bi donosili takve odluke."

Jedan od visokih zvaničnika koji je tek potvrđen u Senatu, zamenik ministra odbrane za politiku Elbridž Kolbi, jedan je od najglasnijih zagovornika da evropski i azijski saveznici znatno ojačaju sopstvenu odbranu. Prošle godine je za južnokorejsku agenciju Yonhap News izjavio da će Južna Koreja morati da preuzme "primarnu, praktično potpunu odgovornost" za svoju bezbednost i dodao da Vašington ne bi trebalo da sankcioniše Seul ako se odluči na razvoj nuklearnog oružja.

"Nije racionalno da izgubimo više američkih gradova samo da bismo se obračunali sa Severnom Korejom", rekao je Kolbi. Tokom svedočenja pred Senatom u martu, Kolbi je takođe rekao da Tramp smatra da Tajvan mora da poveća izdvajanja za odbranu sa manje od 3% na oko 10% BDP-a kako bi odvratio rat s Kinom – što ke povećanje koje je tajvanski premijer Čo Đung-taj nazvao "nemogućim".

Mnogi američki saveznici sada imaju osećaj da Tramp napušta ceo posleratni globalni sistem i vraća svet u surovu trku za moći, u kojoj velike sile dominiraju svojim regionima, a male zemlje se bore same.

Državni sekretar Marko Rubio to je praktično i rekao u intervjuu s konzervativnom komentatorkom Megan Keli 30. januara, kada je priznao da je hegemonija SAD bila "istorijska anomalija".

"To je bio rezultat kraja Hladnog rata, ali na kraju se moralo vratiti ka multipolarnom svetu, sa više velikih sila u različitim delovima planete", rekao je Rubio.

"Poruka koja dolazi iz SAD je da je Trampova spoljnopolitička doktrina zasnovana na sferama uticaja. Rusija može da uzme Ukrajinu. Kina može da uzme Tajvan", rekao je Karl Fridhof, stručnjak za bezbednost Istočne Azije pri Čikaškom savetu za globalna pitanja.

Kao rezultat toga, neki stručnjaci za nacionalnu bezbednost upozoravaju da bi ovo mogao postati najnestabilniji period još od ranih dana Hladnog rata – ali ovaj put s mnogo više nuklearnog oružja na mnogo više mesta.

"Ljudi izvan SAD ovo mnogo jasnije vide", dodaje Fridhof.

Nuklearne pretnje postaju lokalne

Opasnost koju nuklearno oružje predstavlja u 21. veku sve više poprima oblik koji se znatno razlikuje od onog iz 20. veka.

Tokom decenija Hladnog rata, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez izgradili su ogromne arsenale nuklearnih raketa koje su mogle biti lansirane iz vazduha, sa zemlje i mora. Razorna moć tog oružja navela je ove dve sile da zaključe niz sporazuma o kontroli naoružanja, što je na kraju dovelo do smanjenja veličine tih arsenala.

Za razliku od, kako se čini, ravnodušnog pristupa administracije Donalda Trampa kontroli naoružanja — tokom svog prvog mandata Tramp je napustio nekoliko sporazuma vezanih za nuklearno oružje, uključujući i Sporazum o nuklearnim raketama srednjeg dometa iz 1987. godine koji su potpisali Ronald Regan i sovjetski lider Mihail Gorbačov — njegovi prethodnici u Beloj kući još od 1950-ih aktivno su radili na sprečavanju pojave novih nuklearnih država. Tokom Hladnog rata i dugo nakon njega, Vašington je predvodio intenzivnu kampanju za obuzdavanje širenja nuklearnog oružja.

Tokom 1950-ih i 1960-ih, "između 30 i 40 zemalja započelo je programe nuklearne energije s namerom da ih potencijalno iskoriste i u vojne svrhe", rekao je Bred Roberts, direktor Centra za istraživanje globalne bezbednosti pri Nacionalnoj laboratoriji Lorens Livermor. Inspirisan programom Dvajta Ajzenhauera "Atomi za mir", Džon F. Kenedi i Lindon Džonson snažno su se zalagali za Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT), koji je potpisan 1970. godine i do danas ostaje temelj globalne politike neproliferacije, a potpisala ga je 191 država.

Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih pojavila se zabrinutost da bi raspad Sovjetskog Saveza mogao dovesti do "lutajućih nuklearki" i da bi novoformirane nezavisne države mogle postati naoružane nuklearnim oružjem. Kao rezultat toga, tri bivše sovjetske republike — Ukrajina, Kazahstan i Belorusija — bile su pod pritiskom da se odreknu nuklearnog oružja koje se nalazilo na njihovim teritorijama. Godine 1998. predsednik Bil Klinton je uputio očajnički apel pakistanskom premijeru Navazu Šarifu da ne testira bombu; nakon što je Šarif odbio, Klinton je uveo sankcije. Konačno, sredinom 1990-ih, Klintonova administracija uspešno je izdejstvovala da se NPT produži sa 25 godina na neograničeno trajanje. Među zemljama koje su na kraju odustale od aktivnih nuklearnih programa bile su: Argentina, Australija, Brazil, Italija, Južna Afrika, Južna Koreja, Švedska, Švajcarska, Tajvan i Jugoslavija.

Danas, uglavnom zahvaljujući svoj toj diplomatskoj aktivnosti predvođenoj Vašingtonom, u svetu postoji samo devet nuklearnih sila, kao što je to slučaj već decenijama: Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Kina, Francuska, Indija, Izrael, Pakistan, Rusija i, najnovija, Severna Koreja.

Međutim, neke od zemalja koje su nekada odustale od nuklearnih programa sada preispituju te odluke — zajedno s nekim novim potencijalnim nuklearnim silama. Šta će Tramp učiniti povodom toga, ponovo ostaje veliko pitanje. Kada Tramp govori o "denuklearizaciji", uglavnom se fokusira na prve tri zemlje s liste, koje i dalje poseduju najveće arsenale, i o kontroli naoružanja govori kao da je to nešto što i dalje mogu da odluče samo lideri supersila među sobom.

Međutim, sve više zemalja koje nisu globalne sile, već se suočavaju s pretnjama iz susedstva ili od regionalnih rivala — poput Rusije u Evropi ili Irana na Bliskom istoku — te teži pribavljanju nuklearnog oružja. To znači da nuklearna jednačina sve više postaje regionalna strateška slagalica s globalnim posledicama.

Evo kako to izgleda.

Evropa

U Nemačkoj — zemlji u kojoj je čak i razgovor o nuklearnom oružju donedavno bio politička tabu tema — verovatni budući kancelar Fridrih Merc nije isključio mogućnost razvijanja nuklearnog oružja u intervjuu iz marta. Merc je takođe rekao da bi Berlin trebalo da započne razgovore o proširenju francuskog i britanskog nuklearnog odvraćanja na celu Evropu, i nagovestio da je Nemačka možda konačno spremna da podrži francuski, povremeno aktivni, povremeno pasivni, pritisak za stratešku autonomiju Evrope od Sjedinjenih Država. Francuski predsednik Emanuel Makron predložio je proširenje francuskog nuklearnog kišobrana; 18. marta izjavio je da će Francuska 2035. godine rasporediti svoje Rafale, lovce opremljene subsoničnim nuklearnim bojevim glavama duž granice sa Nemačkom.

U Poljskoj, članici NATO na prvoj liniji, premijer Donald Tusk je u martu postao prvi lider te zemlje koji je nagovestio mogući nuklearni pravac, rekavši u govoru da bi njegova nacija trebalo da "iskoristi prilike u vezi sa nuklearnim oružjem". Takođe je sugerisao da je Ukrajina napravila grešku kada se 1990-ih odrekla svog nuklearnog arsenala, čime se učinila ranjivom na rusku agresiju.

Što se tiče same Ukrajine, koja se oseća napuštenom od strane Vašingtona u suočavanju sa ruskom agresijom, predsednik Volodimir Zelenski otvoreno govori o obnovi nuklearnog odvraćanja. "Ili će Ukrajina imati nuklearno oružje, koje će nas štititi, ili će Ukrajina biti članica NATO", izjavio je Zelenski prošlog oktobra.

Prema ukrajinskim izveštajima, Zelenski je rekao da mu je Tramp, tokom sastanka pre američkih izbora u novembru, rekao: "Tvoje razmišljanje je pošteno." Zvaničnici iz Trampovog okruženja kasnije su jasno poručili da Ukrajina neće postati članica NATO.

"Zamislite da ste Zelenski i da vas prisiljavaju na nepovoljan mir s Rusijom bez adekvatnih bezbednosnih garancija — šta vam je najbolja opcija?", rekao je Danijel Server sa Fakulteta za napredne međunarodne studije Džons Hopkins. "Da li bi Ukrajinci to tehnički mogli da izvedu? Naravno. Pogledajte šta su postigli u ovom ratu. Znaju svoj posao. Rukovali su velikim količinama nuklearnog materijala. Imaju dobre fizičare i odlične inženjere. Isto važi i za Poljsku, Nemačku, Japan ili Tajvan."

Na duže staze, ni francuske garancije o nuklearnom odvraćanju verovatno neće biti dovoljne za mnoge evropske države. "Da li bi Poljaci to smatrali kredibilnim? Ni najmanje. Verovatno ni Nemci", rekao je Roberts, koji predviđa budućnost sa novim regionalnim grupacijama nuklearno naoružanih država, uključujući i nordijske zemlje.

Bliski istok

Na Bliskom istoku, stručnjaci smatraju da je Iran doveden u strateški ćošak nakon što je Izrael desetkovao njegove proksi snage, posebno Hezbolah u Libanu, te da su iranski lideri sada više nego ikada motivisani da naprave nuklearnu bombu.

Tokom svog prvog predsedničkog mandata, Tramp je povukao SAD iz sporazuma koji je Obamina administracija, zajedno s partnerima, postigla s iranskim režimom, a kojim je iranski nuklearni program bio zamrznut u zamenu za ublažavanje sankcija. Otkako je Tramp okončao taj sporazum, Iran je ubrzao razvoj svog programa, a prema trenutnim procenama, veoma je blizu proizvodnji uranijuma kvaliteta pogodnog za oružje i udaljen je samo mesecima — a ne godinama — od dovršavanja nuklearne bombe.

I turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman nagovestili su da bi kopirali iranske nuklearne kapacitete ako Teheran dođe do bombe. Turska će ove godine pustiti u rad svoju prvu nuklearnu elektranu Akuju, izgrađenu u saradnji s Rusijom. Brojni izveštaji tokom godina ukazuju i na to da Saudijska Arabija možda ima tajni diplomatski dogovor s Pakistanom, po kojem bi Rijad mogao brzo da pribavi nuklearno oružje iz Islamabada, koji je svoju bombu razvio 1990-ih uz saudijsko finansiranje. (Saudijska Arabija negira postojanje takvog dogovora.)

Tramp sada pokušava da ponovo pokrene nuklearne pregovore s Iranom, obećavši da program mora biti potpuno demontiran. Iran šalje pomešane signale o tome koliko je zainteresovan za postizanje dogovora. Predstavnici obe zemlje održali su prvi, preliminarni sastanak u subotu u Omanu.

Sve se to dešava u trenutku kada je region nestabilniji nego što je bio decenijama, nakon napada Hamasa na Izrael 2023. godine, i rasta zabrinutosti da je novi rat na Bliskom istoku neizbežan. Sjedinjene Države i Izrael zapretili su da će izvesti napade na iranska nuklearna postrojenja, što bi dodatno destabilizovalo region. A zemlje koje su nekada eksperimentisale s nuklearnim programima, čak i Brazil, "vrlo pažljivo prate ove događaje", rekao je Roberts.

Istočna Azija

Nuklearna politika Trampove administracije prema Indo-Pacifiku za sada je manje jasna. Za razliku od njegovog iznenadnog prekora evropskih saveznika u februaru, ministar odbrane Pit Hegset tokom posete Tokiju krajem marta opisao je Japan kao "nezamenljivog partnera u odvraćanju komunističke kineske vojne agresije".

Međutim, još od svog prvog mandata, Tramp i visoki odbrambeni zvaničnici vrše snažan pritisak na azijske saveznike da izgrade sopstvenu odbranu. Kao rezultat toga, u Južnoj Koreji, pa čak i u Japanu — gde je gradnja nuklearne bombe nekada bila potpuno nezamisliva posle Hirošime i Nagasakija — sada se sve češće govori o prihvatanju nuklearnog oružja, u nekom obliku.

"Debata o nuklearnom oružju i dalje je tabu tema u japanskom društvu, ali od ruske invazije na Ukrajinu, Japan se potpuno trgao i počeo ozbiljno da razmatra kakvu dodatnu vojnu moć treba da poseduje", kaže Đundžiro Šida, stručnjak za nacionalnu bezbednost sa Univerziteta Meio na Okinavi, gde je stacionirano oko polovine od ukupno 50.000 američkih vojnika u Japanu.

Dana 7. marta, u stilu tipičnom za Trampa kada govori o savezničkom "korišćenju američke velikodušnosti", predsednik SAD je optužio Japan za parazitiranje. "Imamo sjajan odnos s Japanom, ali imamo i čudan dogovor s njima — mi treba da štitimo njih, ali oni ne moraju da štite nas", rekao je Tramp novinarima u Ovalnom kabinetu. "Usput, oni zarađuju bogatstvo na nama, ekonomski... Zaista se pitam — ko pravi te dogovore?"

Kao rezultat ovog američkog pritiska, Šida kaže da novi japanski premijer Šigeru Išiba sada podržava poziv bivšeg premijera Šinza Abea na "nuklearno deljenje" — diplomatski izraz za dozvolu da se nuklearne rakete prvi put rasporede na japanskoj teritoriji. U izjavi prošle jeseni, Išiba je predložio "azijsku verziju NATO" koja bi "morala konkretno da razmotri američko deljenje nuklearnog oružja ili njegovo uvođenje u region".

Južnokorejski političari otišli su i korak dalje. U januaru — nedelju dana pre Trampove inauguracije — politički uzdrmani predsednik Južne Koreje, Jun Suk Jeol, po prvi put je izjavio da bi njegova zemlja mogla da razmotri izgradnju nuklearnog oružja zbog sve većih pretnji iz nuklearno naoružane Severne Koreje. Jun je u međuvremenu smenjen nakon što je prošle godine proglasio vanredno stanje. Ali čak ni njegov verovatni naslednik, Li Džae-mjung, lider glavne opozicione Demokratske partije Koreje — koja je ranije oštro bila protiv nuklearnog naoružavanja — nije isključio tu mogućnost.

"Otkako je Jun to pomenuo, nijedan političar s progresivne strane nije objasnio zašto Koreji nije potrebno nuklearno oružje", kaže Fridof, stručnjak za bezbednost u Istočnoj Aziji.

Kao i u Japanu, debata u Koreji ne ide do kraja u pravcu otvorene podrške bombi. Južnokorejski političari radije govore o politici "nuklearne latentnosti" — što u suštini znači da zemlja postaje sposobna da brzo razvije nuklearne bombe ako to postane neophodno.

Ali Japan i Južna Koreja, dugogodišnji rivali, pomno prate jedni druge i potez jedne strane ka nuklearnom naoružanju gotovo sigurno bi isprovocirao drugu. "Južnokorejski političari i akademici brinu da Japan ima više kapaciteta za razvoj nuklearnog oružja, jer Japan ima mnogo plutonijuma", kaže Šida, zahvaljujući svojim nuklearnim elektranama kojih ima 64.

Čak i na Tajvanu — koji je pod stalnom pretnjom od kineske invazije, ali je pod pritiskom Vašingtona da ostane nenuklearan — moglo bi doći do obnove interesovanja za nuklearno oružje. Tajvanci su dva puta u prošlosti bili na meti inspektora Međunarodne agencije za atomsku energiju zbog sumnjivih aktivnosti sa fisionim materijalom. Kao i drugde, Trampova administracija snažno pritiska Tajpej da preuzme veću odgovornost za sopstvenu odbranu.

Sfere uticaja

Ipak, postoji još dug put od samih razgovora o pravljenju bombe do njene stvarne izrade.

Razlog? "Ulazak u nuklearni klub jedan je od politički najopasnijih i najskupljih poteza koje neka zemlja može da povuče", kaže Đovanini sa Harvarda. "To nije nešto što se desi preko noći — kao da je danas nulti dan, a sutra si nuklearna sila. Moraš da izgradiš kompletnu infrastrukturu i da se povučeš iz NPT-a, tj. Ugovora o neširenju nuklearnog oružja". Kao što je Severna Koreja otkrila, ogromna stigma, a često i sankcije, prate svaku zemlju koja se povuče iz tog sporazuma.

A upravo je Vašington bio predvodnik napora da se uvedu sankcije i izolacija za one koji prekrše NPT. Zato će mnogo toga zavisiti od signala koje Trampova administracija pošalje svojim saveznicima u narednim mesecima — o tome koliko želi da oni postanu samostalniji u pogledu odbrane i koliko joj je prihvatljivo da nuklearno oružje bude deo tog paketa. "I dalje nema jasnog pravca u vezi s tim kako će oni da pristupe ovom pitanju", kaže Mark Melamed iz Inicijative za nuklearnu pretnju.

Stručnjaci navode da je Tramp izazvao nove neizvesnosti koje su dodatno ubrzale rasprave o nuklearnom oružju u ionako sve nestabilnijem globalnom okruženju.

"Raste sumnja među saveznicima i partnerima da li će Sjedinjene Države zaista ispuniti svoje obaveze kada zaista dođe stani-pani", kaže Erik Bruer, bivši direktor za suzbijanje širenja oružja u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom Trampovog prvog mandata. "Ali postoje i drugi sistemski faktori koji guraju zemlje ka razmišljanju o sopstvenom nuklearnom naoružanju. Jedan od njih je pogoršanje regionalne bezbednosti. U Evropi, to je rastući nuklearni arsenal i pretnja iz Rusije. U Aziji — Severna Koreja i Kina. U Bliskom istoku — Iran na samom nuklearnom pragu. Drugi faktor je odsustvo saradnje među velikim silama. Tokom Hladnog rata, postojala je američko-sovjetska saradnja na sprečavanju širenja nuklearnog oružja. Danas, Rusija aktivno pomaže raketne, ako ne i nuklearne, programe Severne Koreje i Irana."

Putin je glavni krivac za povratak nuklearne pretnje, počevši od svoje politike "eskalacije da bi se deeskaliralo" — odnosno, pretnje nuklearnim ratom kako bi se sprečilo dalje zaoštravanje konflikta. Ponižen žestokim ukrajinskim otporom, Putin je više puta nagoveštavao da bi mogao da upotrebi nuklearno oružje u tom sukobu, pa je tako i najavio premeštanje taktičkog nuklearnog oružja u Belorusiju, a i suspendovao učešće u sporazumu Novi START, poslednjem velikom sporazumu o kontroli naoružanja sa SAD.

Kina takođe destabilizuje postojeći nuklearni status kvo. Poslednjih godina, satelitski snimci otkrili su dramatično — i veoma tajno — kinesko nuklearno proširenje, koje možda uključuje i do 300 novih silosa za rakete. Prema izveštaju Federacije američkih naučnika iz marta, kineski nuklearni arsenal sada broji oko 600 operativnih bojevih glava, dok Peking ubrzano pokušava da se suprotstavi američkom arsenalu od oko 3.700 glava.

Ni Sjedinjene Države ne sede skrštenih ruku. I pod Trampom i pod Bajdenom, Vašington konstantno modernizuje svoj nuklearni arsenal — uključujući razvoj prve nove nuklearne bojeve glave u poslednjih 40 godina, W93; gravitacione bombe B61-13; 400 interkontinentalnih balističkih raketa baziranih na kopnu; flotu nuklearno naoružanih strateških podmornica; i novi strateški bombarder (B-21) kao i krstareću raketu koja se lansira iz vazduha.

Sve to znači da su za vojne planere širom sveta nuklearne kalkulacije ponovo postale sastavni deo konvencionalnog ratovanja. Tokom Hladnog rata, ideja o nuklearnom ratu značila je međusobno osigurano uništenje (MAD), a velike sile su gradile arsenale koje nijedna druga država nije mogla da prati.

Danas, od Bliskog istoka preko Evrope do Indo-Pacifika, živimo "u svetu punom projektila koji mogu vrlo precizno da pogode cilj" i koji nose nove vrste taktičkog, tj. nižeg nuklearnog oružja, kaže Beka Vaser, strateg u Centru za novu američku bezbednost. "Vidimo sve jači pritisak ka integraciji konvencionalnih i nuklearnih ratnih planova."

Zato Tramp nema izbora osim da modernizuje američki nuklearni arsenal — i istovremeno neprekidno kritikuje saveznike da ojačaju sopstvenu odbranu.

"Na kraju se sve svodi na to da naši saveznici odgovaraju na obnovljenu nuklearnu pretnju u svojim regionima", kaže Kostlou, bivši zvaničnik Pentagona. "To je nestalo krajem Hladnog rata. Povukli smo mnogo našeg regionalnog nuklearnog oružja iz Evrope i Azije. Sada nam je mnogo teže da brzo reagujemo dok se Rusija i Kina menjaju. Rusija ima ogromnu prednost u regionalnom nuklearnom oružju. Kina takođe. Mi nemamo ništa od toga."

Trampova nuklearna prilika

Ipak, neki stručnjaci za kontrolu naoružanja smatraju da postoji razlog za nadu — da bi Tramp mogao i da ublaži deo nuklearnih tenzija. Oni sugerišu da, iako Tramp deluje voljan da udovolji Putinu, ima svojevrsni kredibilitet "Nikson ide u Kinu" kada je reč o pokušaju stabilizacije odnosa s Rusijom i Kinom — možda čak i u cilju stvaranja delimičnog razdora između te dve sile.

"Postoji jedna čudna vrsta optimizma unutar nuklearne zajednice kada je reč o Trampu", kaže Đovanini sa Harvarda. "Postoji ideja da on ima politički prostor kakav nijedan prethodni predsednik nije imao da postigne dobar dogovor s Rusijom, Kinom i Iranom." Đovanini, koja često razgovara sa kineskim zvaničnicima, dodaje da je Kina u američkim izborima više navijala za Trampa nego za Kamalu Haris jer "deluje da on ima više prostora za kompromis".

U Francuskoj, u međuvremenu, vlada uverenje da ostatak Evrope konačno prihvata viziju delimične autonomije od Vašingtona koju je Šarl de Gol izložio pre više decenija. Neke evropske diplomate veruju da bi to moglo da pomogne u stabilizaciji zategnutih transatlantskih odnosa. EPostoji neka vrsta podudarnosti između francuske vizije i Trampove vizije da Evropljani preuzmu odgovornost za sopstvenu bezbednost", rekao je jedan evropski diplomata koji je govorio pod uslovom anonimnosti. "Gotovo svi u Evropi sada misle da je to pravi put."

Krajem januara, Tramp je na godišnjem sastanku Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, u video obraćanju, rekao da je veoma zabrinut zbog širenja nuklearnog naoružanja i da želi da započne razgovore sa Kinom i Rusijom, rekavši: "Želimo da vidimo da li možemo da denuklearizujemo, i mislim da je to vrlo moguće." Ti razgovori, međutim, još nisu započeli.

Kako kaže Kostlou, Tramp se suočava s izuzetno složenim izazovom održavanja američkog "proširenog odvraćanja" — tj. globalnog nuklearnog kišobrana — u svetlu "oportunističke i koordinisane agresije Rusije i Kine na dve odvojene geografske tačke", u Evropi i Aziji. Trampovi branioci tvrde da je on već postigao uspeh u "pritiskanju" saveznika, od Nemačke do Tajvana, da više ulažu u odbranu od Pekinga i Moskve.

A ono što se u ovom trenutku dešava u zemljama poput Nemačke i Južne Koreje je "nuklearno signaliziranje", kaže Vaser. Zemlje samo "pokazuju spremnost da razviju nuklearne sposobnosti ako se to ispostavi kao neophodno".

Tokom poslednjih meseci, zajednica za nacionalnu bezbednost u Seulu bila je veoma uznemirena kada je Hegset u izjavi pred saslušanje za potvrdu na funkciju ministra odbrane priznao Severnu Koreju kao "nuklearnu silu".

"Ono što najviše plaši Južnokorejce jeste strah da SAD ne bi rizikovale San Francisko da bi spasle Seul", rekao je Robert Sufer, Trampov bivši zamenik pomoćnika ministra odbrane za politiku nuklearne i raketne odbrane.

Ali čak i sada, "Južnokorejci bi pre izvršili pritisak na SAD da im više pomognu, nego što bi krenuli u skupu strategiju nuklearizacije", tvrdi Đovanini. Izazov bi bio sličan i za Ukrajinu, dodaje ona. "U ovom trenutku u Ukrajini ne postoji infrastruktura koja bi vodila do izrade nuklearne bombe. A za njih bi proces nuklearizacije bio izuzetno rizičan. Jer Rusi sigurno ne bi stajali skrštenih ruku."

Za ključne američke saveznike koji su i dalje pod senkom Drugog svetskog rata, poput Japana i Nemačke, svaka debata o nuklearnom oružju trajaće godinama. "Japanska 'nuklearna alergija' je veoma izražena, delom zato što je to jedina zemlja koja je preživela atomsko bombardovanje", kaže Kazuhiro Maešima, politikolog sa Univerziteta Sofija u Tokiju. "To je ono što razlikuje Japan od Južne Koreje, gde sve više raste podrška nuklearnom naoružanju zbog razvoja severnokorejskog nuklearnog programa. Ako bi u Japanu zaista došlo do ozbiljne rasprave o nuklearnom naoružanju, to bi najverovatnije izazvalo neku vrstu panike."

U Nemačkoj bi, takođe, javna reakcija bila ogromna — i izazvala bi neku vrstu egzistencijalne krize unutar Evropske unije. "Nemačka bi svakako više volela da se zadrži postojeći nuklearni poredak sa SAD", kaže Klaudija Major, stručnjakinja za nacionalnu bezbednost iz Nemačkog Maršalovog fonda u Berlinu. "Svaka promena znači manje bezbednosti i stabilnosti za sve uključene. Ako bi Nemačka jednostrano odlučila da razvije sopstvenu nuklearnu bombu, to bi poslalo poruku susedima: 'Ne marimo za vas, odustali smo od evropske odbrane'. To bi dovelo u pitanje tradicionalne nemačke politike (kao što je podrška NPT-u) i moglo bi da podstakne širenje nuklearnog oružja širom sveta."

Ali, kako ukazuju Kostlou i drugi, već i sama spremnost da se otvoreno razgovara o mogućnosti nuklearnog naoružavanja može da bude Pandorina kutija.

"Upoređujem to s obogaćivanjem uranijuma: prvih 20 odsto je zapravo najteže savladati. Poslednjih 80 odsto ne zahteva mnogo vremena", kaže Kostlou. "Za neke od ovih zemalja, već i to što sada otvoreno govore o mogućnosti da postanu nuklearne sile — to je najteži prag."

A, dodaje on — taj prag su počele da prelaze.

(Telegraf.rs)