"Putin ne pregovara o miru u Ukrajini, on se zapravo smeje Americi"

Ako želite da saznate koju naciju Rusi najviše preziru, počnite sa očiglednim. To je Ukrajina, "bratska nacija" iz prošlih vremena, čije škole i bolnice sada moraju da se bombarduju u ime "oslobođenja".

Ali odmah iza nje dolaze Sjedinjene Američke Države, navodi se u komentaru portala The Hill, koji prenosimo:

Preporučujemo

Prema Levada centru, poslednjem nezavisnom istraživaču javnog mnjenja u Rusiji, tri četvrtine Rusa vidi SAD kao negativca. Teheran uživa osam puta više simpatija nego Vašington. Ljubav prema Kini je skoro jednako ogromna kao mržnja prema Americi.

Rusija nije zemlja koja traži "resetovanje" ili kompromis, ona je uslovljena da Ameriku vidi kao egzistencijalnog neprijatelja. U 1990-im, kada je Rusija flertovala sa demokratijom pod Borisom Jeljcinom, 70 odsto stanovništva je mislilo da je Amerika prijatelj, a 15 odsto neprijatelj. Pod Vladimirom Putinom, ti brojevi su se okrenuli.

Moć Kremlja se temelji na tome da prodaje laž svom stanovništvu, da se Rusija brani od podmuklog Zapada, pri čemu je Evropa prikazana kao vazal Vašingtona. Prema Putinovoj verziji, ovo nije rat sa Ukrajinom, već rat sa NATO. Kako bi inače Moskva objasnila jadan učinak svoje vojske? Tri godine nakon potpune invazije, Rusija kontroliše manje Ukrajine nego 2022. godine. I surova istina, koju Moskva skriva, jeste da Ukrajinci sami ratuju.

Nijedna američka ili evropska vojska se nije pridružila. Niti NATO avioni presreću ruske rakete na način na koji su američki sistemi pomogli da se Izrael štiti od iranskog bombardovanja. Da, SAD, Evropa i drugi saveznici su pružili oružje i pomoć nevoljno, često prekasno, jer nijedna civilizovana nacija ne može da sedi po strani dok ruska vojska menja granice silom i čini najgnusnije ratne zločine.

Pomoć Ukrajini nije humanitarna pomoć, niti se finansira posrednički rat, Amerika se bori za slobodu i princip da suverene nacije ne treba da žive u strahu od svojih nasilnih suseda. Zajedno sa Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom, SAD su 1990-ih godine oduzele Kijevu nuklearni potencijal, nudeći garancije bezbednosti u zamenu. Ako reč Amerike ne znači ništa, ko će joj verovati ponovo, i šta će sprečiti sledećeg agresora da pokuša isto?

Svaka američka inicijativa prema Rusiji se od strane Kremlja tumači kao slabost koju treba iskoristiti, a ne kao gest dobre volje koju treba uzvratiti. Kao što je bivši britanski premijer Boris Džonson rekao, "Putin ne pregovara. On se smeje nama".

Sa ekonomijom veličine Teksasa i opadajućom demografijom, Rusija zna da nije globalna supersila. Umesto toga, ona je krvopijska kleptokratija ukorenjena u snu o kolonizaciji, nesposobna da pruži prosperitet svom narodu, ali vešta u prodaji fantazija o veličini u zamenu za poslušnost. Bez sposobnosti da se uzdigne, Moskva pokušava da obori Ameriku, verujući da je njena najbolja šansa za relevantnost u tome što se neće takmičiti sa Zapadom, već će ga oslabiti.

"Putin je više puta lagao"

Putin je lagao o Krimu kada je Barak Obama bio predsednik, lagao o Siriji tokom prve Trampove predsedničke ture, lagao Džozefa Bajdena da nema planove da izvrši invaziju na Ukrajinu - i sada laže. Teško je pronaći jedan jedini slučaj u kojem Putin nije lagao, manipulišući, ponižavajući ili obesmišljavajući zapadne lidere koje prezire.

Ništa od ovoga nije suptilno. Nakon Trampove ponovne izborne pobede 2024. godine, ruska državna televizija je emitovala decenijama stare gole fotografije Melanije Tramp tokom najgledanijeg dela programa. Ovo je bilo lako odbaciti kao besmislenu provokaciju, ali svako ko je bio u Rusiji prepoznaće to kao psihološki rat, što je specijalnost KGB.

U nedavnom javnom izrugivanju, Putin je uhvaćen na kameri kako se smeška kada su ga podsetili da kasni za zakazani poziv sa Trampom. Okružen ruskom poslovnom elitom, kiselo se smeškao dok je njegov pratilac iznenada prasnuo u smeh, što je jasno stavilo do znanja da kašnjenje nije bila slučajnost, već proračunata igra moći koja je došla iz refleksivne kontrole, sovjetske doktrine manipulacije protivnikom da postupa protiv vlastitih interesa.

Još jedan majstorski potez za obmanu Amerike desio se u Ujedinjenim nacijama, gde je Amerika bila u društvu Belorusije, Burkine Faso, Severne Koreje, Rusije i Sudana koji su glasali protiv nedavne rezolucije, koja je želela da kaže očiglednu stvar - Postoji razlika između invazije i žrtve invazije. Rusija je, bez sumnje, bila oduševljena što je SAD uvučena u ovako diplomatski ponižavajuću poziciju.

Ovaj obrazac nije nov. Nakon Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je brzo izdao svoje ratne saveznike, poguravši svet u Hladni rat i osuđujući generacije Estonaca, Letonaca, Litvanaca, Poljaka i drugih na život u represiji. Očekivati od Putinove Rusije da se ponaša drugačije, uprkos svim dokazima, nije realizam, već iluzija.

Izbor Amerike je jednostavan: Prestanite da igrate nameštenu igru. Nemojte ulaziti u igru sa režimom koji vidi našu poniženost, a ne kompromis, kao svoj krajnji cilj.

Nakon meseci odvratnog trolovanja Kremlja, Tramp je opravdano "ljut" na Putina, ali postupci, a ne reči, su ti koji su važni. Moskva može da okonča svoj zločinački rat bilo kada povlačenjem trupa nazad u Rusiju. Ako Amerikanci žele da budu tretirani sa poštovanjem, moraju prestati da prikazuju slabost i nude se sami da im se podmevaju.

Odbijanje da se prihvati podsmevanje Kremlja ili da se troši vreme na apsurdne zahteve nije eskalacija, to je ono što zahteva nacionalna čast.

Autor komentara je Endru Čakojan, akademski direktor na Univerzitetu u Amsterdamu. Prethodno je radio u američkoj vladi u "Millennium Challenge Corporation" i studirao na Harvard Kennedy School i Državnom tehničkom univerzitetu u Donjecku.

(Telegraf.rs)