Trampova Amerika se suočava sa trenutkom Endrua Džeksona: A to su vrlo loše vesti po Ustav SAD

Kako se nositi sa američkim predsednikom koji ne poštuje Ustav SAD? Ovo pitanje je postavljeno nakon nedavne epizode u kojoj su letovi za deportaciju Venecuelanaca upućeni u El Salvador, uprkos sudskoj odluci koja je zabranjivala te deportacije, što sugeriše da administracija Donalda Trampa ima ograničeno razumevanje podele vlasti u SAD.

Predsednik nema pravo da krši sudsku odluku, navodi se u analizi portala The Conversation, koju prenosimo.

Slično tome, profesorka medicine sa Univerziteta Braun, Raša Alavih, deportovana je u Liban zbog navodne simpatije prema Hezbolahu, uprkos činjenici da je imala važeću američku radnu vizu i sudskoj odluci, koja je blokirala njeno izbacivanje iz SAD.

Ova administracija, koja očigledno zanemaruje ustavne procedure, nije prvi put u kojoj se suočava SAD sa ovakvim problemom. Rano u životu nove republike, ovaj problem je postavljen izborom Endrua Džeksona za predsednika 1828. Džekson, neskriveni populista, gajio je duboko poverenje u sve savezne institucije. Njegovo verovanje u prava saveznih država ponekad je nadmašivalo njegovu posvećenost Uniji.

Tramp odražava Džeksona na mnogo načina. Kao što Tramp prezire Džozefa Bajdena, tako je Džekson prezirio svog prethodnika, Džona Kvinija Adamsa. Trampovi napadi na institucije kao što su USAID i Ministarstvo obrazovanja, odražavaju Džeksonov izuzetni rat protiv Banke Sjedinjenih Američkih Država, koju je smatrao prevelikom i previše grandioznom za demokratski narod.

Međutim, sličnosti se najviše javljaju u vezi sa prisilnim deportacijama, bilo pojedinaca u Trampovom slučaju, bilo celih naroda u Džeksonovom.

Kada su Evropljani osnivali svoje kolonije u Americi, opravdali su svoje prisustvo tvrdnjom filozofa Džona Loka da zakonito pravo na zemlju pripada onima koji je obrađuju. Pošto su autohtoni narodi uglavnom bili nomadski lovci, ova pravna fikcija omogućila je Evropljanima i njihovim američkim naslednicima da oduzmu zemlju, tvrdeći da je njihova "po pravu".

Međutim, narodi jugoistočne Amerike - Čikasavi, Čoktavi, Krik, Seminoli i Čeroki, uzeli su Evropljane za reč. Prvo su usvojili evropski način života, osnivajući gradove, oblačeći se u evropsku odeću, pa čak i prešavši u hrišćanstvo. I, iznad svega, počeli su da obrađuju zemlju, čak do te mere da su posedovali robove za rad na njoj. Postali su poznati, pomalo paternalistički, kao "pet civilizovanih plemena".

Međutim, ni ovo usvajanje zapadne kulture nije ih spasilo, kada su georgijski plantažeri pamuka shvatili, prvo, da plemena sede na plodnoj zemlji pogodnoj za uzgoj pamuka, a zatim da postoji zlato na teritoriji Čerokija. Savezna država Džordžija je 1828. zatražila jurisdikciju nad svim zemljištem pet plemena. Džekson, stari "borac protiv Indijanaca" i odlučni pristalica prava saveznih država, koji je trebalo da postane sedmi predsednik SAD, jasno je zauzeo stav.

Njegovo prvo obraćanje Kongresu učinilo je jasnim da namerava da ukloni sva "indijanska" plemena u pustinjske krajeve zapadno od Misisipija. U Kongresu su mu protivnici zamerali da je izdao same principe na kojima je republika zasnovana. Šta su ovi ljudi uradili da zasluže svoje uklanjanje i pošto su zaista bili farmeri, zašto njihovo pravo na sopstvenu zemlju nije bilo poštovano zakonom?

Uprkos dobrim razlozima zbog kojih su ovi ljudi trebali da ostanu, usvojen je Zakon o uklanjanju iz 1830. godine i Čikasavi, Čoktavi i Krik su spakovali svoje stvari i otišli. Seminoli su pokušali naoružani otpor, ali su bili poraženi.

Vrhovni sud protiv predsednika SAD

Čeroki su svoj slučaj izneli pred Vrhovni sud. Američki Vrhovni sud prvobitno je bio zamišljen kao poslednji sud za žalbe, ali pod vođstvom dugogodišnjeg glavnog sudije Džona Maršala, uspostavio je sebe kao konačnog arbitra šta je i šta nije zakonito prema Ustavu. A to je uključivalo i postupke predsednika.

Novoformirana uloga suda u tumačenju ustavnosti bila je duboko prezirana u Beloj kući kao neprihvatljivi upad u prava predsednika, čak i kada je sud doneo odluku u korist predsednika. Sada je Maršalu bilo postavljeno pitanje da odluči o ustavnoj legalnosti tvrdnje Džordžije da je u pitanju zemlja Čerokija.

Čeroki su pokušali da dokažu da su potpuno nezavisna država, ali je sud presudio protiv toga. Međutim, sud je utvrdio da oni čine zavisnu naciju unutar Sjedinjenih Američkih Država i da, stoga, država Džordžija nema nadležnost nad njima.

Međutim, Džordžija je jednostavno ignorisala odluku Vrhovnog suda i 1838. godine poslala trupe da uhapse i protteraju narod Čerokija. Otprilike 13.000 ljudi krenulo je na ono što je postalo poznato kao "Staza suza", kada je oko trećina njih je umrla od iscrpljenosti, bolesti i gladi. Jedan američki oficir je kasnije komentarisao:

"Borio sam se kroz građanski rat i video ljude kako su ubijani i masakrirani u hiljadama, ali je uklanjanje Čerokija bilo najokrutnije što sam ikada video".

Džekson je bio uzbuđen, zadirkivajući Maršala da je njegova presuda "pala mrtvorođena" i podsmevajući se da Maršal nije imao način da je sprovede u delo. Vođa Čerokija, polu-Škot Džon Ros, sažeo je situaciju rečima:

"Imamo zemlju koju drugi žele. To je jedini prestup za koji smo ikada optuženi".

Čeroki su otkrili da, ako predsednik odluči da je ignoriše, američki ustav ne nudi zaštitu nevinih. To je lekcija iz istorije koju bi Grenlanđani, Meksikanci, Kanađani, a zapravo mnogi Amerikanci, koji bi mogli da se nađu u sukobu sa ovom administracijom i traže pravdu putem zakona trebalo da temeljno prouče.

(Telegraf.rs)