Trampov gambit neće uspeti: Pokušava da iskoristi dobre odnose sa Putinom za obračun sa Iranom

Američki predsednik Donald Tramp misli da je pronašao neobičnog posrednika koji će obuzdati iranske nuklearne ambicije - Vladimira Putina.

Okončanje rata u Ukrajini kako bi se ponovo izgradili mostovi sa Moskvom i iskorišćavanje ruskog uticaja da bi se izvršio pritisak na Teheran, na papiru, ovo može delovati hrabro, pa čak i strateški. Međutim, ovo je potpuno odvojeno od stvarnosti, navodi se u komentaru portala The Hill, koji prenosimo.

Putin ne dobija ništa preteći svojim iranskim saveznicima. Zapravo, strateško partnerstvo Moskve i Teherana postalo je jače upravo zbog zajedničkog protivljenja američkom uticaju. Tramp greši kada pretpostavlja da Rusija može biti manipulirana da služi interesima SAD, ignorišući sve dublje usklađivanje između ove dve autoritarne sile. Pomešajući rivalstvo sa mogućnostima za pritisak, Tramp ne samo da rizikuje da ojača Putina, već i da dalje destabilizuje Bliski istok, osiguravajući da njegova diplomatska strategija završi neuspehom.

Putin je već oseteo težinu invazije koju je započeo 2022. godine, izgubivši više od 800.000 vojnika (poginuli i ranjeni), pretrpevši kumulativne gubitke u BDP koji prelaze 500 milijardi dolara i krećući se ka "decenijskoj recesiji" sa 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi zamrznutih zbog sankcija. Rat sada traje više od tri godine. On želi izlaz, pod uslovom da se to dogodi po njegovim uslovima.

Tramp vidi priliku: okončati rat, ublažiti sankcije i iskoristiti Putina da izvrši pritisak na Iran. U februaru, tokom telefonskog razgovora, Putin je pristao da pomogne Trampu u posredovanju u pregovorima između SAD i Irana o nuklearnom pitanju, a ovo je dodatno razmatrano kada su ruski i američki diplomate razgovarali u Rijadu.

Tramp je već preduzeo jednostrane akcije protiv Irana ponovnim nametanjem sankcija "maksimalnog pritiska". Istovremeno, pokazao je otvorenost za diplomaciju slanjem pisma vrhovnom verskom lideru ajatolahu Aliju Hamneiju.

Međutim, osnovna greška u Trampovom pristupu je predaju američkih strateških interesa Putinu, lideru koji se oslanja na geopolitičku nestabilnost. Putin nema nikakav podsticaj da natera Iran na sporazum koji bi koristio Vašingtonu, naročito sada kada je Teheran postao ključni vojni i ekonomski saveznik Moskve.

Od 2022. godine, Rusija i Iran su formirali duboko strateško partnerstvo. Iran je opskrbio Rusiju hiljadama dronova Šahid-136, koji su korišćeni u razornim napadima na Ukrajinu, dok je Moskva Iranu obezbedila sisteme PVO, raketnu tehnologiju i diplomatsku zaštitu u UN.

U januaru, Putin je potpisao 20-godišnji strateški sporazum o saradnji sa Iranom, obezbeđujući dugoročnu vojnu, ekonomsku i obaveštajnu saradnju. Rusija je takođe pomogla Iranu da izbegne zapadne sankcije, dodatno jačajući njihov savez.

S obzirom na ovu stvarnost, zašto bi Putin vršio pritisak na saveznika koji mu aktivno pomaže da balansira američki uticaj? Odgovor je jednostavan: On neće.

Čak i ako bi Putin bio voljan da natera Iran na pregovore, Teheran je jasno stavio do znanja da se neće povinovati pod pritiskom. Kada je Tramp poslao pismo Hamneiju u martu, Iran je odmah odbacio to pismo i zakleo se da neće pregovarati pod američkim pretnjama.

Iran nema razloga da veruje Vašingtonu nakon što je Tramp napustio nuklearni sporazum iz 2015. godine, uprkos tome što je Iran poštovao njegove odredbe. Umesto da usporava svoj nuklearni program, Iran ga ubrzava. Međunarodna agencija za atomsku energiju nedavno je potvrdila da Iran obogaćuje uranijum blizu nivoa pogodne za proizvodnju nuklearnog oružja, što signalizira opasnu eskalaciju.

Štaviše, Putin neće posredovati. Umesto toga, on će koristiti iranski nuklearni program kako bi iznudio ustupke od Amerike.

Moskva je istorijski igrala na obe strane, javno podržavajući diplomatiju dok je tajno pomagala Iranu. Trampova zavisnost od Putina kao posrednika takođe stvara prostor za širenje uticaja Kine. U martu, Kina je održala trilateralne pregovore sa Moskvom i Teheranom, učvršćujući svoju ulogu kao glavnog ekonomskog i diplomatskog saveznika Irana.

Ali uloga Kine ne završava se samo na ekonomskoj podršci. Nuklearni Iran služi širim strateškim interesima Pekinga time što održava SAD upletenim u konflikte na Bliskom istoku. Svaki trenutak koji Vašington provede suprotstavljajući se Teheranu, je trenutak koji je oduzet od suprotstavljanja usponu Kine u Indo-Pacifiku. Istovremeno, Kineska kupovina nafte nastavlja da pruža Iranu finansijsku podršku, slabeći uticaj američkih sankcija i smanjujući Trampovu moć pregovaranja.

Strategija Pekinga je pragmatična. Kina ima koristi od Irana dovoljno jakog da odoli američkom pritisku, ali ne toliko nestabilnog da izazove potpuni regionalni rat. Finansirajući Iran dok se zalaže za diplomaciju, Kina se pozicionira kao konačni posrednik u regionu, dok istovremeno osigurava da SAD ostanu na distanci.

Trampova strategija zasniva se na fantaziji - da bi Putin ikada delovao u interesu Vašingtona, a ne u svom. U stvarnosti, Rusija ima koristi od toga što zadržava iransku krizu nerešenom, koristeći je kao pregovaračku kartu da iznudi ustupke od SAD. U međuvremenu, Iran nema razloga da veruje Trampovim pokušajima, jer je bio izdan kada je Tramp napustio nuklearni sporazum iz 2015.

Teheran ubrzava svoj nuklearni program, a ne usporava ga, što dokazuje da pretnje i sankcije same po sebi neće naterati Iran da sedne za pregovarački sto. Umesto da prepušta spoljnopolitičke odluke Putinu, Vašington bi trebalo da se ponovo angažuje sa svojim evropskim i regionalnim saveznicima kako bi izgradio ujedinjeni pristup prema Iranu.

Kombinacija ciljane ekonomske podrške, bezbednosnih garancija za regionalne partnere i multilateralne diplomatije, umesto haotičnog pravljenja sporazuma sa Moskvom, nudi realniji put za obuzdavanje iranskih nuklearnih ambicija. Kolaps nuklearnog sporazuma sa Iranom pokazao je da jednostrane taktike pritiska ne funkcionišu kada im nedostaje međunarodna koordinacija. Pragmatična strategija SAD treba da se fokusira na jačanje diplomatskog uticaja kroz koalicije, a ne na nadu u Putinovu dobronamernost.

Ako Trampova strategija sa Putinom bude nastavljena, ostaviće mu dva loša izbora: nuklearni Iran ili rat.

Autor analize je Husanboj Kotibjonov, student političkih nauka na Njujorškom univerzitetu.

(Telegraf.rs)