Kako je Putin još jednom izmanipulisao Trampa: Manevar koji je Rusiji doneo prednost za budućnost

Ruski predsednik Vladimir Putin je oduvek bio majstor manipulacije, a njegov poslednji manevar sa predsednikom SAD Donaldom Trampom još jednom pokazuje koliko je vešt u prilagođavanju situacija u svoju korist.

Nedavni telefonski poziv između dvojice lidera, koji je nominalno bio usmeren na pronalaženje puta ka miru u Ukrajini, zapravo je pokazao Putinovu sposobnost da nadmudri Trampa dok iznosi ustupke bez da ustupa išta od suštinske vrednosti, navodi portal The Hill u komentaru koji prenosimo.

Od samog početka, Putin je postavio ton, terao Trampa da čeka više od sat vremena pre nego što je prihvatio poziv. Ovaj vremenski interval, tokom kojeg je Putin učestvovao u televizijskoj konferenciji sa ruskim poslovnim liderima, nije bio slučajan. Bio je to proračunat potez moći, kojim je Putin potvrdio svoju dominaciju, ne samo nad Trampom, već i pred domaćom publikom u Rusiji.

Ovaj događaj podseća na slično poniženje koje je doživeo Stiv Vitkof, Trampov specijalni izaslanik, koji je navodno morao da čeka osam sati pre nego što se sastao sa Putinom u Moskvi. Ove teatralnosti imaju jasan cilj: poslati poruku da je Putin taj koji kontroliše situaciju, postavljajući uslove u skladu sa sopstvenim tempom.

Kada je razgovor konačno započeo, Putin je brzo pokazao svoju taktičku prednost. Dok su Tramp i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski navodno tražili potpuni prekid vatre, Putin je ponudio samo ograničeni prekid napada na ukrajinsku energetsku infrastrukturu - što je bilo daleko od onoga što je Tramp verovatno očekivao.

Čak je i ovaj polučin, bio prikazan ambivalentno, pri čemu je Kremlj naveo da će pauza biti primenjena samo na energetsku infrastrukturu, dok je Bela kuća sugerisala da se odnosi na širu infrastrukturu.

S obzirom na to da Rusija ima istoriju tumačenja sporazuma u skladu sa sopstvenim interesima, malo je verovatno da će Moskva pristati na šire tumačenje. Verovatnije je da je Putin sam osmislio ovu ponudu, znajući da je to najmanji ustupak koji može napraviti, dok istovremeno održava Trampa angažovanim. Ovaj vešto smišljeni "kompromis" omogućio je Putinu da deluje kooperativno, dok je Rusija zadržala sposobnost da nastavi šire vojne operacije u Ukrajini, gde ima prednost zbog nedostatka ljudskih resursa u Ukrajini i Trampovih oklevanja u pogledu vojne pomoći.

Uprkos rastućim žrtvama i ogromnim ekonomskim naporima, Rusija je ostala neumorna u svojim naporima za teritorijalnim osvajanjima. Putinovo odbijanje da pristane na sveobuhvatan prekid vatre osigurava da njegove snage mogu nastaviti ofanzivu, učvršćujući pozicije na istoku Ukrajine i nastavljajući bombardovanje ukrajinskih gradova i infrastrukture.

Ovaj pristup već je doveo do desetina hiljada poginulih i povređenih ukrajinskih civila, kao i do procenjenih pola triliona dolara štete. U međuvremenu, Ukrajina je postigla značajne uspehe u napadima na rusku energetsku infrastrukturu, direktno ugrožavajući jedan od ključnih izvora prihoda Kremlja za finansiranje rata. Ipak, uprkos ovim neuspesima, Putin ostaje siguran u svoju dugoročnu poziciju, naročito s obzirom na Trampovu retoriku koja ukazuje na pomak u američkoj politici.

Što ovu situaciju čini još povoljnijom za Putina jeste očigledna Trampova spremnost da prihvati ustupke koji slabe poziciju Ukrajine. Kremlj je u svom saopštenju nakon poziva naglasio da će napredak ka miru zahtevati kraj zapadne vojne pomoći i obaveštajnog podržavanja Ukrajine. Tramp je već signalizirao svoju spremnost da uspori isporuku oružja i ograniči deljenje obaveštajnih podataka - potez koji je direktno usklađen sa interesima Rusije.

Stavljanjem u igru mogućnosti prekida vatre, Putin može držati Trampa angažovanog, dok istovremeno iznuđuje dalja povlačenja Sjedinjenih Država, svesno da svako smanjenje zapadne pomoći samo povećava Rusiji pregovaračku moć u sukobu. Trampov pristup već je omogućio Putinu niz pobeda.

Prvo, otvorio je direktne pregovore sa Rusijom bez prisustva Ukrajine, čime je potkopao sposobnost Kijeva da donosi odluke u sopstvenom ratu.

Drugo, praktično je uništio sve nade u buduće članstvo Ukrajine u NATO, slabeći njene dugoročne bezbednosne perspektive.

I treće, u otvorenom kršenju međunarodnog prava, predloživši da Ukrajina treba da ustupi teritoriju Rusiji, Putin je promenio čitavu dinamiku situacije.

Za Putina, ovo nisu mali dobici, to su ključni koraci ka ostvarivanju njegovih ratnih ciljeva bez potrebe za značajnim ustupcima. Njegov krajnji cilj ostaje nepromenjen: da ponovo uspostavi rusku dominaciju nad Ukrajinom, diktira njenu spoljnu politiku i učvrsti kontrolu nad regionima koje je Moskva ilegalno anektirala.

Što su ti regioni sada formalno integrišu u Rusiju putem pravnih instrumenata, to još jasnije ukazuje na Putinovu nameru da ovo teritorijalno osvajanje učini trajnim. Čak i dok produžava ove pregovore, Putin verovatno vidi priliku da kupi vreme, konsoliduje svoje dobitke i na kraju predstavi "mirovni" okvir koji cementira ruske teritorijalne ekspanzije, dok Trampu nudi političku pobedu koju može prodati kod kuće.

Sa Trampom u Beloj kući, Putin bi mogao da pronađe lidera koji je voljan dalje da smanjuje američki pritisak na Rusiju, ukine sankcije pa čak i obnovi ekonomske veze, što bi sve koristilo Moskvi, dok bi Ukrajina ostala u nestabilnoj poziciji.

U međuvremenu, kao što se i očekivalo, odgovor Zelenskog na poziv Trampa i Putina bio je odmeren. Zelenski je svestan nepredvidljive prirode Trampa i još uvek je pod utiskom svog ličnog susreta s Trampom u Ovalno kabinetu. On je oprezno prihvatio ograničeni prekid vatre na energetskoj infrastrukturi, dok je jasno stavio do znanja da su osnovni zahtevi Ukrajine i dalje nedopustivi za pregovaranje i da Kijev zadržava pravo da sam određuje svoje saveze i vojne partnerstva.

Za Ukrajinu, bilo kakva diskusija o zamrzavanju sukoba duž trenutne linije fronta je neodrživa, osim ako Rusija ne povuče svoje aneksije i ne dozvoli međunarodni nadzor kako bi se osigurala usklađenost sa međunarodnim pravom. Bez takvih garancija, svaki prekid vatre rizikuje da postane de facto priznanje ruskih ilegalnih teritorijalnih osvajanja. Međutim, situacija izgleda kao da izmiče iz ruku Zelenskog, koji svakim danom deluje sve slabije.

Putinova strateška strpljivost nastavlja da donosi plodove. Iskorišćavajući Trampov transakcioni pristup diplomatiji, on se postavio u poziciju u kojoj može da diktira uslove pregovora, dok istovremeno iznosi ustupke od Sjedinjenih Država. Ako Tramp vidi svoj ograničeni dogovor sa Putinom kao diplomatski uspeh, to samo učvršćuje uverenje Kremlja da može da iznese još povoljnije uslove u budućnosti.

Realnost je da Putin nema stvarni interes za mir, bar ne na uslovima koji podrazumevaju vraćanje ukrajinske teritorije ili obnavljanje statusa quo iz perioda pre 2014. S obzirom na to da mu Tramp sada nudi priliku, Putin koristi trenutak, igra dugoročnu igru i oblikuje narativ koji održava Zapad podeljenim, a Ukrajinu ranjivom.

Kako rat bude dalje trajao, pitanje ostaje: Koće li SAD prepoznati Putinovu manipulaciju za ono što ona jeste, ili će dozvoliti da on nastavi da diktira uslove pregovora? Ako je istorija ikakav pokazatelj, Kremlj se kladi na ovo drugo i do sada je bio u pravu.

Autor komentara je Imran Halid, koji je lekar i ima master diplomu iz međunarodnih odnosa.

(Telegraf.rs)