Putin koristi Trampa? Da li je ovo opasan plan Moskve za udar na Zapad

U prvim mesecima invazije na Ukrajinu otkrivena je složena i dvostruka strategija ruskog predsednika Vladimira Putina. Njegovo donošenje odluka oduvek je bilo oblikovano kombinacijom neposrednih i dugoročnih ciljeva, sa više slojeva strateških ciljeva u igri prenosi portal The Hill u komentaru, koji prenosimo:

S jedne strane, Putinov neposredni cilj je jasan - kontrolisati Ukrajinu i njene bogate resurse, posebno u regionu Donbasa i pozicionirajući sebe kao dominantnu ličnost u tom području. Međutim, njegov širi geostrateški cilj ide mnogo dalje od granica Ukrajine. Putin teži razbijanju same NATO alijanse, koju vidi kao značajnu prepreku širenju i uticaju Rusije u Evropi.

Iako Rusija ima značajnu vojnu moć, Putin razume da ne može da pobedi NATO u konvencionalnom ratu u Ukrajini, niti bilo gde u Evropi. Umesto toga, njegova strategija se bazira na izazivanju podela unutar NATO, posebno između starih i novih članica, kao i između Sjedinjenih Država i NATO.

Ovakvo unutrašnje razjedinjavanje oslabiće poverenje i koheziju koja je ključna za snagu i jedinstvo NATO. Putin je svestan da bi potkopavanje NATO iznutra moglo dovesti do njegovog eventualnog raspada, čak i bez direktne vojne konfrontacije.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, blizak Putinov saveznik, izneo je ovu ideju tokom nedavne pre konferencije sa Putinom. Lukašenko je naglasio da bi dogovor između SAD i Rusije, poput onog vezanog za primirje, mogao označiti kraj evropskog jedinstva, a time i kraj NATO.

I sam Putin je iskoristio ovu ideju, sugerišući da bi saradnja sa SAD na energetskim pitanjima omogućila Evropi da dobija jeftin ruski gas, što bi još više povezalo Evropu sa Rusijom ekonomskim vezama. Iako to možda deluje kao finansijska prednost na kratke staze, Putin je dobro svestan da bi takva zavisnost podrila evropsku nezavisnost i, time, oslabila NATO.

Evropske zemlje su već potrošile više na rusku energiju u poslednje tri godine nego što su investirale u odbranu Ukrajine, a zemlje poput Mađarske i Slovačke su čak stavile veto na mere unutar NATO i EU koje su podržavale Ukrajinu.

Dugoročna održivost NATO je takođe čvrsto povezana sa ishodom rata u Ukrajini. Ako Putin izađe iz ovog konflikta sa Ukrajinom pod njegovom kontrolom i sa pojačanim uticajem na Evropu, verovatno će težiti daljem širenju teritorije, s posebnim fokusom na baltičke zemlje. Međutim, ovo će mu biti mnogo lakše da postigne ako NATO bude podeljen, razjedinjen i oslabljen unutrašnjim nesuglasicama.

Putinov pristup nije nov, jer njegova lična i politička istorija pokazuje dosledan obrazac prioritizacije nacionalnih ciljeva nad dobrobiti njegovih građana. Njegova spremnost da žrtvuje više od 890.000 ruskih života (poginuli i ranjeni vojnici, prema obaveštajnim procenama) u ovom ratu samo je jedan pokazatelj njegovog nepoštovanja troška postizanja svojih ciljeva.

Ovaj stav je nastavak taktike koju je počeo koristiti u Sankt Peterburgu, gde je njegov uspon na vlast bio podržan savezništvima sa lokalnim mafijaškim grupama, što mu je pomoglo da akumulira političku moć i bogatstvo.

Njegova strategija postala je još smrtonosnija na globalnoj sceni nakon što je postao premijer Rusije 1999. Korišćenjem spoljnih kriza, kao što je krvavi rat u Čečeniji, proširio je svoj uticaj unutar Rusije i van nje. Ovaj model, koji je podrazumevao korišćenje vojne sile i geopolitičkih kriza kako bi učvrstio svoju vlast, kasnije je primenjen na konfliktima na Bliskom istoku i u Africi, gde je Putin koristio nestabilnost da unapredi svoje strateške ciljeve.

Zaključno, Putinova višeslojna strategija u Ukrajini deo je šireg, stalnog napora da preoblikuje Evropu i globalnu ravnotežu moći. Stvaranjem podela unutar NATO i usmeravanjem kontrole nad Ukrajinom, on nastoji da ponovo uspostavi ruski uticaj i oslabi jedinstvo koje je održavalo Evropu stabilnom od kraja Hladnog rata. Uspeh ove strategije zavisi od njegove sposobnosti da iskoristi evropsku zavisnost od ruske energije i da stvori razdor između SAD i njegovih NATO saveznika.

Organizovani kriminal u Rusiji spojio se sa FSB, naslednicom KGB, stvarajući pretnju koja je bila ključna u jačanju Putinove moći i širenju ruskog uticaja na globalnoj sceni. FSB agenti postali su "šok trupe" na frontovima, pomažući u stvaranju podrške separatističkim pokretima u bivšim sovjetskim regionima koji su trenutno nezakonito okupirani od strane Rusije, kao što su Pridnjestrovlje (u Moldaviji), Abhazija i Južna Osetija (u Gruziji), i Krim i Donbas (u Ukrajini).

Jevgenij Prigožin je podigao ovu taktiku na novi nivo, militarizujući rusku mafijašku kulturu i stvarajući "Wagner grupu". Putinovi plaćenici omogućavaju demantovanje odgovornoti dok ruše demokratske režime u Africi.

U trenutnom globalnom ratu protiv Zapada, Putin koristi isti obrazac kako bi stvorio podelu između Donalda Trampa i njegovih evropskih saveznika. Tramp pada na Putinovu taktiku, uključujući pretnje povlačenjem iz NATO, najavom da neće braniti NATO zemlje koje ne plaćaju svoju odbranu, nametanjem tarifa EU i Kanadi, kao i premeštanjem 25.000 američkih vojnika iz Nemačke ka istoku Evrope.

Putinov "Svengali efekat" (Svengali je junak novele s kraja 19. veka, jevrejin koji zavodi mladu Irkinju) na Vašington je opasan. Bivši predsednik Džordž Buš Mlađi je verovao da može da vidi u Putinovu dušu, dok je bivša sekretarka Hilari Klinton bila u zabludi misleći da ona i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov mogu poboljšati odnose putem "restartovanja" odnosa. Lavrov je još uvek tu, a Hilari odavno nije.

Trampov tim bi trebalo da se seti ove lekcije dok pregovara o okončanju rata. U suprotnom, Tramp bi mogao da "prokocka" Evropu i preda je Rusiji, baš kao što je ruski predsednik Boris Jeljcin sugerisao predsedniku Bilu Klintonu 1999. godine:

"Samo dajte Evropu Rusiji, jer Rusija je u Evropi, a Sjedinjene Države nisu".

Putinov rat protiv NATO očigledan je širom Evrope. Nedavno je ruski kapetan broda za kontejnere namerno je udario u naftni tanker koji je nosio američko vojno gorivo za avione, 13 nautičkih milja od obale Velike Britanije. Da li je to slučajnost? Nije, ako uzmemo u obzir ruske planove da bombarduju DHL avionske habove u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, kao i rusku umešanost u izbore u Moldaviji, Gruziji i Rumuniji. Takođe, ne možemo zaboraviti nedavnu krvavu likvidaciju ruskog dezertera Maksima Kuzminova u Španiji.

U sredu je društvenu mrežu Iks hakovala pro-palestinska grupa poznata kao Dark Storm, koja koristi taktike vrlo slične ruskoj grupi KillNet. Ovo je još jedan podsetnik da FSB briljira u svetu zapadnog prava. Ništa se ne preduzima da bi se osporili ruski postupci. Suprotan korak bi značio direktno suočavanje sa Rusijom i rizik od daljeg eskaliranja. I tako, svaki put, Rusija gura dalje.

Nakon što nije uspeo da pobedi vojno u Ukrajini, Putin menja ciljeve. Iako Kursk, Donbas i Krim i dalje ostaju glavni frontovi ovog rata, cilj podela NATO saveza sada je na dohvat ruke.

Ako uspe da podeli NATO, Putin može da slomi savez i na kraju krene sa svojim planovima da ponovo uspostavi Kijevsku Rusiju.

Evropa mora da igra ključnu ulogu u sprečavanju uništenja NATO, i iznutra i spolja. Tanka crvena linija Evrope je u Ukrajini. Brisel mora da obezbedi suverenitet Ukrajine i obezbedi da evropski mirovnjaci odvraćaju buduće ruske vojne agresije.

Evropa takođe mora drastično povećati sopstvene vojne troškove. "Plan za ponovnu naoružavanje Evrope" bio je dobar početak. Međutim, to nije dovoljno da se parira ruskoj ekonomiji koja je prešla na potpuni ratni režim.

Spašavanje NATO je jedini način da se spasi Evropa, a to počinje zatvaranjem jaza u doprinosima BDP zemalja članica.

(Telegraf.rs)