Zaharova: Štrecnuli smo se zbog glasanja Srbije, nismo promenili stav o Kosovu, a odnosi sa Amerikom...

Portparolka ruskog MSP Marija Zaharova govorila je o odnosima Rusije i Srbije, kao i o pregovorima Moskve i Vašingtona. Rusko-američki odnosi su u fazi reanimacije, ocenila je Zaharova i napomenula da su pregovori o miru u Ukrajini i dalje samo reči, a da je važno da se pretvore u dela. Rusko-srpske odnose opisala je kroz različita glasanja u međunarodnim institucijama i navela da je Rusija bila šokirana poslednjim glasanjem u UN. Smatra da je ispravno što je rukovodstvo Srbije reklo da je u pitanju bila greška.

Šta sve pregovori Rusije i Amerike menjaju u svetskom poretku, ali i u odnosima Moskve i Beograda – za RTS je govorila Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova.

Preporučujemo

Šta se posle rusko-američkih razgovora u Rijadu promenilo? Koliko ima izgleda da bismo mogli da dođemo do mirnog rešenja za Ukrajinu?

– Šta može da se kaže, tek počinjemo da obnavljamo kontakt sa SAD, danas kako radimo intervju 28. februara – poslednji dan zime, sutra je već proleće, dan ranije održane su konsultacije u Istanbulu. Na čelu ruske delegacije Aleksandr Nikitič Darčijev, rukovodilac departamenta Severne Atlantike koji je razgovarao sa američkim predstavnicima, zamenikom zamenika državnog sekretara SAD, i naravno diskutovali su o pitanjima koja se tiču obnavljanja kontakata među državama. To su pitanja funkcionisanja naših ambasada, pitanja diplomatskih nepokretnosti i imovine koja je bila oduzeta za vreme prethodnog režima u Beloj kući. Dotakli su se i pitanja direktnog aviorežima koji je takođe bio blokiran, kao što i sami znate, administracijom Bajdena. Sada trenutno ide izgradnja kontakata da bi se u principu reanimirali odnosi. To ne mogu da nazovem zaključkom, to je etapa i upravo sam vam ispričala od čega se ona sastoji.

Što se tiče situacije povodom Ukrajine, promene postoje u zvaničnoj retorici Vašingtona. Mi za sve te godine prvi put slušamo reči koje se tiču mira, pregovora, diplomatskog rešenja situacije, neophodnosti završavanja konflikta, sa željom – još jednom napominjem da govorimo samo o rečima – sa željom da se nađe izlaz iz situacije, to je već samo po sebi mnogo, naročito ako uzmemo u obzir tu suludu, čudovišnu, čak bih rekla šizofrenu leksiku, koju smo slušali iz Vašingtona u ranijim godinama. Važno je da se te reči pretvore i u dela i da budu potkrepljene delima.

Naša strana ni jednog puta, ni do 2022. godine, ni sada, za sve ove godine nijednom nije otkazala od politike diplomatskog rešenja odnosa. Štaviše, u 2014. godini posle državnog udara u Ukrajini, nakon početka građanskog otpora u Ukrajini, upravo je Rusija predložila kompleks mera pod nazivom Minski sporazum, plan unutrašnje ukrajinske regulacije koji bi omogućio da se ova situacija na neki način normalizuje, da se sjedine delovi Ukrajine.

Naravno, posle 2014. godine pitanje Krima je zatvoreno, ali unutar Ukrajine, Minski sporazum je dao mogućnost da se regulišu međusobni odnosi među raznim delovima Ukrajine, među ljudima, među društvenim socijalnim grupama unutar države Ukrajine, kako bi, što bi se reklo, ako ne možete da zalepite šolju, da joj bar ne dozvolite da se u potpunosti ne raspadne, sve je bilo urađeno na tom planu i upravo urađeno sa ruske strane.

Sedam godina, kako se posle ispostavilo, svi sa zapadne strane koji su bili garanti ispunjenja Minskog sporazuma, sve su vukli za nos, oni su obmako će reći da reše pitanje, a zapravo da gurnu Evropu u narednu krizu, koja je do 2022. druge bila evropska, a posle 2022. godine je dobila svetske razmere. Zato kada pitate šta i kako će biti povodom Ukrajine, zato ćete vi svaki put čuti frazu sa ruske strane o prethodnim razlozima, o neophodnosti rešenja prvog uzroka te krize, bez njihovog razrešenja, bez njihovog udela u smeru normalizacije odnosa. To će sve biti polumere koje nas ne zadovoljavaju, neophodno je rešavati prethodne uzroke i neophodno je rešiti tu krizu na taj način tako da se ona ne prenese dalje, da ne bude sve gore. Zato je važno raditi na rešenju prethodnih uzroka krize, neophodno ih je ne samo uračunati i znati već i odstraniti, to i jeste put ka normalizaciji i razrešenju krize u Ukrajini.

Kako vidite ulogu američkog predsednika Donalda Trampa i da li evropski političari pomažu mirovno rešenje?

– Za početak, tamo postoje ljudi koji zdravo razmišljaju, u EU, koji razumeju prethodne razloge krize, koji su pozivali na njihovom odstranjivanju i regulisanju, ali takvih ljudi je malo, izolovani su slučaj. Takvi lideri su podvrgnuti pritisku, i to ne samo političkom ili moralnom, već i fizičkim odstranjivanjem. Već smo videli na primeru Fica šta je bilo urađeno, hvala Bogu preživeo je, hvala Bogu, nadam se da se oporavio. Kao što sam rekla takvi ljudi su izolovan slučaj, generalno EU ako pričamo o režimima, ako pričamo o državnicima, to su ljudi koji ne sprovode nacionalne interese država EU, čak ne sprovode interese kolektivnog Brisela. Oni sprovode interese tog dela Vašingtona i američkog establišmenta koji ispovedaju ultraliberalizam, to je direktna veza.

U tom smislu korupciona, u tom smislu politička i ne žele da slušaju ni o mirnom regulisanju, ni i o pregovornom procesu. Oni čak i sada kada Ukrajina krvari zbog toga što režim Zelenskog već sada baca u rovove, to čak nisu ni rovovi, već baca u pogibiju 18-godišnjake koji nisu spremni, čak i kada ceo svet shvata da ukrajinska ekonomija ne postoji, nje nema, što ne postoji industrija, što je ukrajinsko društvo smrvljeno, ono se ne sastoji iz dve polovine, ili iz tri dela, ono je jednostavno smrvljeno, ljudi unutar Ukrajine jedno drugo ne podnose, ne veruju ni vlasti, ni organima vlasti. Ne zato što ne postoji demokratija, već ustavnog poretka, osnova ustavne vlasti nema, nije ostalo. Niko ne shvata da li je predsednik Ukrajine legitiman ili nije. To što je Zapad doveo Ukrajinu do takvih čudovišnih posledica, imam u vidu članove EU i njihove lidere, oni ne mogu i ne žele da priznaju svoju grešku. Uporno nastavljaju sa agresivnom retorikom, nastavljaju da izmišljaju basne, svakakve gluposti da kiJevski režim treba još malo podržati i pobeda je na vidiku.

Svi razumeju da to nije tako, svi razumeju da je Ukrajina uništena od strane Zapada, da ih je Zapad obmanuo, da je Zapad izmislio Zelenskog da bi ga upotrebio Ukrajinu protiv Rusije. To je očigledno, o tome čak govori predsednik SAD. Uprkos tome, štićenici upravo te američke liberalne diktature u EU nastavljaju da drže svoj stav. Sa čim je to povezano?

Za početak znamo da je na zapadu antirusko, rusofobijsko krilo, i kada govorimo o antiruskom-rusofobskom, to se ne tiče samo Rusa, to se tiče svega što odražava naše tradicionalne vrednosti. Prvi razlog se sastoji tome što je nažalost istorijski postojala rusofobija na zapadu i iskazivala se na razne načine. I Napoleon je dolazio sa zapada i Hitler je dolazio sa zapada, rusofobija se na razne načine iskazivala, to je bilo očigledno i tome ima stotina godina, mislim da Srbi to znaju napamet.

Drugi razlog, to je naravno politička konfrontacija unutar Amerike, oni su napravili igru unutrašnjih klanova u SAD koja je napravila EU taocem svojeg unutrašnjeg demontiranja. Nekoliko godina ranije, zapravo mnogo godina ranije, američke liberalne demokrate su formirali na teritoriji EU elitu koju su podčinili sebi, oni su na ključne pozicije postavljali ljude koji su bili dužni da rasprostrane ne američke interese, već interese američkih ultraliberala. Odatle i čuvena agenda vezana sa polovima, LGBT, sa novom normalnošću, novom etikom, jer je to bila njihova politička platforma. To je bio drugi razlog. U skladu sa tim, sada, vidite, Tramp još nije ušao u Ovalni kabinet a američki demokratski liberali već su izjavili da treba da počnu da se bave sabotažom rešenja republikanske administracije. Ta sabotaža tiče se politike ne samo SAD, tj. ultraliberalno krilo ne namerava samo da sabotira rešenja administracije Trampa, oni će to sprovoditi i na tlu EU.

Za njih mnogi lideri EU predstavljaju deo njihovih političkih težnji, imam u vidu liberalne demokrate SAD, i zato oni ne dozvoljavaju nekim ili mnogim liderima EU režima da menjaju tonalitet i vide realnost, da govore o pregovorima, o miru, oni su dužni da sa tačke gledišta američkih liberalnih demokrata, nastave temu koju je započeo Bajden, Obama, temu rusofobije, o konfliktu na evropskom kontinentu, temu polje boja i tako dalje. To je jako važan faktor.

Još jedan jako važan faktor sastoji se u tome što oni ne mogu ništa da predlože osim rusofobije, mnoge zemlje EU iznedrili su rusofobiju kao oblik državne politike. Potrebno je da priznaju da nisu bili u pravu. Kao što se desilo u SAD, otišao je jedan predsednik, a došao drugi i promenio se vektor. Šta želite od tih predsednika tih zemalja EU koji su na svojim pozicijama, zar oni treba da se odreknu svojih reči koje su izgovarali još godinu dana ranije, tim republikanaca, tim Trampa, sam Tramp, najbliže okruženje, njegovi eksperti, uvek su kritikovali politiku SAD u odnosu na Rusiju. Oni su govorili da je to nekonstruktivna, neefektivna politika, da je to politika izgrađena na laži, koja okrivljuje Rusiju da je ona navodno imala svoju uticaj na američke izbore, udeo u nekim sajber napadima i tako dalje.

Tako da kada je došao Tramp to je predstavljalo nastavak kursa koji je postojao svih ovih godina. Šta želite od zemalja EU, šta treba da počnu da govore protiv samih sebe, tamo gde se menja situacija posle izbora, kao rezultat izbora, tamo se menja i diskurs, zato to je jako važan faktor. I još jedan važan faktor, šta oni mogu da predlože, šta treba još predložiti, treba li da se menja retorika ili predložiti nešto na konkretnom planu, šta još mogu da predlože ako se energetska saradnja, koja je bila veliki deo naših međusobnih odnosa Rusije i EU, uništena od njih samih.

Šta oni treba da predlože kad je logistika, aviotransport, trgovina blokirana od njih samih, treba priznati da je sve to bila greška. Ima tu mnogo pitanja. Oni su prosto izgubili veštinu diplomatije. Čini mi se da su sa jedne strane otkazali od nacionalno orijentisane politike. Oni ne znaju šta je to sopstvena spoljna politika, šta su nacionalni interesi, oni sve kolektivno rade, ali kolektivno nije kao konsolidovano mišljenje ravnopravnih učesnika, već kao metodičke instrukcije sa vrha kako postupati.

Razumete, ne kao demokratskim putem formirana opšta agenda unutar EU, već saopšteno sa vrha kako živeti itd.

U skladu sa tim, svi ti problemi i odsustvo i otkaz od nacionalnog identiteta i gubitak veštine dogovoriti se i gubitak veštine korišćenja diplomatije na nacionalnom nivou i sada se javlja delom problema. Tu veštinu treba obnoviti, oni više ne umeju da se dogovore. Umeju samo da naređuju, kažnjavaju, da traže, da primenjuju sankcije – evo to su njihovi instrumenti. I naravno nezdravi mentalitet beskrajnog dominiranja.

A kako danas ocenjujete rusko-američke odnose?

– Želim da se nadam da ovo nije bila Frojdovska greška. Nadam se da je ovo bilo slučajno rečeno, što ste umesto "srpskih" rekli "američkih" odnosa, nadam se da Srbija ima svoju politiku i da će provoditi nacionalno orijentisanu politiku. Iskreno mogu da kažem da smo se nedavno štrecnuli od glasanja u Generalnoj skupštini kada je srpska delegacija glasala "ZA" antirusku rezoluciju, ja sad ne govorim o Ministarstvu spoljnih poslova i o diplomatama, ja govorim o ljudima, o Rusima. Ljudi su se štrecnuli, nisu verovali svojim očima. Videli smo kako su u početnoj etapi, u 2022. i 2023. godini srpske diplomate i delegacija u međunarodnim organizacijama glasali protiv Rusije.

To se desilo. Pamtim da je srpska delegacija čak napustila salu u Savetu za ljudska prava UN kada je nastupao Lavrov preko video poziva, jer Ženeva nije mogla da obezbedi sletanje njegovog aviona, ja sam videla kako je srpska delegacija napustila salu tokom zasedanja u tom momentu kada je govorio ministar spoljnih poslova Rusije. Taj sami ministar, te same Rusije koja je uvek štitila Srbiju. Mi ni tada nismo verovali svojim očima i posle toga smo primetili da je Srbija počela da menja svoj stav i prestala da glasa protiv Rusije, prestala je da glasa protiv antiruskih rezolucija, videli smo drugi pristup u 2024. godini. I odjednom 2025. godina počinje sa glasanjem protiv naše zemlje. To je bio šok za mnoge. Čini mi se da je jedina prava odluka rukovodstva Srbije bila da se izvini pred sopstvenim narodom, pred Srbima za koje je to bio podjednaki šok kao za Ruse i reći da je to bila greška. Nadam se da će ta greška, kako je okarakterisano od strane rukovodstva Srbije, biti dobra lekcija da se ne sme zaboraviti ko ti je pravi prijatelj i ne sme se zaboraviti ko te je uvek podržavao i čak spasavao.

I treba znati svoju istoriju i učiti buduće generacije. I ne sme se zaigrati, ne znam da li postoji takva reč u srpskom jeziku, zaigrati se, kada si toliko ušao u igru i ne vidiš prave vrednosti i zaboravljaš pravila, ne brinu te pitanja etike i morala već si u potpunosti u strasti igre. Ne treba se zaigrati. Uvek treba pamtiti šta je prava istina i prave vrednosti. Zbog toga se nadam i prenosim vam reči velike većine naših građana da se mi nadamo svi da će baš ta greška, o kojoj je govorio predsednik Srbije, postati lekcija koja će dozvoliti da se buduće greške ne dopuste. A odnosi među nama se razvijaju, kao što znate, u svim pravcima i daće Bog da toga bude i dalje, daće Bog da nam niko ne smeta, a čak i ako nam budu smetali da ćemo naći način da to prevaziđemo.

I želim da kažem par reči o tome što sam napisala. Ja sam čak tu objavu napisala na srpskom, zamolila sam svoje kolege da mi prevedu na srpski jezik. U Rusiji mnogo vole Srbe i u Rusiji je poseban odnos prema Srbima, jer mi znamo istoriju, znamo kako smo jednim drugima pomagali, znamo kako smo ranije spašavali jedni druge i bili odstupnica zajedničkom neprijatelju, zbog toga je u Rusiji poseban odnos ka Srbiji i mislim da u Srbiji to znaju.

Da li se u tom smislu menja odnos Rusije prema pitanju Kosova ili ono ostaje isto?

– Ruski stav o Kosovu se sastoji iz dva elementa. Prvo što je osnova, to je znanje kakav je to problem. Mi za Kosovo znamo ne iz američkih novina već iz istorije. Iz istorije Srbije, istorije Jugoslavije, istorije srpskog naroda, istorije Balkana, ne tako jednostavnog regiona koji je mnogo toga preživeo za poslednjih 200, 300 godina.

Naš stav je formiran na bazi znanja realnih činjenica, ne političkih zaključaka, ne geostrategijskih planova, već iz znanja istorije i činjenica.

Drugi deo našeg stava ili čak baze našeg stava je u međunarodnom pravu, jer se formiran stav po povodu Kosova i generalno Srbije nalazi u Rezoluciji 1244 Saveta Bezbednosti.

Tu Rezoluciju niko nije poništio, niko je nije revidirao, on je osnova za razrešenja situacije tog pitanja.

Eto iz čega potiče naš stav. Ni istorija se nije promenila, ni Rezolucija međunarodnog prava. Zbog čega bi se onda menjao naš stav?

(Telegraf.rs/RTS)