Ubijanje sa osmehom na licu: Zašto je Vladimir Putin tako pokoran prema Donaldu Trampu?

Ruski predsednik Vladimir Putin koristi želju ameirčkog predsednika Donalda Trampa da izgleda odlučno kako bi iskoristio priliku za lične uspehe i oblikovao narativ oko Ukrajine i šire.

Oslobađanje Marka Fogela, američkog državljanina koji je bio zatvoren u Rusiji zbog sumnjivih optužbi za droge, prošle nedelje nije bila slučajnost, navodi se u analizi Kargeni endowment, koju prenosimo.

Preporučujemo

Tajming oslobađanja Marka Fogela sugeriše strateški potez od strane Putina kako bi osigurao da Tramp bude u dobrom raspoloženju, omogućujući diplomatsko otvaranje koje nije zahtevalo mnogo napora s ruske strane. Oslobađanjem zatvorenog Amerikanca, Putin je Trampu dao lak "uspeh", čineći da američki predsednik lakše pristane na dijalog.

Putinov pristup nije nov. Tokom svog liderstva, on je stalno nastojao da Rusija postane ključni igrač na globalnoj sceni, bilo da je u pitanju borba protiv zajedničkog neprijatelja kao što su islamski teroristi ili pirati, bilo da se radi o rešavanju pitanja poput globalnog zagrevanja. Njegova želja da stvori zajedničke ciljeve s Amerikom, uprkos političkim i ideološkim razlikama, jeste pokušaj da transcendentira granice koje deluju kao prepreke. Iako je Rusija sada zapadni zajednički neprijatelj, Putin je postigao uspeh u približavanju tih dveju nacija, i to u vreme kada bi se činilo da bi trebalo da bude suprotno.

Njegov pristup u vezi sa Ukrajinom stavlja Trampa u nezgodnu poziciju. U svom izveštaju o telefonskom razgovoru sa Putinom, Tramp opisuje rat kao nešto što je "izvanredno", gotovo kao da je to neki sukob koji nije Putinov čin. To je neobičan pristup u odnosu na Trampov obično napadan stil govora.

Po prvi put se u Trampovim izveštajima o razgovorima s Putinom ne spominju konflikti, što je neobično kada se radi o osobi koja je i dalje smatrana protivnikom. Umesto toga, Tramp naglašava zajedničke interese, kao što su ukrajinsko pitanje, Bliski istok, pa čak i energetska pitanja, u pozitivnom kontekstu.

Putin se, očigledno, ponaša prema Trampu kao da su, uprkos svim napetostima, njihovi interesi povezani. Pominjanje zajedničkih istorijskih trenutaka, kao što je pobeda u Drugom svetskom ratu, Putin vidi kao podsećanje na veliku prošlost koju obe nacije dele. Ovo je podrška njegovom stavu da veličinu treba tražiti u prošlosti, a ne u sadašnjem trenutku, i da je potrebno vratiti "stari" poredak.

Ipak, najvažniji trenutak u Trampovom izveštaju bio je najava međusobnih poseta, što predstavlja vrh diplomatije. Poseta američkog predsednika bilo kojoj diktaturi u suštini je najviši oblik međunarodne legitimacije, to je ritual koji podiže diplomatsko "prokletstvo". Putin se ovde ne bavi samo Ukrajinom, već i širenjem međunarodnog priznanja Rusije, potvrđujući da su globalne sile te koje oblikuju svet, dok ostale zemlje ostaju u njihovoj senci.

Tramp, s druge strane, koristi ovu priliku kako bi se prikazao kao odlučan, a u stvari, koristi Putinovu ljubaznost za ostvarenje svojih političkih ciljeva.

Sada će početi frenetičan rad na kombinovanju tačaka o velikoj istoriji i zajedničkom ratu, uz posetu Trampa koja bi mogla da se poklopi sa ruskim Danom pobede 9. maja, koji se slavi u znak sećanja na savezničku pobedu u Drugom svetskom ratu. Moguće je da će primirje u Ukrajini biti dogovoreno u to vreme, a već se govori o postizanju tog cilja do Uskrsa, koji ove godine pada na 20. april za obe najveće hrišćanske crvke katoličku i pravoslavnu. Ukoliko američki predsednik prisustvuje ruskoj paradi povodom Dana pobede, ruska propaganda će to iskoristiti kao simboličnu pobedu nad nacizmom, i prošlim i sadašnjim, odnosno, u Ukrajini.

Kombinacija Trampovih izjava da "Milioni ljudi su poginuli u ratu koji se ne bi desio da sam bio predsednik" i "Želim da se zahvalim predsedniku Putinu za njegovo vreme i trud u vezi s ovim pozivom" suštinski pomera simboličnu odgovornost za rat u Ukrajini sa Putina na bivšeg američkog predsednika Džozefa Bajdena. Drugim rečima, rat se nije dogodio zato što je Putin skupio trupe i poslao ih da osvoje suseda, već zato što Tramp nije bio predsednik SAD.

Trampova izjava završava samopouzdanjem u neposredni uspeh pregovora. Osnova za ove pregovore je prilično jasna. Tramp vidi Rusiju samo kao "stranu u konfliktu" i ravnopravnog učesnika u njegovom rešavanju. On zanemaruje Putinovu ulogu i odgovornost za pokretanje rata i daje mu novu ulogu mirovnjaka, koju je namenio i sebi.

Tramp želi brz završetak sukoba, bez obzira na uslove, a Kremlj deluje spreman da mu pomogne. Ne samo da je Putin pokazao da je spreman da kaže Trampu ono što on želi da čuje (da su izbori 2020. godine ukradeni, da bi zaustavio rat u Ukrajini, da je Volodimir Zelenski prevario Ameriku), već je i signalizirao da je spreman za mir, kao i da je Trampu poklonio besplatan uspeh puštanjem američkog zatvorenika.

Nije sasvim jasno kako bi okončanje rata pod Trampovim nadzorom utvrdilo globalnu antikolonijalnu pobunu koju Putin navodno predvodi. Međutim, ruski lider je toliko opsednut Ukrajinom da će priznavanje njegovih prava tamo poistovetiti sa novim svetskim poretkom. Ako će Putin sa "ljubaznim ubijanjem Trampa sa osmehom na licu" doži bliže svojim ciljevima, to će sigurno i učiniti.

(Telegraf.rs)