Ukrajina "vruć krompir" za Evropu: Može li mir da obezbedi teško naoružanje i ovih 10 evropskih zemalja?

Čitav svet se nada okončanju rata u Ukrajini i trajnom miru, samo još nije najjasnije kako bi to moglo da se postigne. Na jučerašnjim pregovorima ruskih i američkih zvaničnika u Rijadu čini se da Ukrajina nije bila glavna tema, ili je bar to tako predočeno javnosti. Za to vreme ukrajinski predsednik, ali i pojedini evropskih čelnici "gutaju knedle", jer do sada nisu pozvani da budu deo pregovora... Evropa razmatra da li slati trupe, što je Lavrov juče nazvao neprihvatljivim.

Za koji dan navršiće se pune tri godine otkako je Vladimir Putin započeo opštu invaziju. Kada je krenuo na Ukrajinu, Zapad nije mogao da ga uveri da odustane. Ipak, povratak Donalda Trampa u Belu kuću naveo ga je da bar razmotri mogućnost dogovora.

Prema pisanju svetskih medija, najizgledniji ishod čini se žurno dogovorena 1287 kilometara duga demilitarizovana granica koja bi razdvojila zaraćene strane. Ovakav aranžman bio bi težak šamar za ukrajinske političare, ali i građane, jer bi zamrzavanje sukoba na trenutnim linijama značilo predaju 20 odsto ratom poharane zemlje agresoru.

U zamenu za prihvatanje ovakvog rešenja, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski insistiraće na uspostavi multinacionalnih snaga koje bi nadzirale možda najkrhkiji mirovni sporazum dosad, piše britanski The Telegraph. SAD i NATO ne očekuju da će igrati ključnu ulogu u odvraćanju Putina od novog napada na Ukrajinu i ovaj zadatak bi trebalo da padne na evropske zemlje, kako je i nedavno na sastanku ministara obrane NATO u Briselu izjavio američki ministar odbrane Pit Hegset.

Evropski lideri su krenuli u grozničavu potragu za zajedničkim odgovorom na Trampovu odluku da započne pregovore s Putinom i sve što iz toga proizlazi, uključujući sigurnosna jemstva za osiguranje dugotrajnog mira u Ukrajini.

Prvi koji je izjavio spremnost na slanje britanskih trupa u sklopu potencijalnog sporazuma bio je britanski premijer Sir Kir Starmer. Francuski zvaničnici predložili su mogućnost "reosiguravajućih" snaga koje bi bile raspoređene u Ukrajini iza fronta, kako bi Putina odvratile od novog napada. Međutim, kada su se najmoćniji evropski čelnici sastali u ponedeljak u Parizu, bilo je jasno da svako misli drugačije...

Nemački kancelar Olaf Šolc je rekao da su razgovori o slanju vojnika preuranjeni i neprimereni, Italija i Španija su takođe bile skeptične, Poljska je odmah ideju odbacila...

I dok se čini da su izgledi za evropsku mirovnu misiju sve slabiji, postoji "tračak nade" za jednu inicijativu predvođenu Ujedinjenim Kraljevstvom, piše Jutarnji. Zajedničke ekspedicione snage (JEF), koalicija deset severnoevropskih NATO država, mogle bi da ponude rešenje. Osim Velike Britanije, JEF uključuje Norvešku, Finsku, Švedsku, Estoniju, Letoniju, Litvanijuu, Dansku, Island i Holandiju.

Većina njihovih političkih čelnika načelno je signalizirala spremnost da na neki način pošalje vojnike u Ukrajinu. Udruživanjem s Francuskom, zemlje JEF-a mogle bi okupiti novu silu od 40.000 do 50.000 vojnika koji bi učestvovali u sprovođenju francuskog koncepta "reosiguravajuće" misije. Smeštene iza, a ne na samoj liniji bojišta, ove "mirovne snage” imale bi zadatak brzo da reaguju na svaki mogući novi ruski pokušaj obnavljanja rata.

Majkl Kofman, viši analitičar u "Carnegie Endowment" i jedan od najpouzdanijih vojnih stručnjaka, smatra da ove snage ne moraju da "budu svuda", već da je dovoljno da budu raspoređene u zemlji s bataljonima na četiri operativna pravca, uz dovoljnu mobilnost da se po potrebi brzo premeštaju duž linije bojišta. Najizglednije tačke ruskog napada bile bi regije Harkov, Donjeck i Zaporožje.

Svaka evropska jedinica stacionirana u Ukrajini morala bi da bude teško naoružana – glavni borbeni tenkovi Challenger 2 i Leopard 2, teška artiljerija i jurišni helikopteri verovatno bi bili sastavni deo ove sile.

Osim teškog naoružanja i vatrene moći, snage bi morale biti visoko mobilne kako bi mogle da pokrivaju potencijalnu demilitarizovanu zonu dugu više od 1.200 kilometara.

Hamiš de Breton-Gordon, bivši britanski komandant tenkovskih jedinica, naglasio je: „Morate biti sposobni da potisnete neprijatelja. Apsolutno, potreban vam je pun arsenal… Kada Rusi pogledaju prema Zapadu, moraju da vide silu koja ih tera da pomisle: ‘U redu, gadno ćemo nastradati ako krenemo dalje.’”

U tom kontekstu, JEF bi mogao postati glavni favorit za sprovođenje takve misije. Na svojoj zvaničnoj web stranici JEF se opisuje kao "sila visoke pripravnosti, konfigurisana za brzo reagovanje na krize".

"Može se integrisati u veće međunarodne operacije poput onih pod vodstvom NATO-a, UN-a ili drugih sigurnosnih koalicija i može sprovoditi čitav spektar operacija”, navodi se u opisu.

Velika Britanija mogla bi biti spremna da rasporedi 20.000 vojnika, podržanih komandosima i rezervistima. Manji britanski kontingent mogao bi se sastojati od 16. vazdušno-desantne brigade, britanske globalne interventne snage, zajedno s nekim oklopnim jedinicama.

Svaka zemlja koja učestvuje verovatno bi bila pozvana da doprinese brojem vojnika i opreme u srazmeri sa veličinom svojih oružanih snaga. Za pripremu ovakvih snaga trebali bi meseci, a Velika Britanija i druge države morale bi da se oslone na rezerve kako bi osigurale da njihova sopstvena teritorijalna sigurnost i prethodne obaveze ne budu ugrožene.

Velike evropske vojne misije takođe bi zahtevale određenu podršku SAD-a, bez obzira na to hoće li Amerikanci poslati trupe ili ne. Vazdušno pokrivanje i pristup obaveštajnim satelitima i dronovima bili bi ključni za nadzor demilitarizovane zone.

Na početku bi raspoređene snage verovatno boravile u šatorima, kao što je uobičajeno za ovakve misije. Međutim, kako bi se osigurala dugoročna održivost, bilo bi potrebno osigurati smeštaj, prehranu i logističku podršku.

(Telegraf.rs)