Od njega je i Putin strepeo, šta je zaostavština Alekseja Navaljnog? Godinu dana od smrti opozicionara

"Ovo je najbolji dan za mene u poslednjih pet meseci. Ovo je moja kuća. Ničega se ne bojim i apelujem na vas da se ničega ne bojite".

Ovo su reči Alekseja Navaljnog nakon što je sleteo na aerodrom Šermentjevo u Moskvi 17. januara 2021. Ruski vodeći opozicionar proveo je pet meseci na oporavku u bolnici u Nemačkoj nakon što je Federalna služba bezbednosti (FSB) pokušala da ga otruje.

Svega nekoliko minuta nakon ovih reči Navaljni je uhapšen na graničnoj kontroli i ostao je iza rešetaka sve do svoje smrti 16. februara 2024. u kaznenoj koloniji "Polarni vuk" unutar Arktičkog kruga, prenosi portal The Conversation povoom godišnjice smrti rukog opozicionara.

"Zašto se Navljni vratio u Rusiju?", pitanje je koje se najčešće postavlja. Da li je to bila greška sa najtežim posledicama, kada je borbu protiv ruskog predsednika Vladimira Putina mogao da nastavi iz inostranstva.

Ipak, odluka Navaljnog da se vrati u zemlju nije iznenađenje. Povratak u Rusiju je bio znak prkosa prema Kremlju, koji pokazuje njegovu rešenost i hrabrost. Nije želeo da izda i napusti one koji ga održavaju, da oni rizikuju svoje živote dok on živi u egzilu.

Navaljni se nije vratio da bi bio momentalno uhapšen. Njegovo pritvaranje je, kako tvrdi Vladimir Ašukov, jedan od njegovih saveznika, više bilo "mogućnost". To je bio verovatan scenario i nije znao da će ušetati u dugogodišnju robiju. Na prvom mestu, Navaljni nije bio taj koji je odlučio da napusti Rusiju. Bio je bez svesti kada je avionom iz Omska prebačen u Berlin na lečenje, nakon što je otrovan nervnim agensom novičokom u avgustu 2020. On je u više navrata ponavljao za sebe da je ruski političar koji mora da bude u zemlji kako bi bio efikasan.

"Ljudi misle da ukoliko napusite zemlju to znači da ste se predali", rekao je Navaljni iz predgrađa Berlina gde se oporavljao.

Ogorčenje, zatvor i smrt

Dva dana nakon Navaljnovog konačnog povratka u Rusiju, Fondacija za borbu protiv korupcije (ACF), organizacija koju je osnovao 2011. godine, objavila je svoju najveću istragu ikada. Video na jutjubu u kojem je istražena "Putinova palata" na obali Crnog mora. Video je sakupio izuzetnih 100 miliona pregleda za deset dana. Do početka februara 2021. godine, ankete su sugerisale da je video pogledalo više od četvrtine svih odraslih osoba u Rusiji.

Ogorčenje zbog Navaljnovog zatvaranja, zajedno sa ovom istragom o Putinu, navelo je ljude da izađu na ulice. 23. januara 2021. godine. Na protestima koji nisu odobreni širom Rusije učestvovalo je 160.000 ljudi. Više od 40 odsto učesnika reklo je da je prvi put učestvovali u protestima. Međutim, ruske vlasti bile su odlučne da im to bude i poslednji put. Snage reda su prikazale zastrašujuću snagu, zatvarajući okupljene i povremeno ih tukući. Broj učesnika na protestima 31. januara i 2. februara drastično je opao zbog toga.

Između Navaljnovog povratka u Rusiju u januaru 2021. godine i njegove smrti u februaru 2024. godine, u 47. godini, suočavao se sa brojnim krivičnim postupcima, čime su mu dodavane godine u zatvoru i povećavana strogoća. Do trenutka njegove smrti, bio je u najstrožem tipu zatvora u ruskom kaznenom sistemu - koloniji sa "posebnim režimom" i često je bio upućivan u samicu.

Očigledna namera bila je da se demoralizuje Navaljni, njegov tim i fanovi - da se od njega napravi primer i da se širi strah među svima koji bi možda želeli da izazovu Kremlj. Ali Navaljni se borio, kako je opisano u njegovoj posthumno objavljenoj memoarima "Patriota". Podnosio je pravne izazove protiv svojih zatvorskih čuvara. Išao je u štrajk glađu. Formirao je sindikat za svoje sužnje.

Takođe je koristio svoja suđenja da jasno iskaže svoje političke stavove, uključujući i protivljenje ratu u Ukrajini, koji je pokrenut u februaru 2022.

"Protiv sam ovog rata. Smatram ga nemoralnim, bratoubilačkim i zločinačkim", rekao je jednom prilikom.

Navaljnijev poslednji javni nastup bio je putem video-linka. Bio je dobrog duha, sa njegovim prepoznatljivim optimizmom i humorom. U svom karakterističnom stilu, pitao je sudiju za finansijsku pomoć:

"Vaša ekselencijo, poslaću vam broj svog ličnog računa kako biste mogli da iskoristite vašu ogromnu platu kao federalni sudija da ‘zagrejete’ moj lični račun, jer mi ponestaje novca".

Navaljni je preminuo sledećeg dana. Prema tvrdnjama zatvorskih vlasti, srušio se nakon kratke šetnje i izgubio svest. Iako su ruske vlasti tvrdile da je preminuo prirodnom smrću, dokumenti objavljeni u septembru 2024. godine od strane The Insider - nezavisnog istraživačkog sajta sa sedištem u Letonij - sugerišu da je Navaljni možda bio otrovan.

Bilo da je Putin direktno naredio njegovu smrt, ruski predsednik snosi odgovornost. Za vođenje sistema koji je pokušao da ubije Navaljnog u avgustu 2020. godine i za njegovo slanje u zatvor nakon povratka  u Rusiju, u uslovima koji su bili pripremljeni da ga slome.

Komentarišući u martu 2024. godine, Putin je izjavio da je, samo nekoliko dana pre smrti Navaljnog, pristao da njegov najglasniji protivnik bude uključen u razmenu zatvorenika - pod uslovom da se opozicioni lider nikada ne vrati u Rusiju.

"Ali, nažalost, ono što se desilo, desilo se", rekao je Putin.

Niko neće zaboraviti

Putin se boji Alekseja, čak i nakon što ga je ubio. Julija Navaljnaja, supruga opozicionara, napisala je ove reči 10. januara 2025. godine nakon što je pročitala jedan neobičan dopis. Njegova majka, Ljudmila Navaljnaja, poslala je pismo "Rosfinmonitoringu", ruskom državnom organu, sa zahtevom da se njegovo ime ukloni sa liste "ekstremista i terorista" sada kada više nije živ.

Službeni odgovor bio je pravo iz Kafkove drame. Navaljnijevo ime nije moglo biti uklonjeno jer je dodato nakon pokretanja krivičnog postupka protiv njega. Iako je bio mrtav, "Rosfinmonitoring" nije bio obavešten o okončanju postupka "u skladu sa zakonom", pa je njegovo ime moralo ostati na listi.

Ovo se čini još jednim primerom ruske države koja pokazuje okrutnost iza vela birokratske legalnosti, kao što su vlasti zatvora u početku odbile da majci vrate Navalnijevo telo nakon njegove smrti.

"Putin ovo radi da bi vas uplašio. On želi da se bojite da i pomislite na Alekseja, i da postepeno zaboravite njegovo ime. Ali niko neće zaboraviti", nastavila je Julija.

Danas, Navalnijeva porodica i tim nastavljaju njegov rad van Rusije. Bore se da njegovo ime ostane u životu u domovini. Ali izgledi su protiv njih. Ankete sugerišu da je udeo Rusa koji kažu da ništa ne znaju o Navaljnom ili njegovim aktivnostima otprilike udvostručen na 30 odsto između njegovog povratka u januaru 2021. godine i njegove smrti tri godine kasnije.

Navaljni se borio protiv autokratskog sistema i platio je cenu svojom životom. S obzirom na vrlo realne strahove koje Rusi mogu imati od iskazivanja podrške čoveku koji je još uvek označen kao ekstremista od strane Putinovog režima, nije lako proceniti šta ljudi tamo zaista misle o njemu i njegovom nasleđu. Ali nikada nećemo znati koliko bi Navaljni bio popularan u "normalnom" političkom sistemu za koji se borio.

Šta je Navalnija učinilo silnim kakav je bio

Navaljni nije planirao da skromna žuta gumena patka postane tako snažan simbol otpora. U martu 2017. godine, ACF je objavio najnoviju istragu o elitnoj korupciji, ovaj put fokusirajući se na tadašnjeg premijera (i bivšeg predsednika), Dmitrija Medvedeva. Navaljnijev tim je postao majstor u stvaranju ubedljivih video materijala koji su omogućili da njihova poruka stigne do široke publike. Nedelju dana nakon objavljivanja, film je imao više od 7 miliona pregleda na jutjubu - što je bio izvanredan broj za to vreme.

Film je uključivao šokantne detalje o navodnoj pohlepi Medvedeva, uključujući jahte i luksuzne nekretnine. U središtu velikog jezera u jednoj od tih nekretnina nalazila se kuća za patke, snimljena od strane ACF-a pomoću drona. Ovaj luksuz je bio u oštrom kontrastu sa mnogim ljudima koji su Medvedeva smatrali pomalo različitim od Putina i njegovih saradnika. Kako je Navaljni napisao u svojim memoarima, Medvedev je prethodno delovao "bezopasno i neskladno". (U to vreme, portparolka Medvedeva izjavila je da je “besmisleno” komentarisati ACF istragu, sugerišući da je izveštaj bio “propagandni napad opozicionog lika i osuđenika”.)

Ali ljudi su bili ljuti, i izveštaj je izazvao masovne ulične proteste širom Rusije. Na tim protestima nosili su žute patke i patike, drugi nenamerni simbol iz filma, s obzirom na Medvedevovu strast prema njima. Još jedan razlog zašto je toliko ljudi izašlo na proteste 26. marta 2017. godine bio je organizacijski rad koji je obavio Navaljnijev pokret.

Prošlog decembra, Navaljni je objavio da namerava da se kandiduje na predsedničkim izborima 2018. Kao deo kampanje, on i njegov tim su stvorili mrežu regionalnih sedišta kako bi okupili pristalice i obučavali aktiviste širom Rusije. Iako su vlasti odbile Navalniju da registruje zvaničnu političku stranku, ova regionalna mreža je funkcionalno obavljala sličnu funkciju, okupljajući ljude istomišljenike u podršku izbornom kandidatu. I ta infrastruktura pomogla je da ljudi izađu na ulice.

Kremlj je ovo smatrao jasnom pretnjom. Prema istraživanju iz decembra 2020. godine koje su sproveli "Bellingcat", "CNN", "Der Spiegel" i "The Insider", tim ubica FSB koji je bio uključen u trovanje novičokom, počeo je da ga prati u januaru 2017. godine - mesec dana nakon što je najavio svoju kandidaturu za predsednika.

Na protestima protiv Medvedeva, sve veća netolerancija vlasti prema Navaljniju takođe je bila na izložbi - bio je uhapšen, kažnjen i osuđen na 15 dana zatvora.

Istraga o Medvedevu nije bila početak Navaljnijeve borbe da bude trn u oku Kremlja. Ali ova epizoda spaja sve elemente koji su učinili Navaljnog silnim kakav je bio. Borba protiv korupcije, mobilizacija protesta, pokušaji da postane “normalan” političar u sistemu koji je protiv njega, i veštačko korišćenje društvenih medija kako bi se podigao njegov profil u svim tim oblastima.

Brojne kontroverze

U memoarima Navaljni navodi da je uvek osećao da je neophodna široka koalicija da se sruši Putinova vlast. Ipak, tokom godine njegovi pokušaji da formira tu koaliciju doveli su do nekih najkontrovezijih političkih situacija u njegovoj karijeri. U snimku iz 2007. on sebe opisuje kao "proverenog nacionalistu", koji se zalaže da deportaciju ilegalnih imigranata, bez upotrebe nasilja i ograđujući se od ekstremnih neonacista.

"Imamo pravo da budemo Rusi u Rusiji i odbraićemo to pravo", rekao je on.

Iako je ovaj video mnoge uznemirio Navaljni je pokušavao da sebe predstavi prihvatljivim nacionalistima i nadao se da može da sagradi most između nacionalista i liberala kako bi se obračunao sa autoritarizmom Kremlja. Ali njegov izlet u nacionalizam brzo je izbledeo verovatno reflektujući njegovu procenu koja platforma može da privuče veću podršku u Rusiji. Do 2018. i kandidature sa predsednika on je iz svoje retorike u potpunosti izbacio nacionalizam.

Uprkos tome njegove izjave iz tog perioda ostaće upamćene i po njima će ga mnogi pamtiti. Na primer, posle ruske aneksije Krima 2014. godine, Navaljni je pokušao da zauzme pragmatičan stav, priznajući da Rusija krši međunarodno pravo, rekao je da je Krim sada deo Ruske Federacije i da nikada u budućnosti više neće biti deo Ukrajine.

Za većunu Ukrajinaca ova njegova izjava je dokaz da je navaljni bio ruski imperijalista. Iako je kasnije tvrdio da bi Krim trebalo vratiti Rusiji većina smatra da je ta izjava došla prekasno. Drugi su bili spremni da gledaju dalje od kontroverznih delova iz njegove biografije, priznajući da Navaljni predstavlja najefikasniji izazov za Putina u domovini.

Drugi njegov kontrovezni plan je bila "inicijativa za pametno glasanje". To je bio taktički potez u kome je on pozivao birače da glasaju da pojedinca koji ima najbolje šanse da pobedi kandidata vladajuće Jedinstvene Rusije, bez obzira na njegovu ideologiju i stavove.

Ova njegova inicijativa nije prihvaćena što je pokazalo da Navlajni nikada nije bio lider opozicije u Rusiji, već radije vodeća figura razjedinjenih frakcija pojedinaca i grupa. Neki su iskoristili priliku i izbore su okrenuli u svoju korist. Postoje jasni dokazi da je "inicijativa za pametno glasanje" bila uspešna. Na regionalnim i lokalnim izborima u septembru 2020. za koje je Navaljni vodio kampanju kada je bio otrovan.

U zapanjujućem momntu snimljenom tokom njegovog oporavka u Nmačkoj, Navaljni je govorio o detaljima o agentu FSB koji je poslat da ga likvidira. Pretvarajući se da je pomoćnih višeg oficira FSB Navaljni je otkrio da je nervni agens novičok bio postavljen u njegov donji veš.

Kako Rusi sada gledaju na Navaljnog?

Reakcija na smrt Alekseja Navaljnog u Rusiji odražava duboko podeljeno i emotivno mišljenje. Jedan ruski prijatelj je rekao da je smrt Navaljnog bila poput gubitka člana porodice, što pokazuje snažan uticaj koji je on imao na mnoge, naročito na one koji su se protivali Putinovom režimu. Ovo ukazuje na lični gubitak za neke ljude, posebno za one koji su poštovali njegovu upornost u borbi protiv korupcije i njegovu posvećenost političkim promenama u Rusiji.

Međutim, podaci iz istraživačkog centra Levada pokazuju složeniju sliku. Kada su pitali Ruse kako se osećaju povodom smrti Navaljnog, značajna većina (69 odsto) odgovorila je da nemaju "posebna osećanja" u vezi s tim, dok je samo 17 odsto izrazilo "saosećanje" ili "sažaljenje". To sugeriše da, iako je Navaljni imao svoje pristalice, veliki deo stanovništva ili nije imao snažnu reakciju na njegovu smrt, ili nije osećao potrebu da iznese svoje mišljenje.

Ovo je u skladu sa ukupnim ocenama Navaljnog u Rusiji, koje su bile relativno niske i pre njegove smrti. Nakon što je bio otrovan 2020. godine, 20 odsto Rusa je izrazilo podršku njegovim aktivnostima, ali do februara 2024. taj broj je pao na samo 11 odsto. Ovi podaci moraju se tumačiti pažljivo, jer se odnose na autoritarni režim, ratne uslove i stroge restrikcije na slobodu govora. Mnogi ljudi možda nisu želeli da javno izraze podršku Navaljnom zbog straha od odmazde vlasti.

Kada su pitali zašto podržavaju Navalnog, oni koji su ga odobravali često su isticali njegovu iskrenost i sposobnost da govori "istinu" ili bude "direktan". S druge strane, oni koji nisu podržavali njegov rad smatrali su ga "stranim agentom", "izdajnikom" ili osobom koju "plaća Zapad", što je narativ Kremlja koji je želeo da ga predstavi kao marionetu stranih sila, naročito Sjedinjenih Država. Ova propagandna kampanja pokušala je da diskredituje Navalnog i okrene rusku javnost protiv njega.

Ipak, napori vlasti da diskredituju Navaljnog nisu bili potpuno uspešni. Hiljade Rusa je prisustvovalo njegovoj sahrani u martu 2024. godine, suprotstavljajući se režimu. Mnogi su znali rizik koji su preuzeli, uključujući upotrebu tehnologije za prepoznavanje lica od strane policije kako bi identifikovali i pratili ljude na sahrani. Vlasti su uhapsile nekoliko ljudi, uključujući jednog Moskovljanina koji je optužen da je vikao "Slava herojima!", pozivajući se na slogan koji je istorijski korišćen u Ukrajini. Ovaj događaj je pokazao hrabrost Navaljnijevih pristalica i nastavak otpora Kremlju, čak i nakon njegove smrti.

Sam Putin je imao zanimljiv odgovor na Navaljnovu smrt. Tokom života, Putin je izbegavao da pominje Navaljnija po imenu, nazivajući ga "ovim gospodinom" ili "berlinskim pacijentom". Međutim, nakon njegove ponovne izborne pobede 2024. godine i Navaljnijeve smrti, Putin je prekršio svoju tišinu u kratkoj izjavi:

"Što se tiče Navalnog, da, preminuo je, to je uvek tužan događaj", rekao je tom prilikom.

Činilo se kao da Putinovo priznanje smrti pokazuje kraj jednog poglavlja, ali i odražava smanjenje pretnje koju je Navaljni predstavljao nakon svoje smrti. Strah i izazov koji je Navaljni predstavljao za ruskog predsednika kao da su nestali, barem u javnoj sferi, s njegovim odlaskom.

Niko ne može da postane drugi Navaljni

"Neko drugi će se uzdići i zauzeti moje mesto. Nisam uradio ništa jedinstveno ili teško. Svako može da učini ono što sam ja uradio", naveo je Navaljni u memoarima.

Ipak, to se nije dogodilo, nijedan Navaljni 2.0 nije se još pojavio. A to i nije iznenađenje. Kremlj je preduzeo jasne korake da niko ne postane novi Navaljni u Rusiji. Tokom 2021. vlasti su jasno stavile do znnja da žele da unište njegovu organizaciju u zemlji, uključujući ACF i regionalnu mrežu. Unutak organizacije i pravnog statusa niko nije zauzeo mesto Alekseja Navaljnog.

Nakon početka rata u Ukrajini Rusija je postala još više represivna. Organizacije za zaštitu ljudskih prava i NVO su zatvarane i oppštuživane za "izdaju", "špijunažu" i saradnju sa stranim agentima". Od 1997. kada je Rusija donela aktuelan Krivični zakon, od preko 1.000 slučajeva njih 792 (ubedljiva većina) procesurano je posle invazije na Ukrajinu 2022.

Ruske vlasti su koristile i sulude optužbe za ekstremizam i terorizam da bi se ućutkali politički protivnici. Troje advokata Alekseja Navaljnog je u januaru ove godine osuđeno zbog pripadanja "ekstremističkoj organizaciji". Usvojene su i brojne izmene zakona o takozvanim "stranim agentima",

Veliki ulični protesti postali su prošlost u Rusiji. Uvedene su restrikcije na javna okupljanja tokom pandemije koronavirusa i one se sprovode selektivno prema pojedincima i grupama. Takođe je i sloboda govora ograničena. Član 29 tačka pet Ustava Ruske Federacije kaže "Cenzura je zabranjena". Međutim u septembru 2024. portparol Kremlja Dmitrij Peskov je izjavio:

"U državi koja je u ratu, kao što smo mi restrikcije su opravdane i cenzura je opravdana".

Ubrzo je usledila i zakonsko rešenje. Zabranjeno je komentarisati aktivnosti ruske armije, čak i da se rat nazove ratom. Na meti se našao i jutjub, omiljeni alat koji je Navaljni koristio za širenje svojih poruka. Ruski nadzorni organ je smanjio protok saobraćaja na ovom sajtu zbog čega su korisnici prešli na druge internet domene uključujući i "VKontakte"

Ukratko, uslovi u Rusiji danas se drastično razlikuju od vremena kada je Navaljni prvi put postao poznat. Relativna sloboda koja je postojala između 2000. i 2020. omogućila mu je da izazove korupciju i autoritarnost sistema koji se razvijao pod Putinovim vođstvom. Međutim, ovaj prostor za opoziciju je s vremenom sužen, do tačke gde više nije bilo mesta za figuru poput njega unutar Rusije.

"Promenili smo režim, ali ne na način na koji smo želeli", rekao je Navaljni 2019. Ivanu Ždanovu, sadašnjem direktoru ACF.

Dakle, da li su Navaljni i njegov tim naterali Kremlj da postane autoritarniji, učinivši ga ne samo netolerantnim prema njemu, već i prema bilo kojem mogućem nasledniku?

Može se reći da u tome ima istine. Ipak, drastični koraci koje je režim preduzeo nakon početka rata u Ukrajini sugerišu da postoje i drugi, još značajniji faktori koji su otkrili nasilnu prirodu Putinove lične autokratije i prezir prema onima koji se protive njegovoj vlasti.

Mnogo razloga za bes u Rusiji

Kako možemo da pobedimo u ratu kada deda nije u stanju da razmišlja? U junu 2023. godine, Jevgenij Prigožin, dugogodišnji Putinov saradnik i lider privatne vojne grupe Wagner, izveo je oružanu pobunu, marširajući svojim snagama prema ruskoj prestonici. Ovo nije bila potpuna politička pobuna protiv Putina, ali je cilj Prigožinovih napada na vojnu vlast Rusije postajao sve nejasniji, testirajući tabu direktne kritike predsednika, koga neki u Rusiji pogrdno nazivaju "dedom".

Prigožin je platio cenu. U avgustu 2023. godine, poginuo je u eksploziji koja se desila na njegovom privatnom avionu. Nakon toga, Putin je Prigožina nazvao "talentovanim čovekom" koji je "napravio ozbiljne greške u životu".

Na Zapadu, opozicija prema Kremlju često se povezuje sa liberalnijim figurama poput Navaljnog. Ipak, najvažniji domaći izazov Putinovoj vladavini došao je iz potpuno drugačijeg dela ideološkog spektra -  figura poput Prigožina, koji je predvodio segment ruskog društva koji je želeo da Kremlj vodi još agresivniji rat protiv Ukrajine.

Danas, Rusi imaju mnogo razloga za bes, a Putin to zna. Nedavno je priznao "pregrevanje ekonomije". To je dovelo do visoke inflacije, delimično zbog svih resursa koji se kanaliziraju u podršku ratnom naporu. Takvi problemi u životnom standardu sada su važniji za mnoge Ruse nego sam rat.

Jedna od omiljenih tema Kremlja je kako je Putin uspostavio red u Rusiji nakon "divljih 1990-ih", koje su bile obeležene ekonomskom turbulencijom i simbolizovane pijanstvom tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. Mnogi Rusi smatraju da su stabilnost i poboljšanje životnog standarda koje su doživeli 2000-ih godine zasluga Putinove vladavine i zahvaljuju mu za to pružanjem podrške njegovom nastavku na vlasti.

Trenutni ekonomski problemi predstavljaju akutnu zabrinutost za Kremlj, jer ugrožavaju osnovni društveni ugovor koji je postignut s ruskim narodom. Zapravo, jedan od načina na koji je Kremlj pokušao da diskredituje Navaljnog bio je da ga uporedi sa Jeljcinom, sugerišući da on predstavlja iste pretnje kao neuspešni reformator. U svojim memoarima, Navaljni priznaje da "malo šta ga više pogodi".

Iako je prvobitno bio obožavalac Jeljcina, Navalni je postao oštar kritičar. Njegov argument je bio da su Jeljcin i oni oko njega prokockali priliku da Rusiju učine "normalnom" evropskom zemljom.

Navalni je želeo da Rusi veruju da zaslužuju više. Umesto da budu zadovoljni relativnim životnim standardima u poređenju s prvim post-sovjetskim periodom, podsticao je ljude da zamisle nivo bogatstva koji bi građani mogli da uživaju, zasnovano na izuzetnim resursima Rusije ali uz vladavinu prava, manje korupcije i stvarne demokratske procese.

Razmišljajte o mogućim drugim Rusijama

Kada se razmatraju oblici kritike i neslaganja u današnjoj Rusiji, važno je praviti razliku između anti-ratnih, anti-vladinih i anti-Putinovih aktivnosti. Uprkos riziku od oštrih posledica, postoje svakodnevni oblici anti-ratnog otpora, uključujući napade s namerom spaljivanja vojnih prijemnih ureda. Neki od tih napada su orkestrirani iz Ukrajine, uz iznudu od Rusa da deluju, ali drugi su verovatno oblici unutrašnjeg otpora.

Kritika vlasti još je ponekad moguća, uglavnom zato što Rusija ima "dvostruki izvršni" sistem, koji se sastoji od premijera i predsednika. Ovo omogućava mnogo moćnijem predsedniku da prebaci odgovornost na vladu kada stvari krenu loše.

U Rusiji postoje nominalne opozicione stranke, koje se često nazivaju "sistemska opozicija", jer su lojalne Kremlju i stoga tolerisane od strane sistema. Unutar Državne Dume, ove stranke često kritikuju specifične vladine resore zbog očiglednih neuspeha. Ali oni retko, ako ikada, sada kritikuju Putina direktno.

Ništa što bi se približilo izazovu koji je Navalni predstavljao, ne pojavljuje se na horizontu u Rusiji, ni sa jednog kraja političkog spektra. Međutim, postojanje jasnog narodnog nezadovoljstava i postojanje organizacija (iako ne Navaljnijevih) koje bi mogle usmeriti ovaj bes ako se Putinov stisak popusti, znači da se ne može otpisati sva opozicija u Rusiji.

Julija Navaljna je obećala da će nastaviti muževljev rad. A njegov tim u egzilu nastavlja da se fokusira na elitnu korupciju u Rusiji, sada sa njihove baze u Viljnusu (Litvanija).  Najnovija istraga ACF je o Igoru Sečinu, izvršnom direktoru naftne kompanije Rosnjeft.

Međutim, neki tvrde da ovaj rad više nije relevantan kao što je bio. Sem Grin, profesor ruske politike na Kraljevskom koledžu u Londonu, dao je sledeće sumnjičavo mišljenje u nedavnom postu na Substacku:

"Postoji očigledan osećaj da ovakve vrste istraga možda nisu relevantne za toliko ljudi kao pre, s obzirom na sve što se dogodilo od sredine 2010-ih, kada su one bile osnovna hrana Antikorupcijske fondacije. Neki su čak otišli tako daleko da su sugerisali da su postale praktično besmislene… i da bi tim Navaljnog trebalo da se okrene nečemu drugom".

Tim Navaljnog je razumljivo uznemiren sugestijama da više nisu toliko efikasni kao što su bili. Ali važno je napomenuti da je ova kritika često bila oštrija unutar ruske liberalne opozicije. Na primer, ACF je pogođen nedavnim optužbama od strane Maksima Kaca, jednog od liberalnih opozicionih figura, da je organizacija pomogla u "pranju reputacije" dvojice bivših vlasnika banaka. U njihovom odgovoru, postavljenom na jutjubu, ACF je optužbe Kaca nazvao "lažima", ali se nastavila svađa što je ostavilo neke Ruse razočaranim.

Kakvo će biti dugoročno nasleđe Navalnog? Memoari "PatriotAa", uključuju deo o Mihailu Gorbačovu – poslednjem lideru Sovjetskog Saveza, kojeg Navaljni opisuje kao "nepopularnog u Rusiji, a i u našoj porodici".

"Obično, kada ovo kažete strancima, oni su veoma iznenađeni, jer se Gorbačov smatra osobom koja je vratila slobodu Istočnoj Evropi i zahvaljujući kojoj je Nemačka ponovo ujedinjena. Naravno, to je tačno... ali unutar Rusije i SSSR nije bio naročito voljen".

Trenutno postoji slična podela u percepcijama Navaljnog. Na međunarodnom nivou, bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir, dodeljena mu je Sakharovljeva nagrada od strane Evropskog parlamenta, a dokumentarac o njemu je osvojio Oskara. Ali postoje i oni izvan Rusije koji ostaju kritični:

"Navaljnijev život nije doneo korist ukrajinskoj pobedi. Naprotiv, prouzrokovao je značajnu štetu. On je podstakao iluziju na Zapadu da je demokratija u Rusiji moguća", napisao je jedan ukrajinski akademik.

Unutar Rusije, prema anketama Levada centra ubrzo nakon njegove smrti, 53 odsto Rusa je smatralo da Navaljni nije imao "posebnu ulogu" u istoriji zemlje, dok je 19 odsto reklo da je imao "prilično negativnu" ulogu. Otkrivajuće je to što je jedan muškarac iz Moskve rekao komentarišući njegovu smrt za RFE/RL rusku službu:

"Mislim da je svaki onaj ko je protiv Rusije kriv, čak i ako je u pravu".

Međutim, za malu manjinu u Rusiji, Navaljni će biti upamćen kao mesijanski lik koji je čudesno prevario smrt 2020. godine, a zatim je dao ultimativnu žrtvu u svojoj borbi između dobra i zla sa Kremljom. Ovaj stav možda je bio pojačan njegovom sve većom otvorenošću o svojoj hrišćanskoj veri.

Na kraju, dugoročni status Navaljnog u Rusiji zavisiće od prirode političkog sistema nakon što Putin ode. S obzirom na to da je verovatno da će autoritarizam preživeti Putina, malo je verovatno da će uskoro biti predstavljena povoljnija zvanična priča o Navaljnom. Međutim, način na koji će bilo koji post-Putinov režim pokušati da shvati Navaljnovu baštinu reći će nam mnogo o tom režimu.

Dok je bio živ, Navaljni je predstavljao Rusiju sa većom slobodom, u kojoj je on postao vodeći opozicioni lider i takođe ono što je nazvao "Prelepom Rusijom budućnosti". Možda će, nakon njegove smrti, njegovo trajno nasleđe u Rusiji biti sposobnost da neki ljudi, makar i privatno, razmišljaju o drugoj boljoj Rusiji.

(Telegraf.rs)