"Mislili su da je ribar lud, a onda je sve počelo da puca": Srpkinja preživela razorni zemljotres

Hiljade i hiljade zemljotresa proteklih dana potresaju Santorini... Čitava Grčka je na nogama, Turska strahuje, a u Srbiji se ježe na pomisao kako se zemlja ljulja na 5 stepeni po Rihteru. Spekuliše se da li bi grčka ostrva, koja su inače navikla na potrese, "preživela" neki jači udar ili bi se sve srušilo...

Dok naučnici mere svaki drhtaj, a poznavaoci prirode traže "znake apokalipse" u moru i vetru, prisećam se neobičnog televizijskog gostovanja jednog ribara, koji je pre skoro 30 godina pokušao da upozori da se na Kipru veliko zlo sprema, ali mu niko nije verovao...

Nikad neću zaboraviti to oktobarsko jutro davne 1996. godine. Živeli smo u Limasolu i spremala sam se za školu kada se novinarka jutarnjeg programa uključila sa plaže i rekla da je došla da razgovara sa alasom koji već danima zove redakciju i govori da ima nešto važno da saopšti.

Vremešni ribar, sav "sprčkan" od sunca i soli, okretao se prema moru i poprilično zabrinut, pokazujući rukom ka obali, govorio da "već tri dana nema ni plime ni oseke i da se neko zlo sprema"... Pominjao je i ribu, više se ne sećam da li je rekao da "ne grize" ili da je ulov nikad veći, ali pamtim da se voditeljka nekako ironično smeškala dok ga je slušala pre nego što se "odjavila". Dok smo napuštali kuću nismo ni slutili da je ribar bio upravu i da će samo nekoliko sati kasnije udariti zemljotres jačine 6,8 stepeni po Rihteru, koji je oštetio brojne objekte, odneo nekoliko života i u kojem je povređeno više desetina ljudi...

I pas "predosetio" udar?

Upozorenje starog ribara nas nije uznemirilo, ali ponašanje našeg psa definitivno jeste. Iako je znao da ne sme da ulazi iz dvorišta u kuću, kada smo se vratili iz škole, svako malo je utrčavao unutra čudno cvileći, kao da nas poziva napolje, dok smo ga mi svi u prolazu grdili... Mama je potom otišla na sprat u sobu, sestra da se tušira, tata je bio u Srbiji, a ja sam na sebe preuzela zadatak da Bocu izguram napolje i da je umirim pošto se ponašala nenormalno. Taman kada sam je polusagnuta gurkala kroz vrata i stala u dovratak, ugrizla me je za šaku i počela da vuče. Nije prošlo ni nekoliko sekundi, a sve je počelo čudno da se ljulja, a plafonjerka, ispod koje sam do malopre stajala, pala je i razbila se u paramparčad. Da nije bilo Boce, razbila bi se o moju glavu...

Usledio je minut panike koji ne znam ni kako da opišem. Dok sam slušala kako stvari po kući padaju, čula sam mamu kako panično trči iz stepenice i doziva nas... U prizemlju je shvatila da je zaboravila naočare, pa je opet odjurila gore. Zemlja nijednog trenutka nije prestajala da se trese...

Držeći psa u naručju nisam znala gde bih pre, pa sam krenula za mamom. Urlala je da bežim napolje na čistinu. Dok je bila u trku da sjuri u prizemlje, moja prestravljena sestra izjurila je iz kupatila vrišteći dok su bočice padale sa police kod ogledala. Mama je uspela samo da ščepa i nju i bademantil i sve tri smo istrčale na ulicu ispred kuće, gde su nas dočekale blede komšije, neke i u gaćama, potpuno sluđene...

Šteta na prvi pogled nije bila toliko očigledna. Živeli smo u kraju gde su sve kuće, pa se ništa nije srušilo. Popucale su neke fasade, isprevrtale su se plastične stolice po baštama, čule su se kapije kako škripe...

Sećam se da smo komentarisali koliko je dugo sve trajalo... Dvadeset sekundi, možda i više... Niko se narednih dva sata nije usudio da uđe unutra, jer nismo znali da li će i kada uslediti novi zemljotres... Nije mu trebalo dugo...

Naredni potres je bio jačine gotovo 6 stepeni i dodatno nam je uterao strah u kosti. Dok smo po kući kupili krhotine od razlupanih stvari čuli smo da je dvoje ljudi stradalo, da ima dosta povređenih, da je u centru gde su zgrade bilo poprilično dramatično, da su se urušile neke stare kuće u kojima, srećom, nikog nije bilo... Usledila je besana noć, praćena potresima jačine 3 ili 4 Rihtera. Ništa u odnosu na prve udare, ali za živce kao strune, svaki je bio razoran. Rančevi sa najosnovnijim stvarima stajali su kraj vrata. Na svaki jači drhtaj istrčavali bismo na ulicu. Telefonske veze su bile u prekidu, pa tati nismo ni mogli da javimo šta se događa. Nadali smo se da će nekako vesti do Srbije stići...

Sutrašnji dan osvanuo je nestvarno miran, a sunce je peklo kao da je leto. Ona novinarka je opet otišla na plažu da pronađe "ludog ribara" kojem smo se gotovo svi samo 24 sata ranije smejali, ali ga nigde nije bilo... Cunami je izostao posle zemljotresa, ali se voda bila dobro povukla od obale... Ljudi su preplašeni tumarali naokolo, strahujući od novih udara, ni ne sluteći da će podne doneti novu katastrofu.

Škole nije bilo, pa odlučili da se "evakuišemo" kod prijatelja. Nesrećni čika Moma imao je zadatak da pored svoje tri drage čuva i nas tri, pošto je tata bio daleko i, verovali ili ne, i dalje neobavešten šta nam se zbiva.

Linije su i dalje bile u prekidu, struja je svako malo nestajala, a mi smo strahovale da još jednu noć provedemo same u kući.

Moma je odlučio da razbije brigu roštiljanjem, obaveštavajući nas da sprema klopu samo da stigne kući iz kancelarije gde je otišao da vidi kakva je šteta. Dok smo ga čekali, naravno napolju jer u kuću niko nije hteo, poučeni ribarevim rečima tražili smo znake po prirodi. Prvo smo ustanovili da "sunce nemilosrdno prži za jedan oktobar". Mama je tad konstatovala da se nijedna ptica ne čuje, a teta Gaga da daška vetra nema...

Novo zlo se spremalo, ali nije dolazilo iz zemlje, već sa neba. Nekih sat vremena kasnije vetar je drveće savijao do zemlje, a sa neba je lilo kao da neko kantom posipa... Onda se dogodilo nešto što na Kipru decenijama nije, počeo je da pada grad, prvo sitan, onda kao golf, pa kao teniska loptica i veći... Vetar je toliko jako duvao da je sto od kovanog gvožđa oduvao sa terase kao da je od papira... U kući šest žena, sve u jednom ćošku, sa svim ljubimcima na gomili - molimo se da sad ne grune novi zemljotres... Spas je došao u vidu pokislog čika Mome, kojem su kontejneri koje je nosila bujica olupali automobil dok je pokušavao da se probije do nas... Nevreme se posle sat vremena stišalo, čak smo i roštilj na kraju spremili, ali narednih nedelja nismo mirno spavali.

Sve do aprila naredne godine gotovo svakodnevno smo osećali da tlo drhti, ali smo vremenom prestali da se obaziremo. Pod klupe u školi smo se zavlačili ako "ljulja" duže od osam sekundi, a napolje istrčavali tek kad potres prođe. Par puta su nas poslali kući, da ne rizikuju. Tata, koji nije bio tu za onih 6,8 Rihtera, uredno bi skakao i najavljivao evakuaciju čak i na trzaj. Ploča na našoj kući koja je pukla u prvom potresu, a što smo shvatili tek nakon stravičnog nevremena kada je voda počela da kaplje kroz pukotine, u međuvremenu je sanirana. Od tada skačem kao manijak kada mi neko u prolazu ćušne stolicu i sa strepnjom gledam u neki luster kada se zatrese sto... Ostaje mi da se nadam da nisu upravu stručnjaci koji veruju da će se sve ovo što se događa u Grčkoj nekada odraziti i na nas u Srbiji, jer novu zemljotres dramu ne znam da li bi srce moglo da preživi.

(Telegraf.rs)