"Bila sam naga, ošišali su me, na ruci sam imala broj": Kako je muzika spasila život Aniti u Aušvicu

Nacistički koncentracioni kamp u Aušvicu su sovjetske trupe oslobodile 27. januara 1945. godine. Anita Lasker, jevrejska tinejdžerka, uspela je da preživi tamo jer je orkestru logora bio potreban violončelista.

Sada, sa 99 godina, Anita Lasker Valfiš je poslednja preostala preživela iz ženskog orkestra iz Aušvica. Sa 19 godina dala je intervju za BBC 19. aprila 1945. godine, na dan oslobođenja kampa Bergen-Belsen, gde je prebačena šest meseci ranije. Intervjuisana na nemačkom, jeziku na kojem je odrastala, rekla je: "Prvo, želela bih da kažem nekoliko reči o Aušvicu. Oni koji su preživeli plaše se da svet neće poverovati šta se tamo dogodilo".

Preporučujemo

"Doktor i komandir su stajali na rampi kada je stigao transport, a sortiranje je obavljeno pred našim očima. To znači da su pitali za godine i zdravstveno stanje novih pridošlica. Došljaci su imali tendenciju da prijavljuju bilo kakvu bolest, potpisujući tako svoje smrtne kazne. Posebno su ciljali na decu i starije. Desno, levo, desno, levo. Desno je bio život; levo odžak", rekla je ona.

Kada je stigla na rampu, njen komentar da svira violončelo bio je dovoljan da promeni smer njenog života.

Kada je odrastala, njen rodni grad Breslau bio je deo Nemačke. Danas poznat kao Vroclav, deo je Poljske od kraja Drugog svetskog rata.

Anitina majka Edit je bila talentovana violinistkinja, a nje otac Alfons bio je uspešan advokat. Kao najmlađa od tri ćerke, odrasla je u srećnom domu gde su muzika i druge kulturne vrednosti bile negovane. Odmalena je znala da želi da bude violončelista, ali van utočišta njene porodične kuće, tamnije sile su se mešale.

"Bili smo tipična asimilovana nemačko-jevrejska porodica. Išli smo u malu privatnu školu, iznenada sam čula: "Nemoj da daješ jevreju kašiku!" Pitala sam šta se ovo dešava", rekla je Anita 1996. za dokumentarac BBC.

Do 1938, kada je antisemitizam zavladao u nacističkoj Nemačkoj, Anitini roditelji nisu mogli da nađu učitelja violončela u Breslau koji bi podučavao jevrejsko dete. Poslata je u Berlin na studije, ali je morala da požuri nazad svojim roditeljima posle noći ubistava i haosa.

Podmukli progon Jevreja je 9. novembra 1938. postao nasilan dok su nacisti razbijali prozore kuća, preduzeća i sinagoga tokom Kristalne noći ili noći slomljenog stakla.

Kod kuće su roditelji nastavili da usađuju ljubav prema kulturi svojoj deci, jer "to im niko ne može oduzeti". Njena starija sestra Marijana pobegla je 1939. godine tokom kindertransporta, misije koja je odvela hiljade dece na bezbedno u Britaniju malo pre rata. Do 1942. godine, čak i kada se "svet raspadao", njen otac je još uvek sa njom i njenom sestrom Renatom razgovarao o sofisticiranim delima kao što je tragična drama Fridriha Šilera Don Karlos. Međutim, "bilo je očigledno šta će se dogoditi", rekla je ona.

Dolazak u pakao

Aprila 1942. stiglo je strašno naređenje da se njeni roditelji jave na određenu lokaciju u roku od 24 sata.

"Hodali smo kroz Breslau, ne samo moji roditelji već cela kolona ljudi, do te određene tačke i rekli zbogom. To je bio kraj. Shvatila sam kroz šta su moji roditelji morali da prođu tek kada sam i sama postala roditelj. Do tada je čovek već počeo da potiskuje raskoš osećanja", rekla je Anita.

Anita i Renata su poslate u jevrejsko sirotište, ali su ubrzo skovale plan da pobegnu iz nacističke Nemačke. Predstavljajući se kao žene na putu kući u neokupiranu Francusku, krenule su sa dve prijateljice na železničku stanicu u Breslau držeći falsifikovane papire. Plan je propao i Gestapo ih je uhapsio. Anita je odslužila 18 meseci u zatvoru ali je barem bila delimično bezbedna tamo.

"Zatvor nije prijatno mesto u kojem možete biti, ali nije koncentracioni kamp. Niko te ne ubija u zatvoru", rekla je Anita.

Foto: Yui Mok / AFP / Profimedia

Zbog prenatrpanosti u zatvoru u Breslau, preostali Jevreji su prebačeni u koncentracione logore. Anita je stavljena na voz za Aušvic, a Renata je poslata dve nedelje kasnije. Anita je stigla u logor tokom noći i zatekla užasnu scenu.

"Sećam se da je bilo veoma bučno i potpuno zbunjujuće. Niste imali pojma gde ste. Bučno od pasa, ljudi koji vrište, užasan miris... Stigli ste u pakao, zaista", prisetila se ona.

Po dolasku su je tetovirali i obrijali zatvorenici Aušvica koji su bili željni svake vesti o ratu.

"Rekla sam im da ne mogu puno da im kažem jer sam dugo bila u zatvoru. Slučajno sam spomenula da sviram violončelo, i jedna devojka mi je rekla da je to veoma dobro i da ću možda biti spasena. Situacija je bila neverovatna, zaista. Bila sam gola, nisam imala kosu, imala sam broj na ruci i vodila sam ovaj smešan razgovor. Otišla je i uzela Almu Roze, koja je bila dirigent orkestra, tako da sam postala članica čuvenog Ženskog orkestra", dodala je Anita.

Alma Roze je bila nećaka kompozitora Gustava Malera, dok je njen otac bio vođa bečke filharmonije. Violinistkinja je vodila logorski orkestar sa zastrašujućim profesionalizmom, prema Aniti.

"Uspela je da nas toliko zabrine šta ćemo da sviramo i da li sviramo dobro da privremeno nismo brinuli šta će nam se dogoditi", dodala je ona.

Koristeći instrumente ukradene od drugih ljudi koji su dovedeni u kamp, orkestar je svirao ograničen repertoar vojne muzike.

"Naš posao je bio da sviramo marševe za kolone koje su radile van logora kada su izlazile i uveče kada su se vraćale", rekla je ona.

Lasker je rekla da, iako je Roze postavila "ogromno visoke standarde", ona nije mislila da je to zbog straha da će biti ubijena ako ne odsviraju dobro.

"Bio je to beg na neki način u izvrsnost. Nekako se pomiriš sa činjenicom da će te na kraju uhvatiti, ali dok te uhvate, samo nastaviš. Mislim da je jedan od sastojaka preživljavanja bio da budeš sa drugim ljudima. Mislim da niko sam zaista nije imao šanse", rekla je ona.

Od Aušvica do Belsena

Roze nije preživela rat, umrla je od sumnje na botulizam u aprilu 1944.

"Mislim da svoje živote dugujemo Almi. Imala je dostojanstvo koje se nametnulo čak i Nemcima. Čak su se i Nemci prema njoj ponašali kao da je pripadnik ljudske rase", rekla je ona.

Muzika je prestala u oktobru 1944. kada su žene prebačene u Belsen, koncentracioni kamp u kojem nije postojao orkestar. Uslovi su tamo bili nezamislivo užasni.

"To zapravo nije bio logor za istrebljenje- to je bio logor u kojem su ljudi nestajali. Tamo nije bilo gasnih komora, nema potrebe za gasnim komorama - umirali su od bolesti, od gladi", prisetila se ona.

Kada su britanske trupe oslobile Belsen u aprilu 1945. godine, to je Aniti spasilo život.

"Još nedelju dana i verovatno ne bismo uspeli jer nije bilo ni hrane ni vode", dodala je ona.

Posle rata Anita i Renata su kontaktirale svoju sestru Marijanu u Britaniji, i 1946. obe su se smestile tamo. Renata je radila kao autorka i novinarka, preselila se u Francusku sa suprugom 1982. godine. Umrla je 2021. godine, 11 dana pre 97. rođendana. Marijana, najstarija sestra koja je dovedena na sigurno u Kindertransportu, umrla je na porođaju ubrzo nakon rata.

Anita je nastavila karijeru kao uspešna muzičarka, postavši osnivački član Engleskog kamernog orkestra. Tokom posete Parizu, stupila je u kontakt sa Piterom Valfišom, studentom klavira i kolegom izbeglicom koga se sećala iz školskih dana u Breslavu. Venčali su se 1952. i dobili dvoje dece, violončelistu Rafaela i psihoterapeuta Maju. Dok su Lasker i njen suprug međusobno komunicirali na "potpunoj mešavini jezika", ona je priznala da bi "bilo potpuno nemoguće da govori nemački sa svojom decom".

Decenijama se zavetovala da nikada više neće kročiti na nemačko tle, plašeći se da bi neko određenog uzrasta mogao da bude "ista osoba koja je ubila moje roditelje". Vremenom je ublažila svoj stav i do 2018. pozvana je u Berlin da se obrati političarima u Bundestagu, nemačkom parlamentu.

"Kao što vidite, prekršila sam svoju zakletvu - pre mnogo, mnogo godina - i ne kajem se. Sasvim je jednostavno: mržnja je otrov i, na kraju krajeva, trujete sebe", poručila je ona.

(Telegraf.rs)